31.12.09
Beznađe se pobeđuje smehom
Dušan Kovačević
Obećao sam sebi da ću se u „ostatku pisanja” truditi da se igram što je moguće više žanrom komedije, jer je smeh danas jedan od najdragocenijih lekova... A tako ga je malo, i tako se teško dobija u ovom pohlepnom, sumornom i grabljivom svetu
Biću iskren, reći ću da mi je do sada najveći uspeh u životu što sam još uvek relativno živ i pristojno normalan, posle četrdeset godina bavljenja poslom koji je od prvog dana imao nebrojena iskušenja, prepreke i stresove, zahtevajući paranormalnu izdržljivost da dočekam prijem u SANU. Nije ovo lament nad „godinama koje su pojeli skakavci”, već uobičajena slika sudbine naših pisaca, kako ovih ovovremenih, tako i onih od pre dva-tri veka.
Možda sam i primljen u SANU kao čovek koji je izdržao da se bavi visokorizičnim poslom po zdravlje, kao primer generacijama koje se spremaju na taj vratolomni put...
Dušan Kovačević, dramski pisac i scenarista, odnedavno redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, ovako odgovara na naše pitanje kako se oseća otkako je postao akademik i šta se, i da li se, u njegovom životu promenilo od tada.
U razgovoru za „Politiku” Kovačević govori i o godinama koje su za nama, koliko i kako dnevna politika utiče na njegov rad, o vremenu u kojem živimo i o budućnosti. Kovačević je autor kultnih komada „Maratonci trče počasni krug”, „Radovan Treći”, „Ko to tamo peva”, Profesionalac”, „Balkanski špijun” „Sveti Georgije ubiva aždahu”... u kojima se brišu žanrovske razlike i dolazi do preplitanja komedije karaktera, komedije naravi, farse...
Bavite se svim aspektima svakodnevnog života. Kako vidite odnos SANU i društva?
Srpska akademija nauka i umetnosti, kao što joj ime i prezime kaže, skup je osam odeljenja, različitih naučnih i umetničkih disciplina. I svako odeljenje je, bar po onome što sam video u proteklih devet godina, „institucija” za sebe, sa specifičnim zadacima, poslovima i obavezama. I kao u svakoj velikoj kući, kao u svakoj velikoj porodici, svi članovi ove ustanove imaju svoja javna i „privatna” delovanja. Želja da se Akademija „odredi” prema nekom društvenom, kulturnom ili političkom događaju, kao jedinstvena kuća je, jednostavno, nemoguće.
Sedim za stolom, koji je bio „radno mesto” Andrića, Crnjanskog, Branka Ćopića, Vaska Pope, Kiša, Pekića..., pa sve do Nušića, Laze Kostića i „izumitelja” ove kuće, J. P. Sterije. I to je sav moj svet, planeta u koju se nešto malo razumem, i nešto više volim, pa ne bih mogao da pričam o odlukama i stavovima medicinskih nauka, izuzev kao pacijent koji se, po ustaljenoj tradiciji, leči, često, „na svoju ruku”.
Bilo bi dobro, ali je nemoguće, da SANU ima „jedinstven stav” oko najbitnijih državnih pitanja. Nemoguće je jer SANU nije jedan čovek, već više od stotinu ljudi sa stotinu ubeđenja, stavova, principa... Da ne pominjem onu našu čuvenu priču, šta se dešava kad četiri Srbina sednu za astal da raspravljaju o politici.
Možete li da zamislite sebe kao akademika za nekih dvadeset godina? Da li bi Vas status akademika izmenio, da li biste bili blaži u satiri?
Što se mene tiče, dobri Bog se brinuo šezdeset godina da preživim, da ne idem putem koji sam (povremeno) uobražavao da je jedini, i, pravi. I, osećam, dobri Bog se umorio brinući o meni, i već odskora vidim da bi bio red da i sam malo povedem računa šta radim, kako živim, i kuda se krećem. Tako da sam u narednih „dvadesetak godina” prepušten sam sebi, što je poprilično neizvesno, a ponekad i opasno.
A što se tiče pisanja, nikad nisam razmišljao o tome šta bi bilo dobro da se „danas” napiše. Uvek me je jurila neka neobična priča, nečija sudbina, nešto što nije baš najracionalnije. Od nekih priča sam uspeo da pobegnem, jer nisu bile moje, a neke su me sustigle i „prisilile” da ih obelodanim i iznesem u javnost.
Vaš pogled na stvarnost koju ste u svojim dramama bojili „jarkim” bojama, sa aluzijama na politiku i sve što ona nosi sa sobom, doneo Vam je i zvanje savremenog Nušića. Koliko dnevna politika utiče na Vaše stvaralaštvo?
Uznemirava me, nervira me, užasava me, ogorčava me, zasmejava me, izluđuje..., kao i sve ljude u ovoj našoj „nedefinisanoj” zemlji. Međutim, naš svakodnevni stres koji je (u mom slučaju) počesto katastrofičan, nije razlog da na svaki „nervni slom” reagujem sedanjem za pisaći sto, ne bih li rešio „nagomilani problem” kroz govor literarnih junaka. To se radi, obično, po novinama, televizijama, tv-serijama, razgovorima u studiju...
Ne bih voleo da iza sebe ostavim prodavnicu sa „mešovitom robom”, gde imate za svakoga ponešto. Voleo bih da na kraju moj izlog bude dobro uokviren, i da u tom izlogu ljudi vide samo nekoliko radova, bez ispisane cene.
U Vašim dramama brišu se oštre žanrovske razlike. Ne volite „čistu” komediju zato što život nije takav, iako volite da kažete da za čoveka dok se smeje ima nade. Zašto tvrdite da je mešavina tragedije i komedije naša sudbina?
