Meteorski otpad

02.03.14

Fotografije univerzuma i skener ljudskog mozga koje je načinio jedan naučnik sa američkog univerziteta i postavio ih jednu do druge, skoro da su identične

Kulturni centar Novog Sada, u biblioteci „Džepni anagram”, objavio je novu zbirku pesama Ane Ristović (1972), pod naslovom „Meteorski otpad”. Do sada je objavila pet pesničkih knjiga: „Snovidna voda”, „Uže od peska”, „Zabava za dokone kćeri”, „Život na razglednici” i „Oko nule”. Njena poezija prevođena je na engleski, nemački, slovački, makedonski, slovenački, poljski, bugarski, švedski, španski, francuski i finski jezik. Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada.

U pesmi „Zlatni otpad” govorite o nastanku sveta. Bliža vam je Darvinova teorija, nego religiozna tumačenja?
Poezija, uglavnom, govori slikama. Metaforama. Idejama. Ne služi se nikada suviše jasnim porukama. Njen govor je obično višeznačan. Čak i kada su slike kojima se koristi sasvim jasne, ona, poput sečiva, zapara kožu čitaoca, ne bi li u njemu probudila razmišljanje i emocije. Višeznačnost. Čitalac može razmišljati i o Darvinu, i o postanku sveta, Bogu i postanju, ali ako pitate pesnika, reći će vam: kako vam drago.

Stavljate znak jednakosti između našeg mozga i univerzuma. Da li to znači da je čitav svemir, u malom, u našoj glavi?
Pojedine pesme iz „Meteorskog otpada” inspirisane su prirodnim fenomenima i zakonima, jer, kad bolje razmislimo, naš organizam je i fizički – priroda, kao i svemir u malom. Fotografije univerzuma i skener ljudskog mozga koje je načinio jedan naučnik sa američkog univerziteta i postavio ih jednu do druge, skoro da su identične. Dovoljne su bile za moju pesmu, ali i za dubok uzdah. Ne samo da je naša glava svemir u malom, već smo to i mi u potpunosti, ali, nažalost, toga smo tako retko svesni, ili uopšte nismo, zaboravljamo to. Na kraju krajeva, uporedite samo otiske svojih prstiju sa godovima drveća. Nema tu neke velike razlike, životni presek je isti kao i njihov otisak. I to je pesma po sebi.

Srce (hram ljubavi), kažete, ono je poslednje što ostane od čoveka. Dušu ne pominjete?
U pesmi iz koje ste izvadili ovo srce, makar ono bilo i hram ljubavi, za koje kažem da kao ne veće od jagode u travi, poslednje ostaje nakon što pisanje pesama oduzima godinama ili decenijama jedan po jedan deo pesnikovog tela, učinila sam jedan ironičan osvrt na samo stvaranje i pre svega na, tako prisutan, mistifikatorski odnos samih pesnika prema pisanju. Lično smatram da stvaranje u većini slučajeva obnavlja, a ne da oduzima. Duša nam je svima ponekad u nosu, ponekad u petama, ponekad među zubima, ponekad među nogama, ponekad za leđima, imamo li sreće – na svom je mestu, a često nam je i na vrhu jezika, tek tako.

Ljudi su postali invalidi: svi su vezani za stolice. Hoće li sedenje pred kompjuterima dovesti do potpunog otuđenja?
U osnovi internet kulture i komunikacije, negde duboko, u svima nama koji smo njeni korisnici, ostaje usađeno ono pitanje koje je postavio kineski filozof Čuang Cu, kada je rekao: „Sanjao sam da sam leptir koji leprša ovamo-onamo, sa željama i mislima što ih ima leptir. Znao sam samo to da sledim običaje koje sledi leptir i bio sam posve nesvestan svoje ljudske prirode. Odjednom sam se probudio i ležao u krevetu. Sada više ne znam jesam li bio čovek koji je sanjao da je leptir, ili sam bio leptir koji sanja da je čovek.”
S jedne strane, nove tehnologije doprinose izvesnom otuđenju, a sa druge, neverovatnom, brzinskom približavanju i ljudi i udaljenih svetova. Ponekad ne znamo da li postojimo izvan u javnosti objavljenog, ili smo možda ono što ta javnost čini od nas? Ima li nas izvan fotografije na kojoj smo, ili smo baš na toj fotografiji zauvek dovršeni i zamrznuti? S druge strane, zahvaljujući internetu, poezija koju više skoro niko neće da objavljuje putovaće do svih nas, lako, kao leptir. Hvala bogu da postoje kompjuteri i internet. Čovek je invalid samo onoliko koliko ne ume da samog sebe izrazi, pre svega emotivno.

