Mesečeva rosa

29.10.07

Govorili su da je „Mesečeva rosa“ srpski „Da Vinčijev kod“. Te dve knjige liče jedna na drugu kao Hilandar i Holivud. Imaju samo zajedničko „H“. Ne pišem po komercijalnim obrascima
Beogradska književnica Teodora Tara na ovogodišnjem Sajmu knjiga potpisivala je najnovije, treće izdanje svog romana „Mesečeva rosa“, upravo objavljenog u izdanju „Čigoje“. Spisateljica nam „otkriva“ tajnu čitanosti ove knjige, koja je za kratko vreme osvojila interesovanje čitalačke publike.
U čemu je tajna romana „Mesečeva rosa“?
- „Mesečeva rosa“ već uveliko živi svoj samostalni život, a moje veze sa njom iz dana u dan postaju sve labavije. Delo na koje sam utrošila gotovo šest godina rada, u ovim novim prilikama, ponekad i meni izgleda novo i neobično. Najčešće me pitaju šta je istina, a šta fikcija u knjizi. Iz dana u dan se uveravam da bi sve iz „Mesečeve rose“ moglo biti istina. Evo primera. Moji junaci, pripadnici onog tajnog reda mistika sve tri vere, sporazumevaju se telepatski, mada se u fizičkom svetu uopšte ne susreću. Reklo bi se - čista fikcija. Međutim, nedavno sam upoznala gospodina Temnjikova, po profesiji lekara, po činu general-majora ruske vojske, odsek nacionalna bezbednost, koji se već godinama naučno bavi mogućim varijantama psihotronskog oružja. Uprošćeno rečeno, to bi bila borba mislima. Predavanje koje je održao u Beogradu bilo je fascinantno. Ono me je uverilo da moji derviši - telepate ne moraju biti fikcija.
Nije mali uspeh pomiriti ukus stručnjaka i laika. Vaša knjiga je osvojila i jedne i druge. Po Dobrici Ćosiću, Jelena Balšić je sa „Mesečevom rosom“ postala najlepši ženski lik u srpskoj književnosti, a poglavlje o despotu Stefanu je po jednom kritičaru „... možda najbolje što je kod nas o ovoj zanimljivoj ličnosti napisano“.
- Za mene je i to svojevrsno iznenađenje. Kada je o Jeleni Balšić reč, moram da kažem da se ta izuzetna žena dugo opirala književnim perima. Čedomir Mijatović je tri puta započinjao studiju o njoj i nikad je nije dovršio. Bilo je i drugih pokušaja, uvek na neki čudan način prekidanih. Zazirala sam od tog podatka i strepela da li ću uspeti da dovršim taj posao koji je izgledao kao urečen. Tek kada sam stavila poslednju tačku, odahnula sam. Jelena je u središtu „Mesečeve rose“„, knjige koja tematski pokriva panoramu cele Evrope - od Španije do Carigrada. Jelena traga za „večnim istinama“, ona je vladar koji razume važnost znanja i pamćenja pred crnim oblacima što dolaze sa Istoka. Ona, koja je ratovala sa najmoćnijom državom tadašnje Evrope - Venecijom, ne spušta svoje oružje pred silom, već pred znanjem. Ona se dopisuje i prepisuje i zapisuje, uvek se, bez izuzetka, potpisuje kao kći blaženopočivšeg srpskog samodršca Lazara. NJen brat, despot Stefan je u „Mesečevoj rosi“ jedan od onih koji se koristi telepatijom. Hermetika mu je očito bila bliska, što sačuvani naslovi knjiga iz njegove biblioteke nedvosmisleno potvrđuju.
Ovogodišnji sajam knjiga još jednom je pokazao da je, kako u svetu tako i u Srbiji, sve više žena pisaca. Kako vi tumačite tu činjenicu?
- Udeo žena pisaca više nije ni mali ni beznačajan. I po žanru, i po izrazu, one pišu sve raznovrsnije, sve snažnije. Brojnost po pravilu iznedri kvalitet. Poslednjih desetak godina, Nobelova nagrada za književnost je, u proseku, svake treće godine dodeljivana ženama. Tokom prethodnih devedeset godina, to se dešavalo tek svake petnaeste. Po meni, taj proces ispisuje duh vremena koji od iskona kruži svetom u muškim i ženskim ciklusima. Ti ciklusi se smenjuju. Jedna takva smena je upravo u toku i toj zakonitosti niko ne može stati na put. Nadolazeće vreme nosi ženske atribute, što, naravno, ne znači da će muškarci koji pišu doživeti sudbinu izumrlih vrsta. Jednostavno, udeo žena pisaca je već danas neminovan, neophodan i značajan, a vremenom će biti i veći i presudniji. Kako i dokle, preostaje da se vidi.
U novembru će biti premijera radio-drame rađene po vašoj knjizi.
- To je druga radio-drama koju sam uradila na osnovu „Mesečeve rose“. Ovaj put je reč o poslednjem poglavlju, koje govori o najvećoj pobuni derviša u istoriji turske države. Drama počinje obrednim plesom derviša, koji se po pravilu odigrava na užarenom uglju, uz zvuke bubnjeva. Trenutak kada derviši padaju u trans, praćen je sablasnim kricima. To bi moglo stimulativno da zvuči, tim više što arhiva dramskog programa RTS nema mnogo radio-drama sa orijentalnim zvukovima. Zapravo, postoji samo „Derviš i smrt“. Drama će biti emitovana 18. novembra na Drugom programu Radio Beograda.
Novinari su poredili vašu knjigu sa „Da Vinčijevim kodom“. Da li vam to prija ili...?
- Jesu. Govorili su da je „Mesečeva rosa“ srpski „Da Vinčijev kod“, ali za mene je ta sličnost samo po načinu gledanja na stvari. I te kako bih bila polaskana da je razlog za poređenje isti tiraž, ali pošto to nije slučaj, kažem da te dve knjige liče jedna na drugu kao Hilandar i Holivud. Imaju samo zajedničko „h“, što je ujedno i prvo slovo reči hermetika, koja jeste tkivo i jedne i druge knjige. Razlike su daleko brojnije. Jedna je pisana po šablonu za komercijalne hitove, druga je pisana sporim, neizvesnim i mukotrpnim iznalaženjem izraza za sasvim lično doživljen svet. Jedna je bez umetničkih pretenzija, druga je, nadam se, sasvim određene boje, karaktera i mirisa. Jedna je lagano štivo, druga traži angažovanog čitaoca. Jednu podržava moćna i velika država, drugu mali narod koji upravo preživljava još jednu veliku dramu svoga postojanja.
Poređenje vaše knjige sa „Da Vinčijevim kodom“ moglo bi se i afirmativnije razmotriti...
Da! Postoji mišljenje da je „Da Vinčijev kod“ smišljeno plasiran da se deo ezoterijskih znanja lagano i oprezno omasovi, verovatno zato što je čovečanstvo svojim većim delom sazrelo za to. Bez namere da razmatram koliko u tome ima istine, ipak je knjiga jednog takvog sadržaja prodata u nezamislivom tiražu. Samo koju deceniju ranije, junaci sličnih komercijalnih hitova bile su nindže, obaveštajci, špijuni. Uz Den Braunovu knjigu pominjem i Hari Potera, koji je takođe postavljen na istim, ezoterijskim simbolima i takođe je napravio nezamisliv tiraž. Neki to povezuju sa erom Vodolije koja je započela i koja će za razliku od zatvorene i ćutljive Ribe izliti iz sebe sva svoja znanja, štedro i masovno. Ako u svemu tome ima neke istine onda ezoterijska prizma kroz koju su posmatrani svi događaji opisani u „Mesečevoj rosi“ sasvim odgovaraju nadolazećem duhu vremena.
Mila Milosavljević

