Medijski spektakl i destrukcija

01.01.11

CM Komunikacija i mediji - 20/2011
Umetnik Vladislav Šćepanović je viđenje teme Medijski spektakl i destrukcija izrazio i kroz izložbu slika. On uzima za svoj predmet simulakrumski svet masovnih medija i razotkriva sisteme dominacije i eksploatacije u savremenom društvu. Šćepanovićeva kritika i u slikama, pre svega, okrenuta je prema medijskoj estetici koja je prvi ešalon, avangarda, korporativnog kapitalizma i globalne hegemonije. Završio je Fakultet likovnih umetnosti na Cetinju i postdiplomske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu gde radi kao docent na predmetu Crtanje i slikanje. Doktorirao je 2009. na interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, Oblast teorija umetnosti i medija. Izlagao je na dvadeset samostalnih i više kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Objavio je više naučnih radova i jednu monografiju iz Oblasti teorije umetnosti i medija.
Knjiga Vladislava Šćepanovića Medijski spektakl i destrukcija govori na koji način estetika destrukcije i spektakularizacija stvarnosti u medijskom društvu utiču na stvaranje globalnog ambijenta, koji služi dominantnim ideologijama, idejama, mišljenjima, bilo da su u oblasti kulture ili politike. Autor povezuje estetiku, teoriju umetnosti i kulture sa jedne strane i teoriju medija sa druge strane. U spektakularizovanom društvu sve zavisi od reklame, biznisa, ideologije pa ni tragedija ne može da izbegne takvo predstavljanje. Šćepanović obrazlaže pitanja medijskog spektakla i destrukcije na primeru 11. septembra, događaja koji se odigrao u SAD 2001, a koji je medijski upotrebljen za legitimizaciju interesa vladajuće elite. Polje spektakla vidi kao pogodno i za teroriste jer je taj događaj iskorišćen i za njihovu promociju. Autor pokazuje da je 11. septembar jedan od ključnih događaja u promociji destrukcije i spektakularizacije stvarnosti, a na kraju razmatra i da li je taj događaj, u stvari, umetničko delo.
Kroz ceo tekst se provlači pitanje sprege moći i medija. U knjizi je dato i stanovište da se mediji koriste u svrhu pravdanja destrukcije koja će se javnosti u estetizovanoj formi predstaviti kao nešto dobro i pravedno, pre svega u priči o „opravdanom“ terorizmu koje zapadne sile vrše nad drugim zemljama.
Pitanja i probleme medijskog spektakla i destrukcije Šćepanović je izneo u pet celina – spektakularizacija stvarnosti, spektakl teror i mediji, estetika destrukcije, umetnost i destrukcija i 11. septembar kao medijski fenomen.
U prvom poglavlju Spektakularizacija stvarnosti analizira društvene okolnosti koje stvaraju pogodnu klimu za razvijanje estetike destrukcije. Šćepanović se na početku poziva na Deborovu knjigu Društvo spektakla sa čijom objavom se 1967. godine i javlja pojam spektakla. Debor deli spektakl na koncentrovani i difuzni. Koncentrovani spektakl, karakterističan je za birokratske sisteme i on ne može da opstane bez otvorene represije, nasilja. On način realizovanja sistema koncentrovanog spektakla vidi u ponudi idealizovanih prizora koji treba da budu ostvareni u dugoročnoj strategiji, a za koje ljudi moraju biti spremni da istrpe sve teškoće. Masama vlast ne ostavlja izbor jer sama čini sve izbore. Difuzni spektakl, po mišljenju Debora, u vezi je sa robnim obiljem i za stabilne uslove razvoja modernog kapitalizma. Tu svaka roba afirmiše veličinu ukupne robne proizvodnje, a spektakl je njen glamurozni, reklamni katalog. Vreme ova dva vida spektakla je prošlo i sa postmodernim dobom nastupilo je vreme imperijalnog spektakla. U spektakularizaciji stvarnosti iščezava sve ovo što se zamišlja kao javna sfera. Integrisani spektakl, nastavljajući ono što je difuzni započeo, uništava svaki kolektivni oblik društva, individualizujući društvene aktere pred njihovim video ekranima i ostalim tehnološkim dostignućima. U isto vreme, sledeći koncentrovani oblik, nameće novo masovno društvo, novu jednoobraznost delanja i mišljenja.
Počeci stvaranja društva spektakla mogu se pripisati nastanku fotografije, koja je počela oblikovanjem nove realnosti, a zatim su nastavili radio, film, ma­ sovna­ štampa, televizija i kompjuterska tehnologija. Spektakularizovana stvarnost nije vezana samo za medije već za mnoge aspekte života koji se razvijaju pod medisjkim uticajem. To je stvarnost zasnovana na medijskim prizorima, koji sve više oblikuju našu realnost, jer su postali dominantni.
