01.01.00
Politika
16.09.2000.
Savremena poezija
Pamćenje peska
Marija Šimoković: "Međurečje", izdavač "Stubovi kulture", Beograd, 2000
Najnoviji rukopis subotičke pesnikinje Marije Šimoković (1947) svojim naslovom i podnaslovom "Panonski kvintet" upućuje na njegove simboličke, topografske, kulturnoistorijske i literarne rukavce, ali i na oblikotvorni princip čitave zbirke u čijem se "mđurečju" međusobno dozivaju njenih pet ciklusa uokvirenih, poput stalne muzičke teme, sa po dve oktave istoimenog naziva "Pesak".
Oni u prološkoj i epiloškoj funkciji otvaraju i zatvaraju dramaturgiju Šimokovićkine knjige naglašavajući važnost lajtmotiva vode (kapljica), peska i svetlosti što tvore mitsku, fantazijsku, rekli bismo žensku podlogu na kojoj niče "slobodni kraljevski grad" Subotica. On je jedan od subjektivnih i večnih, neprolaznih tačaka preobražaja vremenskih epoha, ukrštanja različitih nacionalnih istorija, kultura, jezika (narečja), arhitekture (zdanja), literatura, ali i kolektivnih i individualnih "sudbina i komentara".
Panonski prostor
Nadahnuta specifičnim, tajnovitim, a ipak tako dramatičnim panonskim prostorom, pesnikinja njegov metafizički usud pronalazi u trošnosti peska i prozirnosti vode i neba - ovo su tri elementa bez kojih se ne može sagraditi grad, te njegovo stvaranje podseća na samo stvaranje sveta: "pamćenje i razbor pesak sobom nosi (dok s mesecom deli oseke i plime (danu broji sate) dobu ishod meri (znajuć naum zemlje i puteve voda". Počev od prvog ciklusa "Tisa", u kome se opeva mitsko rađanje "najmlađe reke", preko "Sprudova" (Poetika prvog prostora), "Matice" (Azurni kovčeg), "Ada" ("Korespondencija") do poslednjeg "Dunav", pesnikinja pripoveda svoje pesničko viđenje istorijskih i kulturnih toposa, prevashodno vezanih za zapletene, katkada tragične relacije u srednjoevropskom i balkanskom kulturnom prostoru, u trouglu Beč - Budimpešta - Beograd, sa Suboticom kao specifičnim regionalnom, ali i kosmopolitskom raskrsnicom nataloženog vremena i vrtloga seoba.
Zbog toga je veliki broj pesama zbirke "Međurečje" napisan u vidu pripovesti, istorijske ili fantastično-groteskne parabole. To se osobito odnosi na prvi, drugi i četvrti ciklus u kojima pesnikinja pojedine mađarske i srpske istorijske junake (npr. Sibinjanin Janko, Jovan Nenad Crni, grof Đorđe Branković, Šandor Roža, Janoš Pongrac od Dengelega) romantizuje i erotizuje, upisujući u njihove legendarne povesti i onaj golicavi, provokativni žensko- muški komentar. Tako sve te priče iz prošlosti vaskrsavaju u sadašnjosti na magičnim video zapisima, predviđajući zlehudu budućnost, to jest našu sadašnjost. U tom smislu, osobito su zanimljivi citati, asocijacije i aluzije na pojedine značajne stvaraoce iz doba secesije i modernizma.
Duh secesije s kraja prošlog veka ("Jedna varijanta secesije") koji je do bola bio privržen lepoti i profinjenosti tražeći je i u opijumskim maglama, na kraju našeg, destruktivnog ćć veka donosi sobom samo eho nostalgije i drugačije ispričanu istorijsku priču o prevarenima, zavedenima, izmanipulisanim ljudima, o "etnički čistom licu plemena" koje treba da zablista "u globalnom selu u galaksiji". Zbog toga su poslanice - posvete različitim autorskim ličnostima (Lehner, Nađ, Čat, Kafka, Margit, Hamvaš, Kiš, R. Petković, Crnjanski, Vuk Karadžić) uvek date kroz negativ starog i pozitiv novoga vremena, večitim okom kamere, lirski izvanredno upečatljive (npr. melanholična bajka o secesijskoj lepotici Levits i njenoj potrazi za tajnom), a nekada narativno razgibane, rapsodične, cinične, ali sintaksički ne uvek jasno razlomljene, sa ponekom neuspelom poentom.
Začeće i smrt
Za Mariju Šimoković svet se ukazuje sinkretički, dakle ne samo kroz reči, narečja i međurečja panonskog područja ("Tabula Panoniana"), već i kroz prizmu zvukovnih, slikarsko-arhitektonskih, literarnih, psihoanalitičkih i filmskofotografskih matrica. Upravo mu one obezbeđuju "širinu ekspozicije" u zahvatu, "duplo dno" podsvesnih cifara ("Traum mit Ýirklicheit"), kritičnost koja ogoljava i detronizuje našu epohu u kojoj su svi mitovi postali vugarne karikature, dok "maglovitost sfumata" pesnikinji omogućava istančano nijansiranje duševnih pokreta.
Središnji ciklus "Matica", u stvari, poema "Azurni kovčeg", napisana ponovo u rimovanim oktavama, simbolizuje ljudsko i civilizacijsko začeće i smrt, kao i obnovu života u vodi i pesku: "Sad vreli i beli usred zrna kvarca/zamišljaju čarku ponovnog rođenja,/filmovi im traju u oblosti svitka/ko zalog svemira, praznik vavedenja". Tako ljudski lik zanavek zadobija iskru beskonačnosti, odsjaja u vodi, besmrtnosti u pesku.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