14.10.07

ROMAN "Mesečeva rosa" Teodore Tare, objavljen prošle godine, upravo je doživeo treće izdanje. Teodora je odlučila da promeni izdavača, iz "Narodne knjige" prešla je u "Čigoja štampu". U novembru će biti premijerno izvedena radio-drama rađena po ovoj knjizi. To je druga radio-drama koju je autorka uradila na osnovu ovog romana u kojem piše o hrabroj vladarki Jeleni Balšić, ćerki kneza Lazara i supruzi gospodara Zete Đurađa Stracimirovića Balšića, koja je sama, kao udovica, deset godina ratovala sa Venecijom, najmoćnijom državom tadašnje Evrope. Ovog puta Teodora je dramatizovala poslednje poglavlje koje govori o najvećoj pobuni derviša u istoriji turske države. Trenutno se razgovara i o pozorišnoj predstavi.

- Realizacija te ideje bi po meni bila jedan doprinos borbi protiv one stare i vrlo kobne srpske boljke, a to je zaboravnost. Stara mudrost kaže da ne propadaju mali već zaboravni narodi. Jelena Balšić je heroina naše istorije, zapravo svetli primer opšte ljudske istorije. O njoj se nedopustivo malo zna. Pozorište i film raspolažu daleko moćnijim sredstvima da takav jedan lik masovno ožive. U uvodu "Mesečeve rose" sam opisala čudnu sudbinu dosadašnjih pokušaja da se Jelenina biografija umetnički obradi. Svi ti pokušaji su stali na pola puta iz raznih razloga, sve do "Mesečeve rose".

* Sada se i "Gorički zbornik" u kojem je objedinjena Jelenina prepiska sa njenim duhovnikom uveliko prevodi...

