Međunarodno pregovaranje

Dejton i Rambuje

Pregovore u Dejtonu Kovačević predstavlja kao klasičan primer uspešne shuttle diplomatije, gde su SAD uložile svoju ogromnu moć, koju je tada savršeno oličavao glavni posrednik pregovarač Ričard Holbruk, inspirisan izraelsko-egipatskim pregovorima u Kemp Dejvidu 1978, uz aktivno posredovanje američkog predsednika Kartera. Pregovore u Rambujeu, i kasnije u Parizu, Kovačević svrstava u tzv. alibi diplomatiju – skup inicijativa koje su zamena za stvarnu akciju, odnosno simuliranje pregovora.

"1) Dejtonu su prethodile pripreme na terenu kako bi se stvorila realna podloga za pregovore, odnosno kako bi karta na terenu bila što bliže onoj koju treba ispregovarati u Dejtonu. (...) Ništa nije bilo prepušteno slučaju. Obrnuto, i pregovori Holbruk–Milošević i Oktobarski sporazum i sam Rambuje bili su prilične improvizacije, nedovoljno osmišljene i pripremljene. O sazivanju konferencije u Rambujeu odlučeno je nedelju dana uoči održavanja.

2) Pre Dejtona je rat u Bosni objektivno već bio pri kraju, odnosno svi učesnici su bili već siti rata i bez šanse da vojnim putem ostvare svoje ciljeve, a na Kosovu je ratni sukob tek ozbiljno počinjao. (...)

3) Pre Dejtona se mogla izraditi platforma o podeli koja je imala šansu da bude prihvaćena od triju strana (49–51 odsto), pri čemu su Amerikanci naročito računali na Miloševića da natera bosanske Srbe, koji su bili u defanzivi, da prihvate takav kompromis. Pre Rambujea dve strane su stajale na potpuno oprečnim pozicijama: albanska strana je insistirala isljučivo na nezavisnosti, a srpska nije ni htela ni mogla to da prihvati (jer bi to bilo političko samoubistvo Miloševića). Nijedna od dveju strana nije u osnovi želela pregovore sa drugom niti je verovala u same pregovore.

4) Za razliku od Dejtona, u Rambujeu Amerikanci nisu ni bili previše zainteresovani za ishod pregovora, već uglavnom za to da se dođe do konsenzusa u samom Vašingtonu i sa evropskim saveznicima o tome da se mora ići na primenu sile. To je Sendi Berger, Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost, jasno izrazio konstatacijom da je "Milošević igrao s nama igru u Rambujeu, naoružavajući i pripremajući svoje snage dok se pretvarao da ozbiljno pregovara, ali smo to činili i mi. Nama je bilo potrebno da demonstriramo stvarnu spremnost da dođemo do mirnog rešenja kako bismo uverili saveznike da se slože sa upotrebom značajne sile."

5) Dejton je bio od početka inicijativa i realizacija SAD. One su u pregovorima videle šansu da se okonča rat i time obezbedi trijumf američke diplomatije i potvrdi njeno liderstvo. Rambuje je bio rezultat inicijative francuske diplomatije koju su prihvatili drugi u EU-u i Rusi. Američka administracija se toj inicijativi pridružila, ali ne zato što je verovala da će pregovorima naći rešenje. U Vašingtonu je već pre Rambujea prevladao stav da se mora ići na obaranje Miloševića putem vojne intervencije. Stoga su Amerikanci gledali na Rambuje ne samo kao na ustupak Evropljanima, već i kao na predstavu kojom je svetu i domaćoj javnosti trebalo pokazati da se pokušalo sve mirnim putem pre donošenja odluke o intervenciji.