Majka rađa loto-lopticu, s brojem – nula. Sumnjate i u svrsishodnost materinstva i produženje vrste?
Morala bih prvo da priupitam duh Bunjuela šta bi odgovorio na ovo pitanje, da su mu ga postavili, pa da vam onda šapnem. A o sumnji u produženje vrste, umesto pesnika, pitajte ove iz „Monsanto” kompanije i slične.

Ne postoje lepa ljudska tela, kao pre dve decenije, kažete, već samo rasuti organi. Sve se raspada kao na slikama Ljube Popovića?
To je veoma pesimističan pogled na svet, koji mi predočavate. Kad već govorimo o lepoti, podsetila bih na jednu najlepšu i najvedriju a „postapokaliptičnu” pesmu, koja govori o smislu čitavog ovog našeg postojanja, pa čak i da je došlo do toga da se sve raspada. To je pesma Česlava Miloša – „Pesma o kraju sveta”: „Na dan kraja sveta/ pčela kruži oko cveta dragoljuba,/ ribar blistavu mrežu popravlja./ U moru skaču veseli delfini./ Vrapci čavrljaju u detelini ...
A oni što čekali su munje i gromove/ razočarani su.” Česlav je rekao ovom pesmom sve. Za slučaj stvarne apokalipse, mudri Skandinavci, tačnije Norvežani, u dubini arktičkog arhipelaga Špicbergen, na kojem je svojevremeno boravio i naš Crnjanski, izgradili su novu „Nojevu barku”. U njoj su smešteni, na čuvanje, uzorci svih semena, kao i genetski materijal da bi se sprečio nestanak useva u slučaju globalnih katastrofa, kao što su nuklearni ratovi, pad asteroida, ili globalno otopljavanje. To je pesma. Svet se nikako ne raspada.

Niste baš optimista: sadašnjost je sumorna, a ni budućnost neće biti bolja. Šta vide vaše rendgenske oči?
Optimista sam što se tiče civilizacije, kao i produženja vrste o kojoj ste me pitali, ali sam pesimista što se tiče upotrebe i produženja upotrebe jezika. Mislim da ćemo možda uskoro morati da se iznova učimo govoru, onom osnovnom. Ili nam ni jezik više neće biti potreban, jer uskoro će značenja onih reči koja su nam sasvim logična, već sledećoj generaciji biti nepoznata i suvišna.

Zoran Radisavljević

12.01.14

Ana Ristović o novoj zbirci "Meteorski otpad", poetskim isečcima iz anonimnih sudbina. Svet bio bi nepodnošljiv da u njemu nema iracionalnih stvari zbog kojih vredi sanjati

METEORI čijoj svetlosti se divimo, kada nam se ukaže prilika da jednom u pola veka prisustvujemo njihovoj kiši, zapravo su svemirske krhotine, zapaljene čestice prašine, koje velikim brzinama udaraju u Zemljinu atmosferu, pri čemu se na nebu, na njihovoj putanji, pojavljuju svetle trake. Zagledani u lepotu često gubimo iz vida dvojnost njene prirode, kao što gubimo iz vida i to da smo sami tek jedna čestica prašine vasionom zakovitlana i da je naše telo samo umanjena slika onoga što je već odavno naslikano na ogromnom, makroplatnu prirode - kaže za "Novosti" pesnikinja Ana Ristović, povodom svoje nove zbirke "Meteorski otpad", u izdanju Kulturnog centra Novi Sad.