Autor se osvrće na odnos televizije i spektakla jer kako iznosi „televizija je najpopularnija zabava na svetu“. Ako pogledamo statističke podatke koji su objavljeni krajem 2009. godine Srbija zauzima prvo mesto po prosečnom gledanju televizije posmatrajući stanovništvo iznad petnaest godina. Neki stručnjaci to tumače viškom slobodnog vremena usled nezaposlenosti, neki nedostatkom novca za bolje sadržaje, a neki da televiziju koristimo kao izvor informacija dok razvijene zemlje više upotrebljavaju internet. Televizor je zamenio centralni sto u kući oko koga se okupljala porodica, ali on, prema rečima Gintera Andersa, nije postao pravi centar porodice. Šćepanović se osvrće sa stanovištva spektakla i govori o pseudofamilijarizaciji TV spektakla. On kaže da su „članovi porodice, u najboljem slučaju, istovremeno uključeni u carstvo spektakla, svet koji ne dele ni sa kim u stvarnom životu, ali u spektakularizovanoj stvarnosti oni taj svet dele sa milion konzumenata. Samim tim, porodica je prestrukturisana u publiku, a dnevna soba u sobu za gledanje“. Ko hoće da zna čega ima napolju, taj treba da ide kući, gde događaji čekaju da budu viđeni, zaključuje Šćepanović.
U drugom poglavlju Spektakl, teror i mediji Šćepanović analizira odnos terora i savremenog postmodernog društva. Ljudi su danas fascinirani terorizmom, iako su naši životi ugroženi bolestima, raznim nesrećama. Šćepanović u tome vidi dva uzroka. Prvi je vođen težnjama nedržavnog i antihegemonističkog delovanja, a drugi interesima moćnih političkih i ekonomskih elita. Fascinaciju terorizmom, kako medija tako i posmatrača, iskoristile su vodeće globalne elite, kako bi kreirale i konstruisale javno mnjenje u pravcu delovanja svojih ciljeva. Terorizam postaje paravan za potčinjavanje i destrukciju od dominantnih sistema, kako svog naroda tako i zemalja koje su označene kao terorističke. To je način da se skrene tema sa realnih problema, kako bi se menjali zakoni, pribavljala sve veća moć, a građanima smanjivala sloboda. To se radi na račun straha od terorizma koji se neprestano i organizovano promoviše u medijima.
Šćepanovićev stav je da je postmodernizam stanje, a ne epoha koja se u značajnom obimu implementirala u društvo nakon što su se modernistički oblici dva spektakla (koncentrovanog i difuznog) integrisali usled pada Berlinskog zida, a informatičko društvo preuzelo primat nad industrijskim. I terorizam prelazi iz svog dotadašnjeg u postmoderni oblik, a kao najbolji primer takvog delovanja navodi Al Kaidu. Jedan od glavnih odlika takvog terorizma je simbioza medija i terorizma, samim tim čoveka i tehnologije. Šćepanović ukratko predstavlja rad te terorističke grupe, kao i pomoći koju imaju zahvaljujući sve naprednijoj tehnologiji.
U trećem poglavlju Estetika destrukcije, osim istorijskog prikaza razvoja estetike kao filozofske discipline, prikazan je i sociološki aspekt estetike i njeno mesto i delovanje u industrijskom i informatičkom dobu. Autor estetiku ne ograničava na lepo, kako prirodno tako i umetničko. Govori o specifičnom polju medijske estetike – estetike destrukcije. Estetika je postala „službenica interesa moći i kapitala“. Estetika destrukcije ne obuhvata samo ružnoću i razaranje, već i mnoge oblike, „nečistog uživanja i prolazne lepote“. Ona se onda sve više vezuje za zabavu, reklamu, propagandu ili zadovoljenje seksualnih želja preko slika, ali i industrijskih proizvoda koje nam nude masovni mediji i kulturna industrija.
Autor akcenat stavlja na medijsku estetiku jer je „najzastupljenija i osnovana paradigma celokupne spektakularizacije“. Kao i mediji, estetika se menja što je i uslov njenog opstanka na tržištu. Područje na kojem se estetsko najviše širi i pridobija nove predmete jeste polje novih medija. Preko televizije, mobilne telefonije, interneta, informacija poprima estetsko svojstvo, tako da vizuelno predstavlja nešto virtuelno, dajući mi utisak realnosti. Kapital je uzrok masovne estetizacije, ističe Šćepanović. Medijske industrije su shvatile da slika prodaje robu, a samim tim estetsko postaje i dominantno obeležje. Sve se estetizuje, pa i rat i razaranje, koje treba predstaviti u što primamljivijem svojstvu, kao bi mnoge industrije koje se baziraju na otvorenoj destrukciji profitirale.
