Mefisto i on

15.05.06

POSLE kratke i teške bolesti u osamdesetoj godini preminuo je naš istaknuti književnik, kritičar, esejista Zoran Gluščević. Kao urednik književnih listova i časopisa, vrlo brzo je, ne dugo pošto je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na odseku za germanistiku, našao svoje mesto na našoj književnoj sceni,Ovaj plodni autor iza sebe je ostavio brojne knjige, među kojima i "Puteve humaniteta", "Perom u raboš", "Alfa i omega", "Književnost i rituali", "Okultna moć", "Sava Rakočević"... Jedan od naših najboljih germanista priredio je i prvi objavio sabrana dela Hermana Hesea. Važio je za najboljeg poznavaoca dela ovog pisca, kao i stvaralaštvo Franca Kafke.
Njegova poslednja knjiga ujedno je i njegov prvi roman: "Mefisto i on". U njemu je potražio odgovor na pitanje da li čovek koji je izgubio veru u Boga, prilagođavajući se zahtevima društva i ličnim ambicijama, može da se otrgne od verske ravnodušnosti u trenutku kada se suočava s bespomoćnošću medicine i kada mu samo oslonac na Boga može dati snagu da savlada smrtonosnu boljku.

DVOJNO BIĆE

RAZGOVARALI smo sa Gluščevićem u beogradskom restoranu "Mažestik" nekoliko dana pre nego što se razboleo. Bio je pun snage i u trenucima nije bilo nikakvog nagovaštaja da će se nit njegovog života ubrzo prekinuti. Nažalost to se dogodilo. Neka ovaj razgovor bude omaž dragom prijatelju naše redakcije.Puno je nade polagao u svoj prvi roman, u koji je, kako je rekao, ugradio deo sebe i svog iskustva:
- Zagledao sam se malo dalje u prošlost, tako da je "Mefisto i on" neka vrsta autobiografskog pogleda na ono što sam preživeo. Razmišljao sam o pitanjima koja se provlače kroz ceo moj život, na prvom mestu u odnosu prema Bogu. Poneki put je dobro udaljiti se od egzistencije božije, da bi se onda, naoružan nekim drugim iskustvima, pozitivnim i negativnim, ponovo suočio sa pitanjem božje egzistencije.

Iako je prema njemu imao odbojnost, Mefisto je za Gluščevića bio čovekovo drugo ja.
- Čovek je dvojno biće koje u sebi nosi niz svetova koji se jednom linijom mogu podeliti na pozitivne i negativne. Ne treba to shvatiti moralistički, nego u afirmativnom smislu, u smislu potvrđivanja sopstvenih stavova i potkopavanja onoga što je čovek usvojio kao svoj stav i sa čim misli da može proći kroz život. Simbol te dvojnosti je Mefisto. Možda grešim. U predanjima njegov lik je verovatno drugačiji. Nisam imao u vidu nijedan od modela Mefista, nego sam ga jednostavno vezao za onu raspolućenost koju čovek u sebi nosi. Ne dvojnu, nego višestruku, onu koja se razgranjava.

Roman "Mefisto i on" Gluščević je pisao tri godine, uglavnom u ponoćnim, kako je govorio, najproduktivnijim trenucima.
- Nije čovek uvek raspoložen da se bavi onim što ga peče, proganja, a možda i tišti. U tim trenucima poseže za svojom mladošću, detinjstvom, legendama koje se uvek prepliću oko mladog čoveka. Nekad je potrebno ogromno životno iskustvo da se nešto napiše, a nekad ne. Balzak nije imao toliko iskustva a napisao je veliki broj velikih romana. Ako uđete u Balzakov svet shvatate da vas njegovi likovi prate kroz ceo život. Nemoguće je da je on sam sve to iskusio. Iskustvo može da se nadoknadi nekom genijalnom percepcijom koja je data samo vrhunskim stvaraocima. Mi ostali možemo da iskoristimo iskustvo, ali imamo i ograničenu percepciju. Znate dokle možete da prodrete. Zato se čovek muči dok piše. Oseća potrebu da to doživi iznutra, ali kad počne da piše vidi da mu ponešto nedostaje. Nedostaje mu poetska ili romansijerska moć.

ENIGMA KOSMET

Svoj roman je smatrao imaginarnom biografijom. Govorio je da je sve istinito, a imaginarno je da li se sve to desilo njemu ili je on i tuđe događaje propustio kroz svoju prizmu.

