Mali glosar kreativnog pisanja

13.05.15 Dnevnik - Novine i časopisi

Ima pisaca koje je lako staviti u portret, davno je već rečeno: oni zakorače, i od početka do kraja su jednaki i uvek na mestu na kojem ih očekujemo. Naravno, to su pisci koji imaju jedno iskustvo i jedan model, odnosno stil pisanja. No, šta da radimo sa onim piscima koji su uvek u potrazi za neizrecivom pričom? Literatura je uvek nova (priča), smatraju ti zahtevni pisci koji su uvek, fala bogu, začuđeni pred svežinom sveta i života; trenutni bol koji doživljava takav pisac, bilo fizičke bilo metafizičke prirode, samo je njegov i ničiji više, bez obzira na činjenicu da su to isto doživeli ili doživljavaju milioni drugih. Sa stanovišta pisca kao pojedinca niti su sve priče već napisane niti se došlo do one tačke, što nikada i neće biti, da se one ne mogu iznova i iznova ispričati, naravno na drugačiji način.
Ne izmišljam nikakvu toplu vodu, ona već zna da postoji sama po sebi, nego se, jednostavno, držim reči već izrečenih... Izgovorio ih ovo, još davno, Milisav Savić koji smatra, s pravom, da samo od dara i majstorstva pisca zavisi da li će jedna forma postati delo visoke umetničke vrednosti, bez obzira na to da li se ona zasniva na nekoj “modernoj” ili “postmodernoj”, ili “mladalačkoj” ili “profesorskoj” koncepciji proze: forme nikad ne nestaju i nikad ne umiru. Velike knjige ne ostaju u istoriji literature po onome ŠTA je u njima ispričano, već KAKO, ne po svojim značenjskim, već po narativno-stilskim, melodijskim i sličnim slojevima. Koža se može promeniti, ali duša ipak malo teže: gotovo da niko ne veruje u drastičnu promenu jednog pisca, a to potvrđuje i Milisav Savić svakom novom knjigom. I pored već izrečenih dilema o pristupu, a što se svodi generalno na izbor strategije, to jest spisateljske filozofije, on čuva, iz knjige u knjigu, svojstva koja su ga iznela kao novog, senzibilnog pisca koji ima uvek ŠTA i KAKO da saopšti.
Ali, šta tu sada vredi pametovati, kada je to već i knjigom - uybenikom obnarodovao vrsni spomenuti prozni pisac, ali i profesor kreativnog pisanja Savić, kome je, nedavno “Agora” objavila još jednu, drugačiju, knjigu “Mali glosar kreativnog pisanja”?
U pitanju je institucija znanja van Srbije znana već decenijama, ali, bogami, ni Srbija više ne kaska, bar ne previše. Institucionalno, već neko ne baš zanemarljivo vreme, ovakvu vrstu kurseva držali su, ili drže, na fakultetima u Beogradu i Novom Sadu, renomirani pisci poput Save Damjanova ili Zorana Živkovića, pojavljuju se sporadično kursevi vezani za manje ustanove gde se, takođe, pojavljuju savremeni prozni pisci, tj. pesnici, a i godinama unazad bilo je pokušaja, u vidu jednokratnih “akcija”, da se uvede ova vrsta učenja i obuke; dakle, sporadično, ovu vrstu predavanja, ponajviše na manifestaciji Dani Laze Kostića, držali su vrsni pisci poput Svetlane Velmar Janković, Aleksandra Gatalice, Zorana Đerića ili Gorana Petrovića...
Sve je kliše i sve je već viđeno, rekao bi skeptik koji se nije okušao i isprobao. Uveliko su, na primer, proletele decenije otkako je, tada mladi, Žorž Simenon zatvorio samog sebe u stakleni kavez i veselo prionuo na posao da, pred očima običnih znatiželjnika, ispiše roman “na licu mesta”. Koliko je taj postupak tada zaista bio kreativan gest, teško je reći. Ono što je ostalo jeste fascinacija nevinih gledalaca - čitalaca uvučenih u stvaralački čin sa samo jednom mogućnošću – da razjapljenih čeljusti, nepripremljeni, prisustvuju umetnosti zavođenja, činu rane postmoderne koja nemilosrdno spaja krhotine već uvrežene tradicije literarnog univerzuma. Savić, pisac spomenutog “Malog glosara kreativnog pisanja”, jednom već označen kao inovator u već tradicionalnom, dokazao je, ne samo davno “Hlebom i strahom”, romanom s pravom ovenčanim Ninovom nagradom, sve zablude onih koji su smatrali da je postmodernizam jednostavan stilski pravac koji se nemilosrdno podsmeva vrednosnim plodovima vremena koja su nam prethodila. Ništa, ipak, kao i uvek, nije bilo utvrđeno i neporecivo se radi o dominantnom načinu delovanja i mišljenja druge polovine dvadesetog veka, ali i ovih naših prvih decenija početka novog milenijuma, koji zapanjuje raznovrsnošću kombinatorike i pretapanja motiva, različitih umetnosti, žanrova...
Savić je savremenik koji je davno shvatio da cilj više nije realno prikazivanje stvarnosti sveta u kome obitavamo jer se postmoderni čovek zasitio podražavanja gole realnosti. Svet literature u dobrim knjigama, kakve jesu Savićeve, nije više nastanjen samo dobro preslikanim modelima poznatim iz jave, nego ga čine autohtoni junaci - i teme - koji obitavaju u posebnom vremenskom i prostornom kontinuumu, paralelnom svetu iz sna Priče, koji ima težinu i integritet jednak stvarnosti u kojoj živimo mi, obični junaci ovog našeg običnog života.
Đorđe Pisarev

Uputstva za početnike
Sa knjigom koja je i zbirka dajyest autopoetičkih eseja, ali i upustvo za pisanje “za početnike” – i on je, godinama ranije, baš kao svojevremeno i Danilo Kiš, davao eksplicitne savete kako i šta pisati – Savić se priključio pionirima Pisaca uybenika za kreativno pisanje i time pomogao kako piscima – početnicima, tako i i sopstvenom proznom opusu koji je novim, pedagoškim elementima, stekao nove kvalitete, tj. širinu.

Iz Glosara: Literatura i kazna
Posle svakog pisanja dolazi kazna. Piše se na sopstvenoj koži, sopstvenom krvlju. Pisati znači srljati u nesporazume sa svetom. Pisati znači biti u stanju stalne napetosti, uzbuđenja. Pisati znači predodrediti sebe kao žrtvu. Znači izabrati usamljenost kao obilik življenja.
Lektira: Mit o Apolonu i Marsiji.

Iz Glosara: Greška
Iako je čeznuo za savršenom knjigom, Borhes je svoju prozu pravio na greškama pronađenim u stvarnim ili fiktivnim knjigama, rukopisima. Greška, pre svega nesvesna, jeste ono bez čega literatura ne može. Nisu se bez razloga crkveni pisci pravdali da pišu grešnom rukom.
Greška se ruga svakom ispraznom pendantizmu, mrtvoj formi.
Na otkrivanju grešaka zasnivaju se interpretacije, odnosno doktorske teze.