* U nekoliko pesama rendgenski ulazite iza kože i posmatrate naše unutrašnje organe. Šta vidite u takvoj ogoljenosti?
- Mikroplan ukupne prirode koja nas okružuje, svega što se prostire pod kapom nebeskom. Jedna od takvih naučno dokazanih podudarnosti podstakla me je i da napišem pesmu "Nešto svetli". Reč je o istraživanju koje je sproveo doktorand sa jednog američkog univerziteta i koji je jednu do druge postavio dve fotografije, koje skoro da su identične - na jednoj je slika neurona u ljudskom mozgu, na drugoj je skup galaksija, okruženih zvezdama i crnim rupama. Ljudski mozak jeste skup galaksija u malom, i to nebo tako malo poznajemo kao i ono iznad nas. Kao što je i mreža linija na dlanu tako slična mreži puteva, reka i planinskih venaca posmatrano sa neba. Ako stvari krenemo da sagledavamo na taj način, možda ćemo lakše prihvatiti i sopstvenu propadljivost.

* Knjigu karakterišu pesme iz autobusa, o ljudskim sudbinama. Kakav je stvarni svet u kome živimo, da li je po meri čoveka?
- Stvarni svet bio bi nepodnošljiv da u njemu nema iracionalnih stvari zbog kojih vredi sanjati. Stvarnosti ionako ima onoliko koliko smo sposobni da ih izmislimo i sačuvamo. A datu stvarnost uvek će neko propustiti kroz filter ovakvog ili onakvog "fotošopa". Juče ste mogli zapanjeno gledati u fotografiju džinovske lignje koju je na obalu Santa Monike izbacilo more, i za koju su novine napisale da je njen gigantski rast posledica genetske mutacije nastale usled nuklearne katastrofe u nuklearki „Fukušima“ 2011, to je stvarnost u koju ste verovali makar nekoliko minuta, dok vas neko nije upozorio na gigantske mogućnosti fotošopa i obrade fotografija.

VITALNA SNAGA KULTURE

* Da li su u opisivanju naše stvarnosti danas iskrenije i hrabrije pesnikinje ili pesnici?
- Po pitanju muško-ženske hrabrosti, ne bih isticala razlike, imamo sjajne pesnikinje i sjajne pesnike. Poezija je danas vitalnija snaga naše kulture, iako je sve manje prostora za njeno objavljivanje, a izdavačke kuće koje je objavljuju jedva da se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Kako da objasnim nekome, ko nije toliko upućen u način na koji se knjige u Srbiji objavljuju i promovišu da moju knjigu verovatno neće moći da kupi u knjižari jer su knjižare sa svojih polica prognale pesničke knjige? Međutim, u tom smislu, internet i te kako omogućuje promovisanje i širenje poezije drugim kanalima.
Pesme-autobusi, koje "krstare" knjigom, zapravo su isečci iz različitih ljudskih, anonimnih sudbina koje na neki način upozoravaju na ljudsku samoću, na život pojedinca koji je uvek poseban i jedinstven koliko god se činilo da liči na život nekog drugog.

* Plašite se da će nam budućnost i tehnologija izbrisati sećanje na to kako se pravi "aviončić od hartije"?
- Moguće da će neka buduća deca gledati aviončiće od hartije samo na ekranima mobilnih telefona i tableta kojima će ih u bolnicama, uz paket pelena, čašćavati odmah po rođenju, ali ne verujem da će ikakva tehnološka budućnost izbrisati potrebu za aviončićima od hartije, duboko usađenu u nama. Isto tako neće iščeznuti ni štampane knjige, koliko god se nekome činilo praktičnijim da na stotine hiljada naslova ima sačuvane u jednoj, kompjuterskoj knjizi.

* Da li u naše vreme poezija i književnost mogu da daju nadu i pomognu u shvatanju smisla postojanja, ili su to samo "usnule knjige na policama"?
- Kao i uvek, kao i pre stotinu godina, tako i danas, i posebno danas.

* Kako brinemo o kulturi i dokle je ona dospela?
- Nikako. Pogledajte samo status naših lektorata koji se u svetu jedan za drugim gase, jer mi jednostavno ne znamo šta bismo sa svojom kulturom ni kod kuće, a ni u gostima.

