Memoari Todora Stefanovića Vilovskog 1881-1920

04.01.11 Politika

>„Memoare Todora Stefanovića Vilovskog” priredio akademik Vasilije Krestić, a objavio novosadski „Prometej”
U prethodnih nekoliko meseci pojavile su se tri izuzetno značajne knjige akademika Vasilija Krestića. To su, pre svega – „Memoari Todora Stefanovića Vilovskog (1881–1916)”, u izdanju „Prometeja” iz Novog Sada, zatim „Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji (1848–1914)”, izdavač Zavod za udžbenike, Beograd, i „Dosije o genezi genocida nad Srbima u NDH” (Prometej, Novi Sad).
Todor Stefanović Vilovski je poznato ime naše književnosti, istoriografije, novinarstva i politike. Zajedno sa Stevanom Ćurčićem pokrenuo je i uređivao ilustrovani mesečni list „Srbadija” (1875–1877). Bio je vlasnik i urednik ilustrovanog književnopoučnog mesečnika „Srpska zora” (1876–1877). Imao je značajnu ulogu u srpskom omladinskom pokretu. Više godina uzastopno, od 1875. do 1881, bio je predsednik studentskog društva „Zora” u Beču, a 1879. izabran je za poslanika i sekretara Srpskog narodno-crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima. Za vreme ustanka u Bosni i Hercegovini zalagao se da Srbija i Crna Gora zarate s Turskom i izvojuju oslobođenje. Napisao je zanimljive, činjenicama bogate „Moje uspomene”, koje zahvataju vreme od 1867. do 1881. One, bez sumnje, ističe Krestić, spadaju u red bolje napisanih srpskih memoara sa sjajnim portretima mnogih dobro znanih i manje poznatih savremenika. Uživao je glas vrsnog novinara i bio saradnik mnogih časopisa, kao što su: „Letopis Matice srpske”, „Otadžbina”, „Brankovo kolo”, „Delo”, „Stražilovo”, zatim „Zastava”, „Pančevac”, „Branik”, „Nova iskra”, „Novo vreme”, „Odjek”, „Trgovinski glasnik”, „Augsburger Allgemeine Zeitung”, „Wanderer”, „Politik”, „Pester Lloyd”, „Neue Freie Presse” i „Hellwalds Ausland”.
Kao vrstan pisac, široko obrazovan i iskusan novinar s odličnim znanjem nemačkog jezika, Vilovski je 1881. godine iz Austrougarske prešao u Srbiju. Tu je postao urednik naprednjačkog lista „Videlo” i šef srpskog pres-biroa, na čijem čelu je dotle bio Matija Ban. Šef pres-biroa bio je u dva navrata. Prvi put od 1881. do 1887. a zatim od 1912. do 1915. godine. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. bio je ne samo šef pres-biroa već i sekretar vrhovnog komandanta kralja Milana. Posle pada naprednjačke vlade juna 1887. i dolaska na vlast tzv. Savezne liberalne i radikalne vlade Vilovski je bio prinuđen da napusti Srbiju i da do jeseni 1895. živi u Beču.
Važno je naglasiti, kaže Krestić, da je sve vreme kada je bio prisiljen da napusti Srbiju i da boravi u Beču, za života kralja Milana, Vilovski bio u njegovoj službi. Oni su bili u stalnoj prepisci i Vilovski ga je o svemu što je bivšeg kralja moglo zanimati, bilo da je reč o političkim ili porodičnim pitanjima, naročito onim koja su se ticala kraljice Natalije, uredno obaveštavao. O tome svedoče pisma kralja Milana, koja se nalaze u prilogu ove knjige. Ova bliska veza sa bivšim kraljem dokaz je da je Vilovski bio u samom vrhu društvenih i političkih zbivanja Srbije, da je imao mogućnosti mnogo šta da vidi, čuje i sazna, što je za pisanje memoara od posebnog značaja.
Pored širokog obrazovanja, prostranih znanja, raznovrsnih interesovanja i neospornih spisateljskih sposobnosti, Vilovskog je za više državne poslove u Srbiji preporučivalo i to što je bio sin carsko-kraljevskog majora Jovana Stefanovića Vilovskog, poznatog oficira, uspešnog ratnika, prvog srpskog hidrologa i velikog patriote. Stefanović se istakao u revoluciji 1848–1849. u borbama protiv Mađara, posebno u bici kod sela Vilova, u Šajkaškoj, koja se odigrala 1. aprila 1849. godine.
Drugi deo memoara, hronološki, nastavak je „Uspomena”. Oni počinju 1881. godinom, kojom su okončane „Uspomene”. Drugi deo memoara do sada uopšte nije objavljivan. Pre odlaska s ovog sveta Vilovski ga je, zajedno s ostalim hartijama od značaja za našu istoriju, poverio svom prijatelju profesoru Pavlu Popoviću s napomenom da čitav taj materijal može „da upotrebi kako god želi”. Popović se nije pozabavio memoarima Vilovskog i ostalim njegovim hartijama. Posle njegove smrti memoari su pripali sinovcu profesora Popovića, gospodinu Bogdanu LJ. Popoviću, našem poznatom diplomati, koji je bio ljubazan da ih za priređivanje poveri prof. Krestiću i pokloni Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu.
Međutim, naglašava Krestić, postoji i treća sveska, koja nije integralni deo memoara. Njen naslov je „Teodor Ritter von Stefanović Vilovsky (von Vilovo). K. Serb. Sectionschef im Ministerium des Aussern, Chef des Pressdepartements im genannten Ministerium vormals. General-Post-und Telegraphen-Direktor für das Königreich Serbien, geb. 25 Dezembar 1854 in Semlin (Curriculum vitae)”, 1917. Ova sveska, koja ima ukupno 341 stranu, prepuna je isečaka tekstova iz srpskih i nemačkih novina koje se odnose na Vilovskog i na njegovu književno-istorijsku delatnost. U njoj se nalaze i pisma raznih ličnosti (kralja Milana, Vladana Đorđevića, generala Laze Petrovića i Dragutina Franasovića, dr Mihaila Miličevića i drugih), fotografije znamenitih osoba (kneza Milana sa grupom oficira u vreme srpsko-turskog rata, 1876–1878, kneginje i kraljice Natalije sa prestolonaslednikom, kralja Aleksandra i kraljice Drage, veće grupe oficira sa kraljicom Dragom i kraljem Aleksandrom uoči ubistva, nekoliko fotografija iz raznih godina T. S. Vilovskog, njegove majke i oca Jovana), popis ličnosti s kojima je Vilovski dolazio u dodir i s kojima je sarađivao, prepis diplome kojom je car Franc Jozef proizveo Jovana Stefanovića u zvanje viteza i opširne Todorove zabeleške o raznim događajima, pitanjima i ličnostima, najviše na nemačkom, a u manjem delu na srpskom jeziku.
Z. Radisavljević