Maske uma

27.02.04 Blic

Nedavno je u izdanju „Narodne knjige“ izašla nova knjiga Dušice Milanović pod naslovom „Maske uma“. Reč je zapravo o svojevrsnoj zbirci razgovora na temu „O ketmanu i ketmanima“. U knjizi se nalaze razgovori o ovoj temi sa najpoznatijim intelektualcima u našoj sredini, od Nikole Miloševića, Zagorke Golubović, Dragoslava Mihailovića, Matije Bećkovića, Raše Livade, Dobrice Ćosića... Sve zajedno dvadeset i dvoje sagovornika na istu temu, a predgovor knjizi napisao je Aleksa Đilas.

Govoreći o tome šta joj je bio motiv da se ovom temom pozabavi u formi knjige nakon relativno sličnih emisija koje je radila na RTS-u autorka kaže:“Temom ketman bavim se već dvadesetak godina kroz razgovore sa viđenim i umnim ljudima naše kulture. Bila sam zaintrigirana njome još kada se pojavila knjiga Česlava Miloša „Zarobljeni um“ i rešila da publicistički time pozabavim. Dakle, to ketman podrazumeva određenu vrstu ponašanja gde čovek svoje ophođenje prilagođava datoj situaciji bez obzira što to ponašanje odudara od njegovih stavova.“

Kako sama navodi zanimalo ju je da ketmane posmatra u sferi umetnosti i javnog društvenog života.“Jer zašto bi jedan umetnik povlađivao vlasti ili zašto bi njegov stav bio ćutanje. Zašto ne bi rekao ono što misli. Znam da ovo deluje jako naivno kada kažem i znam da je ketman neophodan kada treba sačuvati živu glavu, da je takvo ponašanje deo savremene civilizacije kao što je i deo bivših. Uvek me je zanimalo kako izgleda ta oblanda u koju se uvija istina u totalitarističkim režimima.“

Komentarišući fenomen ketmana u kontekstu savremenog društvenog trenutka autorka kaže:“Politika je, nažalost, naša jedina trenutna važeća vokacija kao što je i naša sudbina, izgleda. Politika je postala metafora za srpsko pitanje, kao i za našu egzistenciju. Politika je najčešća tema naših svakodnevnih razgovora, a ova današnja je potpuno proterala ketman, način ponašanja koji mene zanima koji ipak podrazumeva neku vrstu dovijanja jer se ovde više niko ne dovija, ovde se svi savijaju.“Po njenim rečima čovekova inteligencija (danas) nosi u sebi toliko destruktivnosti da je pitanje opstanka, od ekološkog pa preko egzistencijalnog do etičkog, za vratom civilizaciji. „Što se nas ovde u Srbiji tiče većina nas toliko je materijalno osiromašila da su nam i moralni kriterijumi pomereni. Kad vam postane svejedno u čije ruke stavljate svoju sudbinu znači da stvari ništa ne valjaju.“

T. Nježić

22.11.03 Politika

U izdanju beogradske "Narodne knjige" nedavno je izašla knjiga "Maske uma. O ketmanu i ketmanima" Dušice Milanović. U knjizi je objavljen i intervju sa Dobricom Ćosićem, iz kojeg donosimo odabrani odlomak.

Svojevremeno ste napisali: Lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugog, lažemo iz samilosti, lažemo da nas nije strah, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju i tuđu bedu. Lažemo iz ljubavi i čovečnosti, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.
U svakoj od ovih laži koju ste naveli, po mom mišljenju, sastoji se doza ketmanstva pa bih Vas zamolila da izdvojite one koje Vi sami budete hteli i da sami u njima pronađete mimikriju ili već kako Vi nazivate ovaj fenomen.

– Zahvaljujem Vam na citatu o laži iz nekog mog davnog teksta koji sam zaboravio. Ja nisam od onih pisaca koji toliko vole sebe da pamte sve što su napisali pa ste me sada obradovali mojim razumevanjem laži i tumačenjem njene ontološke i socijalne zasnovanosti.