Bane ĐORĐEVIĆ

01.04.14 Polja

Proteklo je gotovo sedam godina od kako je Ana Ristović objavila prethodnu samostalnu pesničku zbirku, Oko nule (2006). Njena šesta zbirka, Meteorski otpad, objavljena prošle godine, predstavlja pojednostavljeniji pesnički govor potvrđenog lirskog karaktera. U pitanju je melanholično-ironijska poezija imaginiranog i empirijskog, intimnog i urbanog prostora racionalno sagledavane stvarnosti lirske junakinje stišane subjektivnosti. S jedne strane, prisutan je govor na relaciji personalno-anonimno, dok s druge strane, stoji par personalno-privatno (intimno).
Pesnički govor polazi prevashodno iz prvog lica, premda nije retko da se subjekt zbirke oglasi kroz drugo ili treće lice jednine, kroz iskustvo posmatrača, dokumentaristički, kao svedoka anonimnih ljudskih sudbina. Pesme koje propituju različite ljudske sudbine su, najpre, pesme-autobusi (1-5), koje govore o usamljenosti, samoći, životu pojedinaca koji je uvek jedinstven i neponovljiv splet događaja i iskustva. Budući da zbirka nije organizovana u cikluse, ove pesme istovremeno markiraju, tj. razdvajaju blokove pesama, grupisane po tematsko-motivskom ustrojstvu.
Meteorski otpad čini četrdeset i sedam pesama, stihom na granici proznog diskursa, i linearnim čitanjem odaju utisak vertikale po kojoj se nižu skupine pesama i njihovo variranje između nekoliko čvornih tačaka. Te tačke su svet C čovek C priroda C kultura. Uz ovo, stiče se utisak da pesma otvoreno računa i poziva čitaoca na saučešće. U zbirci se problematizuje moment drugosti, suočavanje autorskog i pesnič kog Ja. Preovlađuje, dakle, lirski ton, depatetizovan metonimijski rad jezika, pročišćen, sa oprobanom arteficijelnošću, rasterećene metaforike, pretežno narativnih i deskriptivnih strategija, da bi se ispod govora koji je samo naoko proziran, predmetan, otkrilo značenje.
Svet propadljivosti prepliće se i niveliše sa ličnim, literarnim, kulturnim i naučnim svetom u naporu da se iznađu inovativne slike u proizvedenom prostoru zavođenja i erosu jezika. Reč je o poeziji afiniteta ka paradoksu, kontrapunktu, kontrastiranju, inverziji, ironizovanom govoru, ispisivanju subjektivnosti u prostoru margine gde će se uspostaviti odnos telo-jezik (poezija). Ovde se metafora teksta javlja kao tkanje teksta, odnosno tela, u bartovskom smislu. Reklo bi se da pesma nastaje u procepima, rascepima, kanalima i poroznosti dnevnih sadržaja, preko kulture, tradicije, literature, rečju, svega viđenog, pročitanog i naučenog; transpozicija i oneobičavanje koje nadahnjuju vanliterarni i paraliterarni elementi (TV, film, fotografija, muzej, pozorište, muzika, slikarstvo, mit), sa druge strane, čitanje i iščitavanje pojavnih i alternativnih elemenata stvarnosti ostvaruje se kroz empirijsku i oniričku subjektivnost. Ono što odlikuje takvu vrstu sagledavanja i pisanja jesu decentriranost, kontrapunktnost i čulnost, intertekstualne igre, aluzivne reference i metapoetski iskazi. Posredi je više veristička poezija sa izraženom fenomenologijom telesnosti, erosa i nepatvorene osećajnosti, sentimenta i emocionalnosti sa svojim ontološkim pitanjima koja znaju da zađu u sferu metafizike, sa manje ili više uspešnim obrtima, značenjima i rešenjima.Ristovićeva obrađuje teme smrti, ljubavi, poezije, pozicije žene, fenomen seksualnosti, odnosno polova u savremenom društvu. Pesmu gradi oko događaja, kada iz njega asocijativno, a ređe metaforički, stvara određena značenja. Takva stvarnost uzeta kao predložak, pretekst, kreće se od susreta, dijaloga, slučaja, iskustva, da bi se potom prešlo u njegovo rekonstruisanje, ili