6) Dejton je bio diktat Amerikanaca, ali ne i ultimatum tipa "uzmi ili ostavi". Amerikanci su bili spremni da prihvate manje-više sve o čemu se postigne dogovor triju strana, jer su bili primarno zainteresovani da se rat okonča i da to oni postignu. (...) U slučaju Rambujea radilo se ne samo o diktatu već i o ultimatumu, jer se od dveju strana samo očekivalo da stave svoje potpise. Stoga, tzv. pregovaračke strane i nisu pregovarale, ne samo direktno, već ni preko posrednika. One su to dobro shvatile, pa su u stvari simulirale pregovore, kao uostalom i organizatori konferencije."

Iz knjige Ž. Kovačevića Međunarodno pregovaranje

17.05.04 Politika

Evo knjige koja je odavno nedostajala u našem izdavaštvu - knjige veoma aktuelne, draogcene kada je o diplomatiji reč: ugledni i iskusni diplomata, politikolog Živorad Kovačević (1930), poznat široj javnosti i kao jedan od najuspešnijih gradonačelnika Beograda (povom ambasador u SAD), napisao je knjigu "Međunarodno pregovaranje". Po rečima autora ova tema može biti od interesa ne samo za mlade diplomate, teoretičare i analitičare u oblasti međunarodnih odnosa, već i za sve one koje zanima istorija, istorija diplomatije, pre svega, a pisana je zanimljivo i veoma čitljivo na osnovu literature, teorijske i diplomatske, ali i arhivske građe, informacija putem Interneta i td. Posebno su obrađene međunarodne promene u svetu danas, konferencijsko pregovaranje i ponašanje, ao i najznačajnije mirovne konferencije.

Prosto, nemoguće je zamisliti diplomatu koji ovu knjigu ne iščita i ne prouči do detalja, jer u njoj će, na primer, saznati sve o preventivnoj diplomatiji, o konferencijskom pregovaranju, strukturi pregovaranju, strukturi pregovaranja, metodama pregovaranja, jeziku u diplomatiji i pregovaranju, tajnoj diplomatiji, pregovorima o životnoj sredini, trgovinskim pregovorima, finansijskim, pregovorima sa teroristima... Izdavači knjiga su izdavačka kuća "Filip Višnjić" i Diplomatska akademija Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Crne Gore.

Knjigu kakvu još nismo imali - napisao je Milovan Mića Danojlić i nazvao "Zečji tragovi". Zamislite cela knjiga govori o zečevima. Poznati pisac, koji godinama živi u Francuskoj i Srbiji, prikupljao je sve do čega je mogao doći o zečevima i tu svoju strast, ljubav prema ovim životinjama uobličio je u knjigu koja, kako veli, nije roman, ni poema, ni ogled (a veoma mu je bliska), nije ni leksikografsko delo (iako je to moglo biti), nije pripovetka, nije basna, ni pamflet, ni parodija, nije putopis, nije antologija ni hrestomatija, ni lirski dnevnik, nije hronika, ni filozofski traktat, ne spada u dečju književnost... E, pa, sami uzmite knjigu u ruke i videćete šta je - sami procenite šta sve darovit pisac može da smisli. Izdavač "Filip Višnjić", a urednik Mihajlo Pantić tvrdi da je Milovan Danojlić najveći panteista savremene srpske književnosti.

Nema toliko do Lajkovca

Objavljena je najneobičnija knjiga priča u nas - Miodrag Raičević (1955), rođeni Podgoričanin, koji od 1998. godine živi u Beogradu, sačinio je panoramu iščašene srpske priče za koje kaže da su - neprocenjive! On je piscima dao domaći zadatak i oni su napisali, postmodernisti pravu priču. A pisci priča "Nema toliko do Lajkovca" su: Ljubica Arsić, Mihajlo Pantić, David Albahari, Đorđe Pisarev, Srđan Protić, Vasa Pavković, Vladan Matijević, Petar Lazić, T. N. Raič, Samir Sadiković, Vule Žurić, Petar Milošević, Sava Damjanov, Miroslav Cera Mihailović, Labud Dragić, Milenko Pajić, Srđan Živković, Ljubodrag Stojadinović, Danilo Nikolić i Zoran Ćirić. Dakle, elite srpske proze danas... (Izdavač "Polja" Novi Sad, urednik Laslo Blašković.)