Na Vaše pitanje o ketmanu i ketmanstvu moguće je dati više odgovora različitog značaja. Odlučujem se za onaj koji verovatno od mene ne očekujete posle dijaloga koje ste sa našim uglednim savremenicima imali o toj temi; moj će odgovor biti razumevanje i pokušaj odbrane ketmana. Time ne želim da umanjim vrednost govora istine, hrabrost i dostojanstvo u saznavanju i odbrani istine, duševnu lepotu iskrenosti i spontanosti, veličinu martirstva za istinu. Međutim, u ljudskom svetu je oduvek bilo najmanje ljudi koji govore istinu i ono što misle. Duhovna vrednost istinoljublja, ima sve nižu cenu. U ovom kontekstu, naravno, ne mislim na naučne i fakticitetske istine koje imaju svoje imanentne kriterijume i pragmatičnu funkciju. Civilizacija u kojoj smo i koja nastaje, jeste civilizacija manipulacija, opsena, marketinga, globalno organizovanog i profesionalnog laganja. A ketman je intelektualni postulat diplomatije oduvek i danas; veština skrivanja istine i svojih ciljeva, proslavljena je u istoriji diplomatije kao najveća politička veština. Služila je i služi ta veština negovorenja onog što jeste i što se misli i slobodi i neslobodi, i zlu i dobru ljudskom. Ali, da pristupim bliže vašoj tendencioznoj radoznalosti. Da nisam pročitao Vaš roman "Borinski dom", naš razgovor bi bio znatno ketmanskiji.

Vučji svet

– Ljudsko ponašanje koje je Česlav Miloš u svojim antistaljinističkim razmatranjima nazvao ketmanom, koliko se sećam i ideologizovano tumačio njegovu motivaciju, a potom intelektualci u komunističkim režimima još naglašenije ga ideologizovali i time sadržajno i smisaono suzili – ja razumem kao egzistencijalnu uslovnost: kao uslov ljudskog bitisanja u svetu u kome je čovek permanentno zavisan i ugrožen bez obzira na socijalni, religijski, ideološki karakter poretka u kome živi i u kome će živeti dok postoji ljudska zajednica; kao vid mudrosti opstajanja i stvaranja u svetu sebičnih, surovih i oholih ljudi. Setite se: Hristos je svojim apostolima savetovao da u vučjem svetu u koji odlaze "budu mudri kao zmije". Ljudska priroda je i zla i opasna. Ljudi su odavno svesni koliko je opasna, moćna, rizična čovekova iskrena misao. Od kada je u ljudskoj zajednici nastala Vlast, od kada je u čoveku strah stvorio Bogove, pa jednog Boga, od kada se u čoveku probudila volja za moć, a ta volja ima nagonsku energiju, misao je postala sila promene realnosti, sila subverzije, sumnje u veru, snaga poricanja; misao je, prosto, opasna za svaku vlast, svaki poredak, svaku veru, svaki autoritet.

Trebalo joj se suprotstaviti, ograničiti, zabraniti. To su činile sve religije, sve vlasti, sve ideologije. I tako će biti u svim liberalnim i neoliberalnim porecima; tako će biti dok postoji svet. Za takvo ograničavanje i progone slobodne misli, postoje i postojaće i racionalni socijalni i humanistički razlozi. Čovek kao biće slobode, onaj koji to jeste i koji to hoće da bude, suprotstavio se i suprotstavlja se silama represije: otporom, borbom, dovijanjem, lukavstvom, simbolima, metaforama, ironijom, aluzijom... Ketman je i licemerje i podlost; ali je on i humana konvencija u međuljudskom saobraćanju.

Znamo i znate: ketmanom se služe vlastodršci i podanici, ideolozi i sledbenici, silnici i nemoćnici, bogataši i ubogi, političari i umetnici, ljubavnici i ljubavnice, crkveni jerarsi, lekari, deca...

Kako, iz ove perspektive, Vi kao pisac vidite svoj kratki boravak na čelu ondašnje države, a kako o tome sudite kao običan građanin?

– Bio je to moj patriotski pokušaj da se novom, razumnom nacionalnom i državnom politikom preobrazi Srbija, postigne mir u građanskom ratu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, izvede srpski narod iz izolacije, spase sankcija i uvede u svet. Nisam uspeo da ostvarim taj cilj. Nisam shvaćen od svojih savremenika; nisam dobio političku podršku ni vladajuće stranke ni njene opozicije. Objavljene su dve moje knjige, Srpsko pitanje I, i Srpsko pitanje II, i Piščevi zapisi 1980-1991, u kojima je jasno i dosledno izložena moja politička filozofija.