u rekonstruisanje prošlog, što je bila preokupacija ranijih pesničkih zbirki ove beogradske pesnikinje. Pesme sa proble matikom ljubavi, imaginiranje romantičnog ideala, te pozicije žene pokazuju da ne dolazi do ispunjenja („Sitan bod“, „Imenice“, „Kuća“, „Burma (Autobus 3)“, „Teror ljubavi (Autobus 4)“, „Stratosfera“). Možda izražena kriza identiteta, odnosno subjektivnosti, kao u pesmi „ID“, može da doprinese jasnijem sagledavanju ovog problema koji okupira pesnikinju, a kulminira tematizacijom majčinstva („Majčinski pravedna“, „Roda u snegu“).
Prisutno je i nekoliko pesama koje se mogu čitati u ključu „ženskog pisma“. Feministički angažman je diskretan, mističan, ali svakako prisutan u doziranoj privatnosti i intimnim detaljima. Sa određenom (auto)ironijskom distancom pesnikinja komentariše ovaj koncept i emancipaciju ženskosti u dominantno muškom svetu. Odbacuje i odriče se nametnute uloge žene u savremenom dobu registrom strategija kao odbrane od povređenosti i emotivnog disbalansa. Tako, paradoksalno, lirski glas istovremeno žudi za bliskošću i ljubavlju, i opire joj se (na primer pesme: „Smoking/No smoking“, „Sitan bod“, „Trajna tetovaža“, „Imenice“, „Bar-kod devojka“, „Majčinski pravedna“).
Povodom slika tela treba reći da se telo ovde tematizuje kao tekst, putem strategije pripovedanja, u ogoljavanju i prozirnosti. Fiziologija i ogoljenost subjekta izbija svuda, što samo svedoči o nemogućnosti čoveka današnjice da se služi tekstom, da razume i oseti drugog. Isticanjem nedostatka govori se o jednoj izgubljenoj sposobnosti. Istovremeno, ovo svedoči o prolaznosti i propadljivosti i čovekovom odnosu prema smrti. Glorifikovanjem tela čovek je sveden na sinegdohu, deo umesto celine, organizam i operacionu funkciju, organ. Metonimijski govor prelazi u metaforičko-simbolički. Čovek je prikazan kao operacioni melanholik, organ koji obavlja i ima određenu radnju („I dalje me ima“,„Po meri čoveka“, „Javna rasprodaja“, „Majčinski pravedna“, „Telo“, „Zakoni prirode“, „Knjiga“). U pesmi „Javna rasprodaja“, predmetna stvarnost podređena čoveku prikazana je kao da je sa čovekom, u najmanju ruku, ravnopravna. Predmeti su se osamostalili i ne govore više ništa o čoveku. Subjekt iščezava. Kao da ne postoji jedinstvenost predmeta, nego predmeti koji surovo sugerišu o sudbini subjekta. Prisutnost se ogleda u odsutnosti, o onom odsutnom se govori kroz ono što je prisutno C a to je predmetni svet. Između prisutnosti predmeta i odsutnosti junaka postoji saglasnost. Kao da ono što je prisutno ne može da govori o odsutnom. Razlika između predmeta i junaka je nesaglediva. Subjekt postaje objekt i obrnuto. To je ono što je groteskno.
Metafora meteorskog otpada ima koliko naučni toliko i mitski ili religijski ka rakter, i pretpostavlja čoveka i čovekovo osipanje: nastao iz praha, u prah se vraća. Pojedinačne sudbine koje zasvetle sjajem koji nije neograničen i večan podsećaju na sliku meteora koji se jednom u pola veka javljaju i postaju vidljivi na vedrom noćnom nebu. Svetlosni trag je upisana prošlost iz koje čitamo putanju i kraj. Ono što se de šava na makroplanu prirode iščitavamo na mikroplanu čoveka i njegove svakodnevice. Dvostrukost prirode otkriva nam se u malim stvarima. Stvari nam se skrivaju kada su nam poznate, ali ako ih pogledamo iz drugog ugla, poprimaju drugo značenje. Čovek je mikrokosmos, u njemu je sabran svemir u malom. Dobar reprezent svega rečenog je pesma „Nešto svetli“, gde se na osnovu naučne podudarnosti istraživačkog rada „doktoranda / sa Brandies University“ slika neurona ljudskog mozga postavila