"Filip Višnjić" objavio je svetski bestseler, delo Majkla Mandelbauma "Ideje koje su osvojile svet" - knjigu o miru, demokratiji i slobodnom tržištu u dvadeset i prvom veku (prevod sa engleskog jezika Nada Siljanović-Donati). U knjizi su tri poglavlja: Hladni rat i njegove tekovine, Fabrikovanje mira i Liberalna teorija istorije. Jedan od zaključaka ovog autora je: procenjeno je da je milijardu i trista miliona ljudi, oko četvrtina čovečanstva, devedesetih godina živelo trošeći manje od jednog američkog dolara dnevno, u svetu gde je prosečan prihod 14 američkih dolara dnevno, a u najrazvijenijim ekonomijama 50 američkih dolara dnevno...

Pohodnici Disovog proleća

U Čačku su objavljeni dnevnički zapisi Ljubomira M. Markovića, neumornog poslenika koji je petnaestak godina rukovodio Gradskom bibliotekom i tom prilikm osnovao čuvenu manifestaciju "Disoko proleće". Knjigu "Pohodnici Disovog proleća" priredio je posthumno njegov sin dr Svetislav Lj. Marković i nazvao je "Pohodnici Disovog proleća", a štampana je kao bibliofilsko izdanje u 100 primeraka. U knjizi su nepretenciozni a zanimljivi zapisi o velikanima pisane reči, dobitnicima Disove nagrade, među kojima su: Branko Ćopić, Stevan Raičković, Slavko Vukosavljević, Miodrag Pavlović, Izet Sarajlić, B Blaže Koneski, Jure Kaštelan, Branislav Petrović, Aleksandar Ristović, Borislav Radović, Vesna Parun, Radovan Pavlovski, Ivan V. Lalić, Ljubomir Simović, Matija Bećković, Tanasije Mladenović i Branko V. Radičević.

Ljubomir Marković (1934-2000) bio je dragocen čovek u kulturnom životu Ivanjice i Čačka. Pored profesure, on je autor i koautor 23 publikacije, a bio je saradnik niza časopisa i listova sa prilozima vezanim za prosvetu, kulturu i istoriju Moravičkog i čačanskog kraja.

R. Popović

16.05.04 Večernje novosti

"RAMBUJE je bio rezultat inicijative francuske diplomatije koju su prihvatili drugi u EU i Rusi. Američka administracija se toj inicijativi pridružila, ali ne zato što je verovala da će pregovorima naći rešenje. U Vašingtonu je već pre Rambujea prevladao stav da se mora ići na obaranje Miloševića - putem vojne intervencije.

Stoga su Amerikanci gledali na Rambuje ne samo kao na ustupak Evropljanima, već i kao na predstavu kojom je svetu i domaćoj javnosti trebalo pokazati da se pokušalo sve mirnim putem pre donošenja odluke o intervenciji."

Gornji citat je iz knjige "Međunarodno pregovaranje", dela Živorada Kovačevića, poslednjeg ambasadora SFRJ u SAD, opozvanog sa tog položaja na insistiranje Miloševića.

Reč je, zapravo, o obaveznoj literaturi za polaznike Diplomatske škole, udžbeniku o diplomatskom umeću i veštini međunarodnog pregovaranja. Otud je, u njemu, priča o Rambujeu samo primer za tzv. alibi diplomatiju, odnosno "simuliranje pregovora".

Iako, dakle, autor na Rambuje isključivo gleda kao na ilustrativan primer diplomatske veštine simuliranja pregovora - ono što je na tu temu napisao neizbežno je, i ujedno, potvrda da je Rambuje bio politička farsa i prevara sa dalekosežnim posledicama po Srbiju i srpski narod.

