Metak

21.07.12 e-novine.com

Svet opisan i rekreiran u knjizi Metak jeste savremeni svet lišen svake ideologije, što ne znači da je deideologizovan. Smrt Hrista, kao god i smrt komunizma, nepobitne su ideološke činjenice, a sa stvarnošću koja je nešto treće pesnik ne zna šta bi činio. Ona ionako ne zaslužuje ništa drugo osim nepristajanja ili razbijanja. Ova izvanredna knjiga poezija Siniše Tucića je pevanje i mišljenje o savremenosti dovela do svojevrsnog paroksizma. Iza nje se krije još samo ništavilo o kojem se ne može ni pevati ni misliti. Pitanje je samo da li je ono to što mi upravo živimo
Ako je Dragana Mladenović najznačajnija mlađa srbijanska pesnikinja, onda je njen pesnik-parnjak svakako Siniša Tucić. Oboje su ove godine objavili knjige u Fabrici knjiga i time ovu izdavačku kuću učinili najznačajnijim izdavačem poezije u Srbiji. Inače se knjige poezije retko i nevoljno štampaju, pa se stiče utisak da kvalitetne poezije i nema bog zna koliko. Međutim, i Mladenovićkina Marta ali i Tucićev Metak uspevaju da se visoko uzdignu iznad proseka i da pokažu kako je poezija mesto, ako ne i prirodnije od proze, za suštinsku subverziju i iskorak iz banalnosti mainstrema.
Metak predstavlja značajan iskorak u odnosu na Nove domovine (2007) i time dokazuje da Siniša Tucić sazreva i napreduje kao pesnik. Dok se prethodna zbirka tematski okružila cyber spaceom, a poetički zadržale na narativnosti, dotle je Metak tematski raznolikiji, a poetički sažetiji, sublimisaniji, sveden na oštre, ubojite fraze, gotovo pankerski brz. Zbirku čini četiri ciklusa, s tim da se poslednji sastoji samo od jedne pesme koja na izvestan način daje presek čitave zbirke i predstavlja njenu rekapitulaciju.
Ciklusi predstavljaju tematske celine, pa se u tom smislu prvi bavi istorijskim traumama i uslovno rečeno tranzicionom pravdom, drugi se tiče uloge poezije i pesnika, a treći, koji je ujedno i najobimniji, u sebi sadrži autorefleksivnu, čak i ljubavnu poeziju.
Siniša Tucić svoj poetički credo zasniva na iskustvima neoavangarde, što i nije čudo s obzirom na sredinu iz koje je ponikao. Ako je negde neoavangardsitički pokret bio snažan, onda je to Vojvodina, odnosno Novi Sad kao njen najveći grad, sa ljudima poput Vujice Rešina Tucića, Vojislava Despotova i Slobodana Tišme. Neoavangarda je, govoto u korak ponavljajući razna avangardistička iskustva poput futurizma, dadaizma ili nadrealizma počela sumnjom u jezik, a završila sa izrazito politički svesnom poezijom, ali i umetničkim performansom, pa je i kod Tucića primetan ovaj razvoj, s tim da se njegove poetičke bliskosti mogu tražiti i u popularnoj muzici, pre svega već pomenutom panku. Na ovo sve treba dodati i iskustva cyber spacea, odnosno Interneta, društvenih mreža i hiperteksta kao prirodnog okruženja generacije kojoj pesnik pripada. Pored ovih poetičkih uticaja, oseća se i presudan upliv neposrednog istorijskog iskustva u kojem se pesnik razvijao, a koje podrazumeva rat, zločine, njihovo poricanje i konačno iskustvo tranzicije u kojoj dolazi do devalvacije svih vrednosti.
Već prva pesma zbirke nagoveštava začarani krug koji tvore zločini i njihovo poricanje. Situacija u kojoj se govornik obraća neimenovanom slušaocu pesme naredbom da napravi ratnu situaciju od papirnih origami ptica uz uključen televizor govori o stanju duha koji vlada u vezi sa neposrednom prošlošću. Govornik u pesmi se dosledno koristi imperativom i čini ono što je činio/čini i činiće vladajući diskurs u jeziku u kojem pesnik stvara. Završni stih pesme “Mirno posmatraj ptice od papira” jasno ukazuje na to iz “svetog trojstva”, odnosno vrzinog kola koje čine jezik, zločini i poricanje izlaska nema, sve dok je diskurs diktiran i kontrolisan od strane medija, ali i crkve. Jer pre nego što počne grupisanje ljudi u kolone, odnosno organizacija logora, naredba je “Uđi u hram./ Pomoli se bogu.”
Naredna pesma “Razbibriga” zajedno sa prvom i onima koje slede iza nje tvori upečatljin narativ o Zeitgeistu u kojem je sve relativizovano, sve dopušteno i sve vrsta pučke zabave: i zločin, i pljačka, i, na koncu, poezija sama. Književnost, svakako ona koja je spremna da naredi zločin iz prve pesme oličena je u “Veri Pavladoljskoj” i Hazarskom rečniku, primerima dominantnog ukusa – jednog ratničko epskog koji predstavlja Matija Bećković i drugog nacionalističko kičerajskog kakav predstavlja Milorad Pavić. Šta je, međutim, izlaz iz ovog i ovakvog jezika i diskursa njime stvorenim? Naime, čoveka nema, kao što nema ni autentične avangarde, drugim rečima nema drugog izlaza jer sve je pretvoreno u strategije koje osmišljava personalni računar. Tucićev predlog za izlazak iz dezintegrisanog jezika svodi se na radikalnu promenu, na metaforičko, dakako, spaljivanje brvnare u kojoj se nalazi pesnik, na upoznavanje sa sopstvenim strahom i stvaranjem u skladu sa njim, ili čak kao u pesmi “Anarhistički stihovi” poziv na upotrebu bombi, ali kako i sam kaže to nije za svakoga.
Pored uništavalačkog prekida identiteskog ropstva koje je samo po sebi već dezintegrišuće, može se načiniti i drugačiji korak, odnosno, da budem precizniji, može se i ne načiniti taj presudni korak ulaska u kuću jezika koja se samim činom pristajanja na život u njoj pretvara u kuću bola. Autentična egzistencija kojoj pesnik teži možda se i ne razlikuje previše od romantičarskog zatvaranja u kulu od slonovače, ali već samo nepristajanje ima etičku težinu. Izbor koji se nudi može se, dakle, definisati ili kao nepristajanje ili kao akcija koja se ne libi krajnjih sredstava.
Svet opisan i rekreiran u knjizi Metak jeste savremeni svet lišen svake ideologije, što ne znači da je deideologizovan. Smrt Hrista, kao god i smrt komunizma, nepobitne su ideološke činjenice, a sa stvarnošću koja je nešto treće pesnik ne zna šta bi činio. Ona ionako ne zaslužuje ništa drugo osim nepristajanja ili razbijanja. Ova izvanredna knjiga poezija Siniše Tucića je pevanje i mišljenje o savremenosti dovela do svojevrsnog paroksizma. Iza nje se krije još samo ništavilo o kojem se ne može ni pevati ni misliti. Pitanje je samo da li je ono to što mi upravo živimo.