naporedo sa slikom skupa galaksija okruženih zvezdama i crnim rupama, čime se sugeriše da je ljudski mozak, tj. čovek, zapravo, skup galaksija u malom. Kritika tehnosfere i bu dućnosti prisutna je u pesmi „Komore“ koja se odlično nadovezuje na pesnikinjinu preokupaciju u zbirci: odnos čoveka prema prirodi, njegovo otuđenje i nastojanje da ga vrati prirodi; zatim, komentaru potrošačkog društva i slikama tela. Ukratko, meteorskom otpadu je suprotstavljen gradski otpad, koji se očitava, između ostalog, najpre na planu govora, te tako govor postaje predmet pesnikinjinog izrugivanja pre ko kataloga klišea i naklapanja („Reči“).
Meteorski otpad uokviruju dve pesme koje na izvestan način sugerišu pesnikinjinu intenciju: prelazak sa makrokosmosa na mikrokosmos, i obrnuto, poziv na sagledavanje stvarnosti, prirode, čoveka i života naopako, kroz inverziju, izokrenutu perspektivu, ne bi li se uhvatio život i njegov smisao. Zbirka, dakle, propituje suprotnosti i sučeljava ih. Svet, odnosno život, čini se kao peščanik, što otvara put razmišljanjima o simboličkoj paraleli sa romanom Danila Kiša, Peščanik.
„Sve se osipa“, reći će u jednom pismu na kraju romana junak Eduard Sam; sve se osipa je unekoliko i lajtmotiv, poruka autorke Meteorskog otpada. Pesma koja otvara rukopis, „Zlatni otpad“, ironično govori o naučnom fenomenu, prirodnoj pojavi, teoriji koja objašnjava život na Zemlji, nasuprot koje stoji pesma „Crna rotkva“. Izgrađena na kontrastu, ona je kontrapunkt pesmi koja otvara zbirku. Nasuprot struganju crne rotkve uvedena je slika snega koji veje napolju, gde se sneg uzima kao simbol prolaznosti, osipanja i smrti, u nekoliko pesama prisutan sa istom simbolikom (videti pesme: „ID“, „Roda u snegu“). Uvođenjem boga u drugoj polovini pesme suprotstavljaju se nauka i religija/mit u obavljanju iste delatnosti. Poezija vertikale ovde dobija svoje ispunjenje, zatvara krug, polazeći od perutanja zvezda/meteora, a završavajući na dasci za sečenje, odnosno kućnom pragu, graničnom prelazu, simbolu prelaska iz jednog stanja u drugo, granici života i smrti.
Tematizovanje prošlosti, u odnosu na prethodne pesničke knjige Ane Ristović, smanjeno je u znatnoj meri u novom rukopisu. Pesma „Praško zlato“ je primer nostalgičnog prizivanja jednog minulog vremena, zlatnog doba za lirsku junakinju, prikazano kroz sekvence, figuru ponavljanja, refren i nabrajanja kulturoloških i umetničkih referenci. Pesme Meteorskog otpada prevashodno govore iz prezenta i o aktuelnom vremenu i dešavanjima subjekta, iz neposredne stvarnosti. Kada govore iz perfekta, rekonstruišu prošlost ili minule događaje. Prisutne su takođe i objektivističke pesme, bez vremenske komponente, dok budućnost, odnosno futur, još uvek predstavlja nedovoljno ispitan prostor pevanja beogradske pesnikinje, što bi ovu zbirku svakako učinilo slojevitijom i složenijom.
Teško bi bilo da izdvojimo jedan stih ili iskaz unutar zbirke dovoljno potentan i bremenit značenjem da bi obuhvatio, sažeo i bio nosilac kakve šire i dublje misli. Pomenuto pesnikinjino nastojanje na ogledanju malog u velikom i obrnuto, makrokosmosa u mikrokosmosu, pokazuje određenu diskrepanciju. Pesnikinjina jedinica je slika i kada bismo hteli nešto da izdvojimo, to bi podrazumevalo veći pasaž ili čitavu strofu. Izvan pesničke slike, u sažimanju, pesnikinja u tome nije uspela. Ovo se odnosi i na nekolike kraće pesme kojima dominira opservacija, narativ i slika, skica, prizor, i obrt u vidu komentara sa poentom kojoj uglavnom nedostaje napon, koja ne može da stoji samostalno, nezavisno, već se oblikuje tek u čitaocu.