22.08.05
Na stazi prema Suncu
Dane Stojiljković
Pesnik Dane Stojiljković (Dubovo, 1938), koji živi i piše u Prokuplju, nedavno je dobio nagradu Zlatno pero Despota Stefana a izašla mu je i knjiga izabranih pesama „Linija povučena iz Dubova” (izdavači „Partenon” i NB „Rade Drainac"). Izbor je sačinio Rade Vojvodić, a predgovor napisao Čedomir Mirković, dok je materijalnu pomoć pružila prokupačka opština, što se inače retko događa. Stojiljković je šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka u grupi beogradskih „estradnih” pesnika bio i zvučan i bučan, a onda se, iznenada, vratio u zavičaj. Objavio je desetak knjiga i prisutan je gotovo u svim književnim časopisima.
Već više od tri decenije živite i pišete u provinciji, ali i dalje objavljujete u listovima i časopisima metropola. Jesu li ti putevi „robijanja” mukotrpni?
– Ja ću, u vezi sa pesnikom „iz duboke provincije”, da podsetim da je Fokner na svom imanju vozio žetelicu i bio sav u plevi i znoju kad su mu javili da je dobio Nobelovu nagradu. Drugo, meni opština nikad nije pomagala. Sada je mladi gradonačelnik Vlada Jovanović ovim potezom jasno stavio do znanja da Prokuplje i cela Toplica nisu kulturna provincija kada tu žive Drainčevi susreti i kada je „negde na stazi prema Suncu”, kako su primetili kritičari, pesnik Dane izgradio jedno imaginarno Dubovo sa pogledom preko Suve planine na Vladivostok, preko Azije na Zemlju izlazećeg sunca. Ali, moram da kažem i to da sam ja, posle dve stotine objavljenih pesama, prvu knjigu objavio tek 1972. godine - „Svi su pljunuli po jedanput” kod Matice srpske. Prema tome, možda ja nisam ni rođen u Dubovu, već u Matici, u Novom Sadu, gde su mi objavili tri knjige, pa mogu da kažem da sam tu duhovno rođen.
Toplicu ste označili kao „svetlošću ograđeni prostor”, a njen narod kao onaj koji „samo dobrotom na neprijatelje puca”. Je li Dubovo u njoj ono jezgro iz kojeg se rađa Vaša književna geografija?
– Ako je Makondo Markesov epicentar Južne Amerike, onda je Dubovo centar svega o čemu pevam. To je, kako su rekli kritičari, imaginarno, praistorijsko i kosmičko mesto u mojoj poeziji. U pravu je Goran Babić kad kaže: „Moglo bi se reći (a da se ne pretera) kako je Dubovo u isti mah konkretno, ali i imaginarno mesto, neka vrsta apstrakcije. Jasno je da u vreme objavljivanja prvih pesama o Dubovu, još nije bila napisana Markesova povest Sto godina samoće... A Dane i jeste pesnik po naročitom umeću da na svet i danas gleda dečjim pogledom iz Dubova... Požurimo stoga u Dubovo sad dok je živ onaj koji nas jedino tamo može povesti”.
To „razbijanje tame”, svetlosna linija koju povlačite pravo prema Suncu, da obasjate zavičaj, majku u njemu, da li je to Vaše, možda pomalo naivno, verovanje da se samo lepotom može pobediti zlo u nama i u drugima?
– Samo dobrotom i lepotom ljudske duše čovek može da pobedi ceo svet i sebe samog. U to sam uveren i o tome neprestano pišem.
Vaše pesništvo Rade Vojvodić vidi kao „ekstazu utehe lutajućeg dečaka”. Kako istrajavate u ovom vremenu i prostoru u tom pomalo anahronom lirskom svetu?
– Najbolje će biti da tu navedem mišljenja nekoliko ljudi od pera. Tako pokojni Božidar Milidragović kaže: „To je moderan pesnik jednog mekog i ljudski toplog podneblja (jugoistoka Srbije), ali i snažan, gotovo gorostasan urbani glas u kome prepoznajemo šire, opšte čovekovo podneblje.” A pesnik Dragomir Brajković piše: „Između živeti i pevati Dane Stojiljković stavlja znak jednakosti.” Milosav Buca Mirković, koji je uz Muharema Pervića, najviše afirmisao moju poeziju, zapisao je: „Ako je Tagore doneo u Evropu indijsko cveće, Dane je ovde na Balkanu zapalio ljudsko telo, u plamenu na pamuk izvukao čovekovu dušu u fitilj da osvetli Evropu.” Dok će Dobrica Ćosić reći da je knjiga Domaći vetar „prepuni ambar duše, istine, tuge, uzbuđenja nekog rodnog života sa tla Toplice i našeg minulog veka”.
Ovamo na jugu, kako kažete, „domaći vetar duva”, i tu se odvija nekakav književni život. Šta ga hvali a šta kvari?
- Poezija je nevesta života. A „domaći vetar” duva kroz Drainčeve susrete, Borinu nedelju, Miljkovićeve dane, česte susrete pisaca, gde se oni okupljaju i oglašavaju. Tako su već davno glasoviti Miroslav Cera Mihajlović u Vranju, Tomislav Cvetković u Leskovcu, Dimitrije Milenković i Saša Hadži Tančić u Nišu, i plejada drugih, naročito mladih, na jugu Srbije. Kroz sve moje pevanje, a verujem da je tako i kod drugih, ja sledim vertikalu koja je obeležila srpsku kulturu: nebesko carstvo kneza Lazara kroz narodnu poeziju, Jefimijin Pokrov za kneza, Slovo ljubve despota Stefana, žal za mladost Bore Stankovića, mostovi Ive Andrića, Seobe Crnjanskog, Deobe Ćosićeve – na istoj su stazi prema Suncu kao i Obnova (Glogovo seme) Živke Mančić Stojiljković i moja Linija povučena iz Dubova. Bar se tako nadam.
D. Borisavljević
