Matica života

19.11.05

U životu, hrabrost je jedino što imamo. Ako je, pak, nemamo, kakva je onda svrha življenja - pita se indonežanski pisac Pramoedija Ananta Toer (1924), pisac čiji su romani odavno prevedeni na jezike svih kontinenata. Našoj publici postaje poznat nakon što je Narodna knjiga objavila Maticu života (2004) i Dete svih naroda, prva dva dela njegove najpoznatije tetralogije Baru kvartet, osim koje je Toer napisao i niz drugih romana, pripovedaka, eseja...
Ovaj pisac čija je biografija uzbudljiva i surova, baš kao i junaka o kojima pripoveda, danas slovi za živu legendu istočnoazijske literature, u izdavačkom smislu predstavlja jedan od najvećih literarnih brendova čitave Azije, dok u kulturološkom i političkom, poseduje vitalnost i auru jednog Nelsona Mandele. Uz mnoge nagrade koje je dobio, godinama se nalazi i nadomak Nobela. Počasni je predavač mnogih svetskih univerziteta, iako od 1959. do 1999. nije kročio izvan granica svoje zemlje, a to vreme proveo je uglavnom pola u zatvoru, pola u unutrašnjem egzilu.
Pomenuti kvartet romana pisao je u zatvoru, gde je triput bio zatočen: prvo od strane holandskih kolonizatora, zatim od strane Sukarnovog režima koji je mislio da su njegovi romani i priče previše naklonjeni etničkim Kinezima u Indoneziji. Najduži boravak u zatvoru trajao je čak 14 godina, od 1965. do 1979, a dospeo je u njega kao simpatizer komunističke partije, na ostrvu za političke zatvorenike - Baru.
Divio sam se i proučavao buđenje kineskog nacionalnog pokreta početkom 20. veka, njegove principe socijalne pravde i internacionalizma. Kineski likovi u mojim pričama simbolizuju taj uticaj. Pokušavam da prikažem istoriju kroz ono što moji junaci govore i čine.
Prilikom poslednjeg hapšenja, tako su ga brutalno pretukli da je od jednog udarca gotovo sasvim ogluveo. Ofuzreli su mu i kuću, a porodicu ostavili bez ikakvih prihoda. Gledao je kako logoraši oko njega umiru ili ih ubijaju zabave radi, jeo larve, guštere i miševe da ne bi umro od gladi. Zatočen na tom ostrvu napisao je i svoje knjige, najpre usmeno, i prepričavao ih ostalim zatvorenicima, bodreći ih da prežive. Kada je oslobođen, preneo ih je i na papir. Ali, logorologija nije njihova tema. "Indonezija je mlada nacija, i još u procesu nacionalne izgradnje. Verujem da su moje knjige, pogotovo Buru kvartet deo tog procesa", kaže Toer, ne krijući da sebe vidi kao vrstu predvodnika intelektualne, kritičke misli u Indoneziji, "zemlji ljudi koji samo kažu ‘da’, svakom ko je vlast i moć". Po izlasku iz zatvora, ostao je u nekoj vrsti "spoljnog" pritvora, ograničen na boravak u granicama Džakarte, sve do Suhartovog pada, 1998. Kad mu je početkom osamdesetih dozvoljeno da piše, "to je bilo kao nadošla bujica", ali je Buru kvartet odmah po objavljivanju zabranjen zbog "tajnog", "nevidljivog" pečata marksizma koji ove knjige, navodno, sadrže. Urednik izdanja je poslat u zatvor, a australijski diplomata koji ih je prevodio, proteran iz Indonezije. Toer, uprkos represiji, nikad nije krio svoju privrženost idejama socijalne pravde. Oduševljavali su ga američki pisci, kao i Zola, a preveo je Tolstoja na indonežanski. Uzor mu je bio i Maksim Gorki, mada ga je Toer, svojim darom, prevazišao, stvorivši dela snažnog realističkog prosedea.
Sve četiri knjige tetralogije bave se pitanjima kolonijalizma i nacionalnog identiteta, kojima je protkana centralna priča o "godinama učenja" mladog junaka, domoroca Minkea. On, prema običajima uspostavljenim za vreme kolonijalističke vladavine Holandije, zbog "nižeg" porekla nema prezime, ali poseduje izvanredan dar za književnost, te uporedo sa školovanjem u holandskoj školi počinje da piše pripovesti o onome što oseća i što mu se događa. Surovo običajno pravo u to doba, više no emocije, određuje odnose roditelja i dece, muškaraca i žena. Oni koji su stariji i ekonomski jači, mogu da gospodare sudbinama nemoćnih, prodajući ih, određujući im sudbine. U prvoj knjizi, mladi Minke dospeva u porodicu domorotkinje, konkubine jednog Holanđanina, koja je zahvaljujući svojim sposobnostima postupno preuzela upravljanje imanjem i strancem, koji je nikad nije udostojio da joj bude muž. S njim ima sina, i kćer Aneli, Minkeovu buduću suprugu. Stvar se komplikuje kad posle očeve smrti, Aneli, iako nezakonito dete, postaje svojina holandskih rođaka njenog oca...
Kritičari listom hvale Toerov dar da razlikama u jezičkim nijansama kojima pojedini likovi govore odslika suštinu kulturoloških obrazaca koje su kolonizatori nametnuli. Holandski je, naime, u njihovo vreme, bio jezik vladajuće klase, domoroci s Jave govorili su javanski, a domoroci Madure madurski, a malajski je bio jezik kojim su kaste međusobno komunicirale. Iako su mnogi Javanci znali holandski, njima je bilo zabranjeno da govore ovim evropskim jezikom, te je jezička politika kolonijalista, zapravo, ozakonila feudalnu, kastinsku hijerarhiju u društvu...
I ne samo u društvu, već i u privatnom životu. U srpskom prevodu ovih knjiga iz pera Angele Drenovac, uz pojedine neprevodive lokalizme, sačuvani su izvorni, egzotični nazivi (čije je tumačenje dato u pratećem indeksu) kojima se likovi međusobno oslovljavaju, suptilnim nijansama odražavaju neumoljive kastinske, rasne i rodne podele: tako se reč "bapak" (doslovno: otac) koristi za svakog kome treba da se ukaže poštovanje, deca muškog roda u javanskim aristokratskim porodicama oslovljavaju se sa "gus", "mas" je javanska reč za oslovljavanje prijatelja, kad se žena obraća mužu, sestra starijem bratu, "sinjo" ( od "senjor") naziv je kojim se oslovljavaju mladi Holađani ili evropeizirani mladi domoroci i tako dalje, tuan je specifična titupša za "gospodara" ili gazdu, uz niz srodnih varijacija, za svaku posebnu priliku... ni jedna jedina situacija nije izmakla kontroli jezičke etikecije.
Ovakva jezička raznovrsnost nije čudo, ako se zna da je Indonezija zemlja rasuta na 3000 ostrva, na kojima se govori oko dvesta različitih jezika!
Indonezija je najveća pomorska zemlja na svetu, a ipak njome vlada kopnena armija. To je nasleđe kolonijalizma i fatalna greška. Pod vođstvom armije, okean je barijera, a ne most, kao što bi mogao da bude, ukoliko bismo se organizovali kao pomorska sila