Ako se brzo osvrnemo, bez većih zagledanja u pojedine genijalne „klasike mraka”, moglo bi se reći da je literatura, pre svega dramska, obeležila HH vek kao tragikomično vreme. Istorijski gledano, taj isti vek je, verovatno, jedan od najmračnijih perioda u sveukupnoj ljudskoj istoriji, ali, čoveku je pisano, zadato i predodređeno da se bori, da preživi i ono što nikad nije bilo moguće. Jedan od načina da pobedite beznađe je – smeh.
Prijatelje koji su odavno, ili odskora, otišli, prizivam u sećanju po osmehu, ili po namrgođenosti. Kako se koga setim vidim ga kako ulazi u pozorište, kuću, kafanu, nasmejan, ozaren, raspoložen, bez obzira šta se dogodilo. One, druge, natmurene, izbegavam da me „posećuju”, mada je to nemoguće, jer su takvi bili i za života.
Ne volite da se izlažete nečemu što Vam ne prija. Ne volite slikarstvo bez otklona, ni muziku koja je depresivna. Koja umetnička linija je po Vašoj „meri”?
Sklon sam melanholiji, koja je, počesto, na samoj granici depresije, a depresiju mrzim iz dna duše, jer ubija, čoveka pretvara u bubašvabu, obesmišljuje svaki pokret, pogled, do pitanja zašto uopšte dišete, i ljudima voljnim života trošite kiseonik.
Pisanje je ozbiljna samoterapeutska seansa, koja se upražnjava hiljadama godina. Ako tom „terapijom” uspete, ponekad, da izlečite sebe, može se desiti da taj vaš „eksperiment” pomogne i onima koji to čitaju, gledaju, slušaju...
Obećao sam sebi, da ću se u „ostatku pisanja” truditi da se igram što je moguće više žanrom komedije, jer je smeh danas jedan od najdragocenijih lekova... A tako ga je malo, i tako se teško dobija u ovom pohlepnom, sumornom i grabljivom svetu.
Vaš posao je da pišete drame, a pisanje je način života. Kakvo vreme živimo?
Sutra je Nova godina, a ona „stara” je bila juče. Imam osećaj da neko navija sat do pucanja opruge, pa su kazaljke poludele i okreću se brzinom brojeva u vreme one naše čuvene „hiperinflacije”. Ko to radi, i koji je smisao tog ubrzanja, da se okreneš kad izlaziš iz kuće i vidiš sebe kako u kuću ulaziš i da ti sve to „paranormalno” počinje da biva uobičajeno, stvarno, realno, kao da je reč o kosmičkom nepostojanju prostora i vremena.
Živimo neko vreme u paranoičnom trčanju, jurnjavi, žurbi, gledanju na sat, sa zadihanošću koja je nepristojna iole čestitog života.
Čovek, obično, toga nije svestan, nije mu najjasnije o čemu se radi, pa kad je ovaj svet napustio patrijarh Pavle, svi su se setili da je pričao o spokoju, o nasušnoj potrebi za skromnošću, i o tome „da vam je život onakav kakve su vam misli”. I u tišini ga ispratiše i vernici, i sumnjivci, i bogati i siromasi, i nije se glas čuo na onim istim ulicama gde se protestovalo, vikalo, tuklo i ubijalo, skoro dvadeset godina.
Kako je bila dragocena ta tišina, mir i dostojanstven hod.
Da li smatrate da su naše „najlepše” godine zauvek izgubljene? Kakvu 2010. biste želeli?
Naše „najlepše godine” su zauvek prošle, jer su to zakoni života na ovoj „plavoj planeti”, koja se netačno, pogrešno, ljudski pretenciozno, čak cinično, zove Zemlja, a zemlje ima manje od trideset odsto, i, kako stvari stoje, biće je sve manje, pa će se jednog dana morati da nazove po onome što jeste – Voda.
Pretprošle nedelje smo supruga i ja odlučili da letimo u Istanbul, na premijeru „Generalne probe samoubistva” koja se izvodi u Istanbulskom gradskom teatru. U petak uveče sam otkazao put, pravdajući se obavezama, a taj avion kojim je trebalo da letimo, doživeo je mali „incident” – nešto je gorelo u motoru. Da sam bio u avionu, svi bi mogli da me optuže kao „baksuza”, jer sam išao da gledam predstavu koja se baksuzno zove.
Sve ovo pričam, kao, možda, nekakav dobar znak, da će sledeća godina biti bolja, da ćemo preživeti „incident u avionu” kojim letimo već dvadeset godina.
Na kraju, a šta nam drugo preostaje nego da se nadamo.
-----------------------------------------------------------
Kako (pr)osvetliti mrak
Napravili ste, svojevremeno, i geografsku podelu dramskog stvaralaštva: što idemo severnije bliži smo čistoj drami, a što više koračamo južno drama je sve razbarušenija? Da li i danas tako mislite?
Čoveku kome je hladno, čoveku koji živi sa nedovoljno sunca, čoveku koji vreme provodi zbog hladnoće u zatvorenom prostoru, razumljiva je i bliska slika sveta Bergmana, kao što je ljudima uz more – bez obzira na socijalni status, draga poetika Felinija.
Dva čudesna stvaraoca HH veka, samo su mi „slikoviti primer” uticaja Sunca na sve što se tako olako naziva „umetnost”.
I, sve što sam stariji, i sve što sam obazriviji šta bih još napisao, Sunce mi je sve bliže, draže, lepše, i nekako obavezujuće da mu se ne suprotstavljam „širenjem mraka”. I sad tu počinje jedan, skoro, metafizički problem: kako najbolje, najlepše, najtačnije, (pr)osvetliti mrak, planetarni mrak u koji polako tonemo.
Borka Trebješanin