Mediji i terorizam su „u simbiozi“. Teroristi su shvatili da prave masovne medijske događaje, i da je takva estetika kompatibilna sa medijskom estetikom destrukcije i spektakla. Razvojem tehnologije mediji mogu da prenose događaje uživo, tako da se utrkuju sa konkurencijom ko će da ima pravovremene informacije. Kada slike destrukcije prestanu, mediji se prebacuju na efekte destrukcije kako bi što duže održali pažnju publike. Ne predstavlja se šira slika dešavanja koja je suština svake priče, već se užom slikom i neistraživanjem ide na trivijalnost kako bi se zadovoljila većina gledalaca.
Šćepanović se osvrće i na produkciju holivudskih filmova – od fascinacije terorizmom još za vreme Drugog svetskog rata i filma Saboteur Alfreda Hičkoka. U filmovima i dokumentarnim emisijama prisutna je teza o suludim liderima zemalja ili organizacija koje se ne uklapaju u novi svetski poredak i žele da unište „zapadne vrednosti“. Estetizacijom politike i interesa moćnih preko filmske industrije, stvara se sve veći javni strah od novih terorističkih napada, što je kako navodi autor, neka vrsta „kulturne paranoje“, koja treba da olakša i da smisao vojnom delovanju, učini ga „normalnim“ i „iščekivanim“ zbog „opšte bezbednosti“.
U četvrtom poglavlju Umetnost i destrukcija analizirana je umetnost i njen odnos prema estetskom, kao i moguće delovanje u odnosu na društvene norme. Sa tehnološkim napretkom i promenjenim uslovima života, i sama umetnost se menja, kao što se promenilo njeno mesto u društvu. Umetnost je predstavljena kao jedan od retkih prostora ekspresije i slobodnog delovanja pojedinaca i interesnih zajednica. Umetnost deluje horizontalno, vertikalno i u integrativnom pravcu. Destrukciju u umetnosti autor vidi kao konstruktivnu, za razliku od destrukcije u medijima, politici i celokupnog sveta tržišta. Umetnost u savremenom svetu može postojati jedino kao destruktivna, kritička i subverzivna, a nikako kao zastupnik i podanik društva. Jer, ako bi bilo suprotno, umetnost bi zavisila od društva i stvarala bi estetsku dimenziju – ideologiju spektakla. Nije dato viđenje masovne umetnosti i šta se sve danas prikazuje kao umetničko.
U poslednjem poglavlju 11. septembar kao medijski fenomen na primeru terorističkog napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon 2001. godine koji je medijski estetizovan, dokazuje osnovnu hipotezu o estetici destrukcije, kao dominantnoj paradigmi u spektakularizovanoj stvarnosti. Snimci i slike tog događaja ponavljaju se u medijima postajući simbol destrukcije spektakla, učvršćujući se u red već dobro poznatih kao što su: ubistvo Kenedija, slike iz Vijetnama, eksplozija satelita Čelendžer, smrt princeze Dajane, Zalivskog rata...
Tri dana su američki mediji prenosili događaje u vezi sa napadom, bez i jedne reklamne pauze, što je još jednom pokazalo ogromnu spektakularnu dimenziju događaja.
Šćepanović navodi melodramu kao jedan od najvažnijih oblika delovanja medijske kulture u očuvanju i promovisanju dominantnih vrednosti sistema. Taj diskurs je korišćen kako bi promovisao nacionalni identitet, herojstvo i locirao neprijatelja nakon napada na Svetski trgovinski centar. Osnovne karakteristike melodrame su da preko izazvanih emocija konstruiše neprijatelja, napravi razliku između dobra i zla i postavi okvire istine i pravde.
Mediji su u promovisanju ovog spektakla destrukcije imali važan udeo. Parole poput „Rat u Americi“, „Američki novi rat“ i ostali slogani koji su preplavili svetske, a naročito američke medije nakon terorističkog napada, širile su ratnu propagandu koja je trebalo da da legitimnost za rat koji se spremao.