Žalosna titula

– Četvrta knjiga "Piščevi zapisi 1992- 1993", čeka štampanje i biće dokumenat o idejama i politici koju sam zastupao kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Moji protivnici i poricatelji, a ima ih dosta, "zaboravili" su šta sam govorio pre četiri decenije prošlog veka, šta sam govorio kao predsednik SR Jugoslavije i u prvim godinama 21. veka. Oni ne čitaju moje knjige; oni mi sude svojim neznanjem i mržnjom; oni uporno ponavljaju boljševičko titoističke stereotipe ideoloških kleveta moje političke ličnosti. Njihovu "kritiku" mog "nacionalizma" i "velikosrpstva" preuzela je internacionalizovana srbofobija. Ne patim zbog njihovih laži i mržnje. Ja spokojno stojim pred sudom savremenika i istorije.

Nazivaju Vas ocem nacije, i vrlo često Vam u tom smislu postavljaju pitanja, tako da moram i ja da Vas pitam kojim biste rečima opisali odgovornost za nametnutu ulogu?

– "Ocem nacije" proglasili su me srpski "antinacionalisti", domaći nihilisti i neki inostrani srbomrsci. Moja odgovornost za tu, čoveku, pojedincu, neprimerenu titulu, izražena je u mojoj protagonističkoj ulozi u postavljanju srpskog pitanja kao demokratskog pitanja u Jugoslaviji, mojim otporima titoističko-komunističkim nacionalizmima i separatizmima, mojim zalaganjem za kritičko uvažavanje identiteta i integriteta srpske nacionalne kulture u Titovoj Jugoslaviji, objavljivanjem romana Vreme smrti i Vreme zla. Titulu "oca nacije" zaradio sam borbom za ljudska, građanska i nacionalna prava srpskog naroda u Titovoj Jugoslaviji, njenom raspadu i građanskim ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Žalosna titula!

A moje "očinstvo" srpske nacije može se i drugačije tumačiti: meni je kao srpskom piscu, antititoisti, disidentu, demokrati, dodeljena uloga žrtvenog jarca; kao i naroda kome pripadam. Vi dobro znate da ja za srpske "antinacionaliste", hrvatske ustaše, muslimanske fundamentaliste, albanske šoviniste i državoborce za veliku Albaniju i internacionalizovanu srbofobiju slovim kao ideolog velikosrpstva i tvorac Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti. Nikakve činjenice me nisu spasile uloge koju su mi namenili Soroševi honorarci, kriptotitoisti, "nezavisni" novinari i svakojaki ignoranti istine. Ne patim ni zbog te "uloge", jer postoje moje knjige.

Prava srpskog naroda

Posle najnovijih Deoba, svi bi voleli da znaju koje je tačno Vaše mišljenje u vezi sa rešenjem oko Kosova. Iskreno bih želela da to baš meni napišete.

– O Kosovu razmišljam, pišem i govorim četiri decenije, što pokazuju i Piščevi zapisi. Moje shvatanje "kosovskog pitanja" nikad nije imalo saglasnost ni vlasti ni njene opozicije. Ta činjenica ilustruje dubinu i dalekosežnost albansko-srpskog sukoba na Kosovu i Metohiji. Moje predloge nisu do sada uvažavali, nije im bio interes da uvaže ni odlučujući spoljni činioci, inače proalbanski motivisani. Najoštrije govoreći, ja više od dve decenije zastupam ideju kompromisa istorijskog i etničkog prava koje vodi teritorijalnoj podeli, teritorijalnom razgraničenju na Kosovu i Metohiji, mirnim, dogovornim putem s ciljem da se bar na ovoj istorijskoj etapi, uz učešće međunarodnih činilaca, što pravednije i trajno reši "kosovsko pitanje". Konkretizacija moje političke koncepcije i njenog ostvarivanja, izložena je i u mojoj knjizi Srpsko pitanje I, a još detaljnije o tom predlogu odavno su upoznati najodgovorniji ljudi u vladi Srbije i diplomate država koje su zainteresovane za rešenje "kosovskog pitanja".

