Rođen sam pored Kalenića pijace u Beogradu, a to je već nešto. Preci su mi još od pećinskog doba bili ljudi od pera. Možda baš zbog toga sam svojevremeno i otišao u saobraćajne inženjere. Lomatao sam se po nedovršenim prugama, prebrojavao pešake i bicikliste po ulicama, crtao gradove na točkovima i što je najvažnije raspitivao se po kućama šta ljudi rade u ono malo vremena kad nikuda ne idu. Ishod svega toga bio je više nego veličanstven. Dovoljno je samo raspitati se u jednom od moja tri grada, Beogradu, Sarajevu ili Amsterdamu, ili pak zaći po univerzitetskim bibliotekama sveta pa da se vidi šta sam sve postigao.
Kad više nije imalo šta da se radi u saobraćajnom pogledu, latio sam se nečeg što će me još više ovekovečiti. Počeo sam sa stihovima, misleći da u poeziji možeš da kažeš štogod ti padne na pamet i da ne treba da se bojiš loše kritike, jer pesme inače niko ne čita. Ali se sam se u tome grdno prevario! Na skupu Međunarodnog Društva Pesnika u Vašingtonu moja poezija je ipak čitana a što je najgore i nagrađena! Takve nagrade te, međutim, maltene obavezuju da i dalje provodiš besane pesničke noći sve do prvih petlova. Zato sam se okrenuo ka nečem gde će mom pisanju samo da se smeju.
Prisetio sam se davnih, studentskih vremena u kojima sam bio spoljni saradnik humorističkih listova. Ono malo preživelih sigurno se još seća Ježa, Kerempuha i Čička, laka im zemlja. I tako sam, posle prekida od kojih pedeset godina, nastavio tamo gde sam stao.