Vladimir Arsenić

13.07.12 Dnevnik - Novine i časopisi

Novosadski umetnik i aktivista Siniša Tucić objavio je ovih dana novu zbirku poezije nazvanu „Metak“. Knjigu je u ediciji „Dan i noć“ objavio poznati izdavač „Fabrika knjiga“ iz Beograda, koji se, sasvim slično autoru, određuje kao angažovani izdavač koga zanimaju alternativne „istine i „drugačija“ objašnjenja.
„Nešto uporniji tumač sigurno će moći da sastavi priču od elemenata koji su mu dati u pesmama Siniše Tucića. No, i za tu priču mora biti važan utisak koji će posle čitanja tih pesama svakako imati i manje uporan čitalac. Kad sklopi knjigu, ovaj potonji će se zapitati da li nam gradovi zaista izgledaju tako kako ih opisuje Tucić, i živimo li u njima zaista onako kako nam to pesnik predstavlja?“, napisao je izdavač, nastavivši pitanjima: „Hoće li deca koja dolaze posle nas živeti u njima kao i mi, i zašto nismo izvukli krajnje pouke iz tragičnih iskustava dvadestog veka? Konačno, šta nama danas znači avangardno i modernističko pesničko nasleđe iz druge polovine prošlog stoleća suočeno sa groznim događajima kojima smo svedočili u njegovoj poslednjoj deceniji? Ako je odgovor na poslednje pitanje u nizu: ništa - a sva je prilika da jeste - moramo se onda zapitati i zašto je to tako. Tu onda započinje priča kojom se već bavi tumač iz prve rečenice, sledeći preciznu putanju "Metka" - preciznu, dakle, na onaj način na koji dobra poezija i treba i jedino može da bude precizna.“
Kuriozitet Tucićeve nove zbirke poezije je to što se u njoj još uvek mlađi autor, direktno upušta u dijalog sa urbanim životom i temama u dobu, kako su ga okarakterisali „švedski naučnici“, nezainteresovanosti i lenjosti novih generacija. U njemu on komunicira sa svojim žičanim, betonskim ili behatonskim okolišem, kulturnim fenomenima - pozorištem, poezijom, ali, što je možda i najzanimljivije, pesme posvećuje i ljudima oko sebe, takođe umetnicima i aktivistima - Ivani Inđin, Slobodanu Tišmi, Nikoli DŽafu...
Siniša Tucić je rođen 1978. godine u Novom Sadu. I u prethodnim svojim knjigama ispisivao je jezičke predele novih duhovnih teritorija, atmosfera i osećanja. Do sada je objavio tri zbirke poezije: „Betonska koma“ (1996), „Krvava sisa“ (2001) i „Nove domovine“ (2007). Jedan je od priređivača zbornika nove novosadske poezije „Nešto je u igri“ (2008).
Tokom devedesetih godina, Siniša Tucić je delovao u okviru umetničke grupe „Magnet“, koja je poznata po tome što se u svojim umetničkim performansima angažovala protiv tadašnjeg režima. Bavi se scenskim izvođenjem. Poetske performanse izvodi sa „Alice in Wonderband“
Od decembra 2011, aktivista je Društvenog centra.

I. B.