Ta potvrda ima poseban značaj, jer Kovačeviću se ni slučajno ne može prilepiti etiketa koja se lepila, a i dalje se lepi svakom ko kaže da je Rambuje bio prevara. Dakle, da je miloševićevac, antiamerički nastrojeni protivnik globalizma, paranoični ljubitelj teorija zavera ili neprosvećeni protivnik demokratije.

Jer, po povratku iz Vašingtona Kovačević važi za jednog od najuglednijih Miloševićevih kritičara iz plejade uglednih političara Titove SFRJ, a posle petooktobarske smene vlasti - i za jednog od najviđenijih nevladinih promotera takozvanih evropskih i zapadnih vrednosti u Srbiji.

Da li će se Milošević u svojoj odbrani u Hagu pozvati i na gore citirani deo Kovačevićeve knjige, mnogo je manje značajna dilema od one - da li će buduće mlade diplomate, a i svi drugi koji je budu čitali, pomisliti i na skupu cenu koju su Srbi i Srbija platili i zbog te veštine američke diplomatije u Rambujeu.

Naravno, nije svejedno. Ma kako bile prerušavane u nevine diplomatske floskule, prevare i nemoralnost su deo samog bića politike, naročito velikih i jakih država. Jednako kao što se u osećaju za pravdu i sećanju na stradanja - nalazi moguća odbrana malih i nejakih od repriza tih tragično skupih prevara.

Da se Rambuje, recimo, desio Amerikancima, Jevrejima, Slovencima ili Hrvatima, ubeđen sam, ne bi ga zaboravili makar o toj nepravdi, i potonjem stradanju morali ćutati decenijama i vekovima. Kao što, inače, i uglavnom ćute o sličnim nepravdama ili stradanjima koje su sami naneli drugima, jer su jaki ili zaštićeni od jakih.

Dakle, i ma koliko nepravda i nemoralnost bili sastavni deo politika, mali i nezaštićeni narodi, poput Srba, ne bi smeli da ćute ni o vlastitim gresima ni o onima njima učinjenim. Jer, u suprotnom izgubiće osećaj za pravdu i samopoštovanje, bez čega im nema odbrane u svetu nasilja, gde se varanje i tlačenje malih i nezaštićenih tretira veštinom.

Željko Vuković

13.05.04 Vreme

Iako će knjiga biti obavezna literatura mladim diplomatama i nezaobilazna referenca istoričarima i teoretičarima međunarodnih odnosa, ona popunjava veliku prazninu u domaćoj literaturi ove vrste i nesumnjivo će biti zanimljiva svima koje zanima kako se u svetu danas pregovara, ali i kako se nekada pregovaralo

"Umetnost pregovaranja sa prinčevima je tako važna da sudbina i najvećih država često zavisi od dobrog ili lošeg vođenja pregovora i od stepena sposobnosti angažovanih pregovarača... Ali, avaj, oni su zaista retki među nama zbog toga što uglavnom nije bilo discipline niti utvrđenih pravila u spoljnoj službi Njegovog veličanstva, kako bi dobri građani određeni da budu pregovarači mogli da steknu znanja neophodna za tu vrstu službe..." Ove reči zapisao je pre gotovo četiri veka francuski diplomata i Rišeljeov savremenik Fransoa de Kalijer u knjizi O načinu pregovaranja sa vladarima, koja se i dan-danas smatra jednim od najboljih priručnika o diplomatskom umeću. Ozbiljne zemlje i teoretičari međunarodnih poslova danas veštinu međunarodnog pregovaranja prepoznaju kao samo srce diplomatije i svojevrsnu busolu za vođenje međunarodnih poslova, a gotovo da nema nijedne koja nije skupo platila deficit dobrim pregovaračima.