- Pisao sam o svojim stavovima, o nečemu što me muči, a da li sam u međuvremenu pokušao da to obogatim, stvar je o kojoj ne može da se sudi.
Da bi iskoristio svoj puni radni kapacitet, isticao je, pisac mora s vremena na vreme da menja temu. Zato je zbog Mefista odložio druge poslove, pa je iza sebe ostavio nedovršene knjige o Bori Stankoviću i studiju o Tanasiju Mladenoviću, na kojima je poslednjih meseci radio. Ipak, najviše je bio zaokupljen knjigom o Kosmetu:

- Ta knjiga treba da bude, ako uspem, jedna objektivna procena o ponašanju velikih sila i velikih političkih sistema kao što je Evropska unija i SAD prema nama. Zanima me da li je Jugoslavija kao ideja bila preuranjena, da li je bila nepotrebna, da li je bila greška u koju je upao srpski narod, pa onda plaća? Zašto svet favorizuje Šiptare? Možda zato što su zaključili da je njihov mentalitet neiživljen, da je agresivan, spreman da uradi sve da ostvari svoje ciljeve, a da ti ciljevi nisu ni u kom slučaju protivrečni sa interesima Zapada. Oni su jedino protivrečni u sukobu sa najbližom okolinom, sa Makedonijom, Grčkom, sutra sa Dalmacijom i sa SCG. Zapadu je važno da za sebe vežu taj elemenat za koji su ubeđeni da bi eksplozivno reagovao ako bi im se neko suprotstavio. Nas su procenili, a i sami smo dosta tome doprineli, da se ponašamo kao jedna nacija koja je odigrala neku istorijsku ulogu koja nema nikakve zahteve ni pretenzije, koja je izvukla krajnje negativne konsekvence iz poslednjih zbivanja. Iako je htela samo jednu stvar: da zaštiti svoj živalj, a ne da pravi neke imperije. Ništa ne znači što nećemo potpisati kapitulaciju, jer smo spremni na nju.

Gluščević nije bio spreman na kapitulaciju, želeo je još mnogo da kaže, ali smrt ne pita... I ne čeka.

Dragana Matović

11.12.05

Bogu se čovek jedino istinski obraća tek onda kada se nađe u beznađu. Ovo bi mogao da bude lajtmotiv romana "Mefisto i on" Zorana Gluščevića, koji je upravo objavila "Prosveta". U "razgovoru" između naratora i Menfista, ovaj poručuje piscu: "Tvoj način kako živiš u najvećoj meri utiče na način kako ćeš umreti, a ono što dolazi posle smrti zavisi od tvog shvatanja posmrtnog stanja. (...) Tvoj put nije lak, ali je blagotvoran: sve si bliži Bogu a ta blizina ti daje snagu da izdržiš sva iskušenja koja te čekaju na putu ka Gralu."
- U romanu opisujem duhovne prilike svojstvene današnjem čoveku: On izgubi veru u Boga, a onda, stešnjen neprilikama ili bolešću koja mu ugrožava život, zapne iz petnih žila da mu se vrati, kaže Zoran Gluščević. - Kad zakaže medicina, traži se spas od Boga. Glavni junak prebira po svojoj svesti i savesti gde je pogrešio, čezne za detinjstvom i mladošću kad nije imao ovakve probleme i da bi se pred sobom iskupio za izgubljenu veru, obećava svom dvojniku, svom boljem Ja, Mefistu, da o svom duhovnom padu napiše knjigu.
To je valjda zato što je savremeni čovek prihvatio nov način življenja?
- Savremena civilizacija doživela je u prošlom veku uspon s kojim se ništa iz prošlosti ne može meriti. Čovek je tako silno razvio gotovo sve naučne oblasti da je poverovao u svoju svemoć. Savremena nauka i politika zamenile su i Boga, i moral, i tradicionalne duhovne vrednosti na kojima je izgrađena naša civilizacija. Ali nauka nije omogućila čoveku da reši neka suštinska pitanja života i životnog smisla. Štaviše, protivrečnosti u svetu sve su veće. Dok se u najrazvijenijim zemljama najmanje petina hrane baca, u nerazvijenim milioni ljudi umiru od gladi.
Nasilje se neprekidno povećava, ratovi odnose sve veći broj žrtava, a nova avet - terorizam - preti da ceo svet pretvori u pakao...
- Ko je sačuvao prisebnost duha, ne može a da se zato ne zapita kao ja u knjizi - kuda to sve vodi? Ima li uopšte izlaza kad je ceo život postao pozornica apsurda? Da li ljudski život ima neki dugoročniji i trajniji smisao kad je sam čovek sebe ugrozio na Zemlji - kad takozvane "crne rupe" u vasioni "gutaju" čitava zvezdana jata i kad će i naše Sunce jednog dalekog dana, silom svoje gravitacije, privući i "progutati" svoje planete zajedno sa Zemljom?
Kako tu može da pomogne umetnost, tačnije vaša knjiga?
- Od književnosti kao i od umetnosti uopšte ne možemo očekivati ništa drugo do da nam utru put do pomirenja sa našom ljudskom bespomoćnošću ali da istovremeno ne odustanemo ni od jedne obaveze koje imamo kao moralna i stvaralačka bića. Umetnost treba da nam pomogne da razvijemo jedno osećanje, jednu samosvest koju ne mogu dovesti u pitanje nikakva saznanja o ograničenosti ljudskog trajanja i neefikasnosti ljudskih nastojanja da usavršimo naš društveni poredak, da ga oslobodimo od nepravde i nasilja, da ispunimo srećom svako ljudsko srce. Biti stvaralački postojan i suprotstavljen razornim stihijima koje besne po svetu ali i u ne malom broju naših duša - tom velikim naukom treba da nas nadahne književnost...

Dušan STANKOVIĆ