- Nadam se da će otac Jovan Ćulibrk dovršiti taj posao. Nedavno je pronađen i Jelenin grob. Njene mošti su prošle godine prenesene u rodni Kruševac. Njene zadužbine se obnavljaju, a do pre par godina su služile kao torovi za ovce. Sve to se dešava u vreme kada se pojavila "Mesečeva rosa". Oni koji se bave astrologijom rekli bi da je Jelenin horoskop ponovo proradio. Jelena Balšić je, uostalom, sa svim onim što je u životu uradila, preteča emancipovane žene, što joj u ovom trenutku i te kako daje na aktuelnosti.

* Pojedini novinari su "Mesečevu rosu" poredili sa "Da Vinčijevim kodom".

- Za mene je ta sličnost samo po načinu gledanja na stvari. Ne krijem, i te kako bih bila polaskana da je razlog za poređenje isti tiraž, ali pošto to nije slučaj, evo, i sad kažem da te dve knjige liče jedna na drugu kao Hilandar i Holivud. Imaju samo zajedničko H, što je ujedno i prvo slovo reči hermetika, koja jeste tkivo i jedne i druge knjige.
* A razlike?

- Jedna je pisana po šablonu za komercijalne hitove, druga je pisana sporim, neizvesnim i mukotrpnim iznalaženjem izraza za sasvim lično doživljen svet. Jedna je bez umetničkih pretenzija, druga je, nadam se, sasvim određene boje, karaktera i mirisa. Jedna je lagano štivo, druga traži angažovanog čitaoca. Jednu podržava moćna i velika država, drugu mali narod, koji upravo preživljava još jednu dramu svoga postojanja.


NAJLEPŠI ŽENSKI LIK

* Vaša knjiga osvojila je i stručnjake i laike. Po Dobrici Ćosiću, Jelena Balšić je sa "Mesečevom rosom" postala najlepši ženski lik u srpskoj književnosti.

- Moja namera nije bila da pišem za malobrojne, naprotiv. Ponosim se pohvalama merodavnih, ali sam posebno srećna kada čujem da je neko, prosečnog obrazovanja i prosečne čitalačke kondicije, mojom knjigom bio pokrenut. Imam u vidu jednog takvog čitaoca koji je tražio po enciklopedijama dodatna obaveštenja o Angorskom boju, drugi je tražio stare atlase da vidi gde se prostiralo to Humsko vojvodstvo. Umetnost preobražava, baš zato ne bismo smeli da se odričemo njenog svetog dejstva pod raznim profitabilnim izgovorima.

VREME EZOTERIJE

* Ovo poređenje vaše knjige sa "Da Vinčijevim kodom" moglo bi se i afirmativnije razmotriti...

- Da! Postoji mišljenje da je "Da Vinčijev kod" smišljeno plasiran da se deo ezoterijskih znanja lagano i oprezno omasovi, verovatno zato što je čovečanstvo svojim većim delom sazrelo za to. Bez namere da razmatram koliko u tome ima istine, ipak je knjiga jednog takvog sadržaja prodata u nezamislivom tiražu. Samo koju deceniju ranije junaci sličnih komercijalnih hitova bile su nindže, obaveštajci, špijuni. Uz Den Braunovu knjigu pominjem i Harija Potera, koji je takođe postavljen na istim, ezoterijskim simbolima i takođe je napravio nezamisliv tiraž. Neki to povezuju sa erom Vodolije koja je započela i koja će, za razliku od zatvorene i ćutljive Ribe, izliti iz sebe sva svoja znanja, štedro i masovno. Ako u svemu tome ima neke istine, onda ezoterijska prizma kroz koju su posmatrani svi događaji opisani u "Mesečevoj rosi" sasvim odgovara nadolazećem duhu vremena.

12.09.06

Prvenac Teodore Tare „Mesečeva rosa”(izdavač Narodna knjiga) publika je sa zanimanjem dočekala. Prvo izdanje brzo je rasprodato a našla se i u najužem krugu kandidatkinja za književnu nagradu „Žensko pero”. Među koricama knjige je 12 priča, poređanih prema zodijačkom rasporedu, a horoskop je ovde, kako reče spisateljica, samo „kapija magije više”. U tim pričama je i obavezna, barem jedna, rečenica na francuskom, grčkom, turskom, ruskom, italijanskom, španskom... Sasvim namerno. Moglo bi se reći kako je „Mesečeva rosa” jedna osobena evropska knjiga, premda nas vraća u prošla vremena, na raskršće 14. i 15. veka, kojim defiluju istorijski i izmaštani likovi, ljudi različitih religija, pretežno naši ali i iz šireg evropskog okruženja.