ŠETNjA: Verovatno ponukan istim motivima koji su i Kalijera naveli da napiše knjigu pre četiri veka, Živorad Kovačević, jedan od naših iskusnijih i darovitijih diplomata, rešio je da svoje bogato diplomatsko iskustvo i poznavanje teorije međunarodnih odnosa prenese generacijama diplomata koje stasavaju u službu. Kovačević je svoja znanja prenosio polaznicima Diplomatske akademije, a predavanja su sada pretočena u knjigu Međunarodno pregovaranje (Diplomatska akademija i izdavačka kuća "Filip Višnjić", 2004). U svetu je odavno praksa da ugledni i iskusni diplomati i pregovarači svoja iskustva prenose naraštajima onih koji su se opredelili za ovaj poziv koji zahteva mnoštvo različitih veština. Kod nas, međutim, prilika da uče od najboljih, mladim diplomatama pružena je tek nakon promena 2000. Miloševićeva diplomatija odrekla se usluga čitave generacije vrsnih diplomata "druge Jugoslavije", među koje spada i Kovačević, i njihova mesta popunjena su kojekakvim skutonošama "njegovog veličanstva". Kovačević je bio poslednji ambasador SFRJ u Vašingtonu, odakle je opozvan na insistiranje Miloševića. Direktor Diplomatske akademije Predrag Simić u pogovoru knjige podseća da je tadašnji službenik Kongresa zabeležio "da su američki kongresmeni povlačenje Kovačevića doživeli kao uvredu i do tada najveći udarac američko-jugoslovenskim odnosima. Ambasadorsko mesto u Vašingtonu ostaće praktično upražnjeno narednih 12 godina, a diplomatski odnosi između Beograda i Vašingtona zapašće u krizu od koje se sve do danas nisu potpuno oporavili."

Iako će knjiga biti obavezna literatura mladim diplomatama i nezaobilazna referenca istoričarima i teoretičarima međunarodnih odnosa, ona popunjava veliku prazninu u domaćoj literaturi ove vrste i nesumnjivo će biti zanimljiva svima koje zanima kako se u svetu danas pregovara, ali i kako se nekada pregovaralo. Knjiga nudi i zabavnu šetnju kroz istoriju diplomatije, jer autor analizira diplomatske doktrine i strategije na velikom broju primera, od Tajne konvencije između Austrougarske i Srbije 1881, preko Londonskog ugovora, pregovora između Palestinaca i Izraela u Oslu 1992–93, do Urugvajske runde i pregovora Slovenije u procesu priključenja EU-u, ilustrujući ih zanimljivim anegdotama. Ljubitelji teorija zavere biće svakako razočarani ovim štivom, jer autor pregovaranje predstavlja pre svega kao veštinu koja se dugo uči i za koju su neophodna raznolika znanja, naročito dobro poznavanje diplomatskog jezika, a ponekad su pregovarački procesi toliko složeni da u njihovoj pripremi učestvuje čitava mala armija ljudi. Ali, ono što ovu knjigu čini zaista dragocenom jeste trezvena disekcija najznačajnih pregovora vezanih za jugoslovensku krizu, naročito uporedna analiza pregovora u Dejtonu i Rambujeu (vidi okvir), ali i najsvežiji primeri poput pregovora o Prevlaci i o sukcesiji SFRJ, i pokušaju pokretanja dijaloga između Beograda i Prištine.

Primere ishoda pregovora o Prevlaci između SRJ i Hrvatske i one o sukcesiji o SFRJ Kovačević ističe kao uspešne. U razgovoru za "Vreme", Kovačević ističe da su pregovori odblokirani ne samo zbog toga što su se u obe države stvorile povoljnije političke okolnosti ("postmiloševićeva SRJ, posttuđmanova Hrvatska") i kontakti dvojice ministara spoljnih poslova, već i spoljašnji pritisak, koji je kreirao momentum da se pregovorima pristupi, jer je prestao mandat Posmatračke misije UN-a. "Međutim, ni to samo po sebi ne bi bilo dovoljno da se pronađe kompromisno rešenje, pa uspeh pregovora leži u činjenici da je ispoljena diplomatska kreativnost. Pregovori nisu vođeni o teškom pitanju utvrđivanja granice, već ‘samo’ o režimu uz južnu granicu. Povrh toga, sporazum je prihvaćen kao privremen, što je pomoglo da se odblokira proces. Privremena rešenja često su u suštini trajna, a dobra su jer doprinose normalizaciji do trenutka kada obe strane budu zaista spremne na konačno rešenje. Dok sam bio gradonačelnik Beograda uvideo sam da većina privremenih objekata zapravo postanu trajni", kaže Kovačević.