Projekat "multietničkog Kosova" koji zastupa međunarodna zajednica i koje inercijski sledi srpska politika je antihumanistički i antidemokratski; to je surov, nerealan, licemeran, apsurdan projekat. Ostatak Srba na Kosovu živi u nacističkim logorima. Šovinistički zverinjak na Kosovu i Metohiji, za života sadašnjih naraštaja, ne može da se preobrazi u multietničko društvo. Politička dogma tekuće diplomatije Evropske unije i SAD o nepovredivosti državnih granica je antiistorijska, antidemokratska, licemerna i kobna za dijasporične balkanske narode, i političku stabilnost Balkana.

Ja se zalažem za rešenje konačnog statusa Kosova u što kraćem roku i uz najaktivnije učešće balkanskih država, Evropske unije i SAD. Smatram da je životni interes Srbije: oslobođenje od Kosova; oslobođenje kojim bi se zaštitili najosnovniji, razumni i pravedni nacionalni interesi i prava srpskog naroda. Za taj cilj treba formulisati i aktivirati novu nacionalnu i državnu politiku. Na našu nesreću, taj napor nije vidan u srpskoj politici.

Dušica MILANOVIĆ

31.10.03 Politika

Nije neobično ali kod nas je retko da televizijske emisije postaju knjige. U slučaju TV ciklusa "O ketmanu i ketmanima", iz produkcije Obrazovno-naučnog programa, emitovanom u protekle dve godine na Drugom programu RTS, autora Dušice Milanović, to je bilo neophodno. Ova duhovna riznica stavova i mišljenja naših savremenika prosto je tražila novu formu, reinkarnaciju. Svaka za sebe, razjedinjene, razbacane u TV šemi, emisije su opstajale zahvaljujući snazi svoje autentičnosti i neponovljivosti. I bivale pomalo usamljene i nezaštićene. Sjedinjene u knjizi, povezane su u intelektualni kordon i dobile su novi život.

Ovako o najnovijoj knjizi "Maske uma (O ketmanu i ketmanima)" novinara i književnika Dušice Milanović, koja se u Biblioteci posebnih izdanja "Narodne knjige" pojavila pre nedelju dana, neposredno pred otvaranje Beogradskog sajma knjiga, piše u pogovoru Branka Džunov, novinar i TV kritičar.

Knjiga, zapravo, donosi stavove niza vrlo zanimljivih sagovornika Dušice Milanović o jednom uvek aktuelnom ontološkom fenomenu, posebno karakterističnom za naše vreme: ponašanju "ketmana", pojmovno nasleđenom iz političke filozofije drevne muslimanske Persije, a zapravo veštini i umetnosti ćutljivosti, opreznosti i prikrivanja, zadržavanja sopstvenog mišljenja za sebe i gašenja u sebi svakog negodovanja. Tako, o homo dupledžu Dušica Milanović razgovara sa akademikom Nikolom Miloševićem, koji je, kako autor kaže, "prvi u našoj kulturnoj javnosti progovorio o temi ketman napisavši studiju pod nazivom žSocijalna psihologija staljinizmaž", potom sa Gordanom Mihićem, Ratkom Božovićem, Zagorkom Golubović, Gojkom Đogom, Radmilom Stanković, Miroljubom Jevtićem, Dragoslavom Mihailovićem, Dejanom Mijačem, Lordanom Zafranovićem, Ljubomirom Erićem, Matijom Bećkovićem, Lisom Braun, Predragom Palavestrom, Dragoljubom Nedeljkovićem, Darkom Ribnikarom, Vasom Pavkovićem, Rašom Livadom, Dušanom Batakovićem, Borislavom Pekićem i Dobricom Ćosićem.

Iako je pisana u formi intervjua, štaviše, već publikovanih razgovora koje je čitalac (TV gledalac) možda i video na malom ekranu, ili nije, "Maske uma" bi se mogle uvrstiti u onu misaonu literaturu koja neposredno i spontano podstiče na razmišljanje, ne samo o ketmanu i ketmanima, već i o ličnom "ketmanstvu".

D. R.