Autor navodi da je diskurs koji se javlja u vestern filmovima kao što je „traži se živ ili mrtav“, ponovo oživeo u govoru američkih političara. Vestern je neka vrsta personifikacije američkog identiteta, stvorenog na medijskoj, romansiranoj i mitskoj konstrukciji istorije. Džordž Buš je u svom govoru u kongresu 20. septembru 2001. naglasio da je povukao liniju između onih koji podržavaju terorizam i onih koji su spremni da se bore protiv njega. Izjavom „ili ste sa nama ili ste protiv nas“, on podstiče modele vestern ikonografije o sukobu dobra i zla, i čoveku sa revolverom u ruci koji je odlučio da zakon preuzme u svoje ruke (mimo međunarodnih institucija).
U medijskoj reprezentaciji Al Kaida i talibani šalju drugačiju poruku od supersile, koja u svojim medijskim reprezentacijama obiluje spektaklom visoke tehnologije. To je neka vrsta rata slikama, jer oni minimalizmom predstavljaju svoj imidž (prikazani su u nošnjama iz predmodernog vremena, sa bradama koje treba da podsećaju na drevne mudrace) koji asocira na očišćenost od savremenog konzumerističkog sveta. Na javnom mnjenju je da odluči kome će dati simpatije i sa kojim modelom će se identifikovati.
Šćepanović pokreće pitanje velikih narativa i promovisanje „istine“ preko medija. Mediji su prvi saopštili istinu o napadu na Svetski trgovinski centar i Pentagon pre bilo kakve stručne komisije i temeljnije analize. Javnost je po nalogu medijskih urednika bila obaveštena o tome ko je izveo napad, a uređivačka politika zavisi od vlasnika medija odnosno onih koji kontrolišu medije. Upotrebljen je događaj na način koji odgovara političkoj eliti. Najveći paradoks, smatra autor, je to što su fotografije osumnjičenih na kojima su slike ljudi za koje je dokazano da nisu učestvovali u napadu nisu povučene iz medija do današnjih dana.
Mediji su tokom rata u Avganistanu i Iraku nastavili sa spektaklom koji podržava razaranja. Spektaklu nije u interesu da prikaže kovčege sa mrtvim vojnicima koji se vraćaju kući. Takva priča nije spektakularna. Sada se daje drugačija slika, drugačiji je pristup mediji kada se gleda „naš“ napad na drugu stranu. Rat je postao rat za mir, okupacije Avganistana i Iraka postale su oslobođenje, a uništavanje hrane i vode postale su humanitarne akcije i, na kraju, ubistva civila i razaranje zemalja postali su uslovi za stvaranje demokratije i slobode.
Autor izdvaja i misteriozne elemente u medijskoj reprezentaciji 11. septembra kao što su krstovi nađeni u ruševinama, misterija broja 11, misteriozni znaci neposredno pre napada, fantastične slike i objekti snimljeni tokom napada i sl. Šćepanović zaključuje da ako gledamo čudovišta ili misteriozne znakove prezentovane preko medija, nećemo se pokrenuti na ozbiljnije razumevanje pojava, već ćemo pokušati da utolimo onu glad za senzacijama i banalnom estetizacijom koja je „tako karakteristična za naše vreme“.
Autor postavlja pitanje da li događaj kakav je 11. septembar može biti umetničko delo. On ovaj događaj tretira kao „medijski performans a koji je neosporno napravljen po eklektičkim modelima globalne medijske kulture, ali i autonomnim kulturnim narativima iz nasleđa kulture iz koje je napad lociran“.
Gledati preko medija znači biti na sigurnom, odvojen od onog što može biti potencijalno opasno za nas, dakle uživati u destrukciji bez konsekvenci. Što je performans spektakularniji to je veći medijski interes. Neki autori smatraju da su teroristi izveli efekat koji prevazilazi granice mogućeg, što je ono što je po njihovom mišljenju ono čemu teži umetnost. Šćepanović smatra da je ono što je mnoge zavelo da teroristički čin vide kao umetničko delo visoka estetizovanost samog događaja, proizvedena mnogobrojnim medijskim prezentacijama. Autor smatra da je umetnost pozitivna strana društva pa nikako ovom činu ne može da pripiše umetnički karakter.
Šćepanović u knjizi Medijski spektakl i destrukcija pokazuje da je estetika u informatičkom dobu daleko šira od umetnosti i da je često u medijima korišćena u svrhu promovisanja sumnjivih i često destruktivnih vrednosti. Medijski spektakl i destrukcija nas podseća da nismo svesni neslobode izbora u današnjem društvu, ali ne ukazuje na to da li možemo da se snađemo u toj neslobodi i kako da to uradimo. Tekst može svakog da podseti da bi trebalo da se vrati sopstvenim željama, a ne da bude ispunjen medijski stvorenim željama.

Suzana Obradović