TRAPAVOST: Kovačević nije impresioniran načinom na koji je počet dijalog Beograda i Prištine u Beču prošle godine, koji je počeo sa dosta trapavosti, a i nije bio dijalog, jer članovi prištinskih i beogradskih delegacija čak nisu bili u prilici da se gledaju oči u oči, iako su sedeli za istim stolom. "Takve susrete, koji za temu imaju osetljiva pitanja, bolje je voditi van jakih reflektora i očiju javnosti jer se obe strane obraćaju svojoj domaćoj publici, a ne jedna drugoj", smatra Kovačević. "Treba tražiti zonu mogućeg sporazuma. Ako ona ne postoji, najbolje je i ne ići na pregovore. Status Kosova ne može u ovom trenuku biti predmet pregovora, jer tu zone mogućeg kompromisa za sada nema. Međutim, imalo bi o čemu drugom da se pregovara, navodno o nebitnim, ali u stvari vrlo važnim pitanjima, ali to najviše zavisi od političke volje, koja je takođe tanka i u Beogradu, i na Kosovu, i na strani međunarodne zajednice." Kovačević dodaje da jake i stabilne vlade uvek imaju bolju poziciju prilikom pregovora i to ilustruje primerom pregovora o granici između Rusije i Kine. "Za pregovore su ključni sledeći faktori – politička volja, snaga aktera i momentum. Ako oni nisu usklađeni, najbolje je pregovore izbegavati. Momentum za pregovore često se stvara tako što dođe nova vlada, koja sme sebi da dozvoli da se upusti u rizik, jer je upravo dobila legitimitet i do izbora je daleko. Mi imamo novu vladu, ali je ona trenutno slaba, to je manjinska vlada. Uz to, mi smo ovde, kao i Albanci na Kosovu u permanentnoj izbornoj kampanji, što otežava početak bilo kakvih ozbiljnijih pregovora. Staro je pravilo Amerikanaca da ništa krupno ne treba počinjati ni očekivati u izbornoj godini", smatra Kovačević.

Naša zemlja je tokom istorije prolazila nekad bolje, a nekad vrlo loše u međunarodnim pregovorima, što nije zavisilo uvek i samo od angažovanih pregovarača i umeća naših diplomata. Međutim, Kovačević nije bez razloga u svojoj knjizi dao velik prostor savetima Ive Andrića, koji je dvadeset godina bio u službi diplomatije. "Ne samo da diplomatija nije za svakoga, nego se može slobodno reći da je mali broj ljudi koji zaista imaju dara i znanja za taj posao." Nakon briljantnog prikaza fotorobota valjanog diplomate, Andrić priznaje da diplomatija ima svoju zavodljivu stranu kojom vara ljude. "Stoga u njoj i ima više nego i u jednoj drugoj službi ljudi koji su pogrešili vrata, pa sada niko ne može da ih izvede napolje, a oni sami ne umeju da nađu izlaz i da se vrate. Pogreška u izboru zvanja plaća se u svim službama, ali nigde tako skupo i teško kao u diplomatiji." Mi smo i previše često na svojoj koži osetili greške zalutalih u ovu izazovnu ali i složenu službu. Knjiga Međunarodno pregovaranje poslužiće da zalutalih i amatera ubuduće bude što manje.

Duška Anastasijević