INTERVJU
Nekada ste i sami bili novinar, u štampi i na TV. Budite na tren ponovo to i recite kako bi glasilo prvo pitanje koje biste postavili piscu „Mesečeve rose”?
– Otkud toliko bitaka i ratnika iz jednog ženskog pera? Čuvena Angorska bitka, taj strašni sudar vojski Tamerlana i Bajazita, na neki način je glavna osovina knjige i provlači se kroz svih njenih 12 različitih poglavlja. U toj bici učestvovalo je, na turskoj strani, pet hiljada srpskih vojnika, a pobednik Tamerlan pričao je kako takve junake još nije video. Despot Stefan Lazarević koji ih je, kao sultanov vazal, poslao u taj boj jedan je od najzaslužnijih što sam napisala ovu knjigu.

Vašom knjigom ipak vladaju žene. Svaka priča nosi određeni ženski pečat...
– Moglo bi se reći i tako. To su, inače, različite žene: majka, supruga, ratnica, fatalnica, muza... Međutim, uvek je tu i muški lik, kao ravnoteža. Dakle, parovi su u prvom planu.

Među junakinjama knjige jedna je, čini se, Vaša „ljubimica”
– Ako mislite na Jelenu Balšić – pogodili ste! Bila je vladar, diplomata, ratnik, pesnik... U stvari, od njene prepiske sa svojim duhovnikom, koja se čuva u SANU, ja sam krenula na ovaj literarni put kroz istoriju. Ta dokumenta sveta su knjiga za ono što ću sama napisati. Drago mi je što sam doprinela da se poveća interesovanje za te stare rukopise koji su već prevedeni na savremeni jezik i pojavljuju se kao knjiga „Gorički zbornik”.

U „Mesečevoj rosi” istorija i predanje su u skladnoj kohabitaciji. Kao pisac, kome više verujete
– Za mene je predanje starije od istorije. Stvaralo ga je mnogo glava a istoriju često piše samo jedna. I često shodno trenutnim političkim interesima. U predanjima je arhetipska slika naroda. Ako ga ne prihvatamo bukvalno, već u simbolima, onda ćemo u njemu naći više istine. Moja knjiga jeste na istorijskoj pozornici jednog vremena ali je u osnovi vanvremenska jer pokreće univerzalna ljudska pitanja.

Istorija je, ipak, deo građe od koje je napravljena ova knjiga. Zbog nje ste dane proveli u našim i inostranim arhivima. Kakve su reakcije istoričara?
– U knjizi je 20 odsto istorije, ostalo je imaginacija. Mogu da se pohvalim, od strogih istoričara dosad sam primala samo komplimente. Zato što sam u prašini arhiva pronašla i zaboravljeni lik lepe Dona Angeline, iz loze Nemanjića, te da je Jovanka Orleanka bila pripadnica tajnog reda. Za mene je pravo pisanje kao otisak prsta i tu nema falsifikata. Sama sam dalje pravila portrete stvarnih i izmaštanih likova. Ponekad su oni kao foto-roboti od škrtih policijskih podataka.

Šta se sve krije iza naslova „Mesečeva rosa”
– U hrišćanskoj ezoteriji to je – božja milost, bez koje nema preobražaja. U našem narodu žene skupljaju rosu kao eliksir mladosti. Za alhemičare bila je prima materia, najčistija voda sa kojom započinju svoje delo. Ja sam u svoju literarnu alhemičarsku posudu unosila fakta, mešala ih i kuvala sa imaginarnim.

Dugo ste bili u svojoj „laboratoriji”. Šest godina. Prilično za jednu knjigu
– Možda sam malo staromodna. Kao renesansni majstori. Držim do tehnike, volim da se stvar slegne, sazre... Proučavala sam istoriju, epohu, religije, jezik koji je „belo odelo” moje ideje i treba da koketira, da zavede i napravi ugođaj ljubiteljima lepe reči.

Knjigu su Vam poredili sa „Da Vinčijevim kodom”, a čuli smo da će „Mesečeva rosa” možda postati i radio-drama. Sanjate li i film sa takvim naslovom
– Ko ne sanja, tim pre ako njegovu filmičnost drugi prepoznaju. Ali, tu je previše kostima i scenografije. Dakle, skupo. Neki čarobnjak među dramaturzima mogao bi to da učini realnim.

Je li tačno da spremate novu knjigu i – novi put u istoriju
– Da, opet istorijski ram, hermetika, astralni sloj. Kažu da se po kosmičkom časovniku sve obnavlja u ciklusima od po tri veka. Zaronila sam u 18. stoleće, kad su važne žene vladale. Desila se i Francuska revolucija čije je drugo ime Ženska revolucija. One su bile u prvim redovima... Sudeći po onom časovniku, tek moja treća knjiga vratiće me u 21. vek. U ujedinjenu Evropu koju pokušavam da naslikam u svojim knjigama.

M. Šehović