Male tajne - jedna hronika

13.06.09 Danas

Intimnost i pisanje sebe kao tekstualne kategorije oduvek su privlačili pažnju čitalačke publike. Iako često nastaju iz potrebe za skretanjem medijske pažnje na samog autora, ovakve knjige, posebno kada su napisane kao odlična književnost, imaju veliku vrednost jer iskazuju onu urođenu ljudsku potrebu za narativizacijom sopstvenog života.


Istorija sebe i druge čini

Knjiga Gorana Markovića Male tajne, naizgled nije autobiografska književnost i pokušava da se predstavi kao hronika nastanka pozorišne trupe iz koje su iznikli neki od najvećih glumaca srbijanskog i jugoslovenskog glumišta. Međutim, njena prava vrednost leži u intimnoj drami pisanja sebe koju autor preživljava kroz tekst.

Nastanak i razvoj generacije glumaca, kojoj pripadaju i njegovi roditelji, Marković je zaodenuo u izuzetno zamršenu narativnu strukturu koja neprestano sa čitaocem igra žmurke. Pripovedanje se kreće između dva naizgled nepomirljiva pola. Na jednom kraju imamo izbegavanje stvarnih imena protagonista i suverenu poziciju sveznajućeg pripovedača, a na drugom se nalaze neumitnost hronike i fotografije koje joj dodaju autentičnost. Kada, dakle, pripovedač govori o događajima i kada ih komentariše zauzimajući blagonaklono ironičan ton, on se udaljava od beležnika i hroničara. Kada, pak, u svoj narativ ubacuje fotografije ili kada se koristi autentičnim istorijskim događajima, onda se trudi da se udalji od ličnog i da se približi dokumentarističkom. Mirenje ova da suprotstavljena pola, odnosno njihova sinteza (da iskoristim ovu, Markoviću ne baš dragu, marksističku shemu) nalaze se upravo u ličnosti naratora koja samo naizgled ostaje izvan pripovedanja.

Male tajne predstavljaju i svojevrsni intertekstualni odgovor na Špigelmanov strip Maus, pošto se u obe knjige kroz povest o roditeljima razrađuje (u Frojdovom smislu reči), odnosno proživljava lična drama i razjašnjavaju se zamršeni odnosi koje autori imaju unutar sopstvene porodice. Međutim, ovo ne bi trebalo da ohrabri čitaoce da tragaju za tračevima i da u likovima skrivenim iza lažnih imena traže ljude koji naseljavaju ili su naseljavali stvarnost. Markovićev narativ ne puca na tabloidnu senzacionalnost otkrića ko se s kim i zbog čega (glagol dodati po sopstvenom nahođenju). Upravo zahvaljujući izuzetnom nijansiranju i ogromnoj ljubavi koja na svakom koraku izbija iz odnosa naratora prema likovima, izbegava se banalizacija i stvara se zaista velika književnost.

Velika je hrabrost bila u knjigu uvrstiti fotografije. Same po sebi, one za čitaoca ne predstavljaju više od onoga što je Bart u Svetloj komori nazvao „studijum“. Međutim, one sasvim izvesno za pripovedača Malih tajni imaju efekat „punktuma“, onog prodiranja u biće, zalaska iza svakodnevne i/ili istorijsko-umetničke zainteresovanosti. Drugim rečima, one su mesta suočavanja sa sobom i sa sopstvenim demonima jer potvrđuju stvari koje čitalac samo može da nasluti. Potvrđuju da je, koliko god delovao bezbrižan u pripovedanju, narator duboko uznemiren, odnosno ona su čvorišta drame i sukoba čak i kada su naizgled sasvim nevažne, poput fotografije automobila ili vile „Milice“.

Ipak, postoje i mesta u tekstu koja „proklizavaju“, koja nose drugačije intoniranu konotaciju. Komentari pripovedača, odnosno analize hroničara, povremeno su sirovo surove, posebno kada pokušavaju da objasne određene istorijske događaje. Međutim, to ne smeta previše, a i da se razumeti s obzirom da je tekst toliko nabijen suspregnutim emocijama da je negde moralo da dođe do pucanja. Bes preusmeren na zlehudu sudbu u kojoj se istorijske okolnosti poigravaju junacima Malih tajni, čini se nije izvorno njoj namenjen i ova okolnost olakšava čitaocu da razume i oprosti izlive ljutnje i razočarenja.

Nije, dakle, bitno koliko se velikih tajni krije u Malim tajnama. Naprotiv, kao u kuhinji čuvenog Steve Karapandže, u tekstu Gorana Markovića našla se prava mera književnih začina koja ličnoj drami daje savršen ukus. Uz neizbežnu žličicu vegete.


Vladimir Arsenić

13.11.08 Vreme

"Male tajne" Gorana Markovića su faction/fiction hronika jedne gotovo slučajno okupljene glumačke družine, koja će zajedno pregurati jedan rat i dva sistema
Sve i svašta se govorilo i pisalo o aktuelnom – inače izvrsnom – filmu Gorana Markovića Turneja (koji se trenutno nalazi pod rafalnom štafetnom paljbom one s zla koca i goreg konopca smandrljane slabotinje, bijede i avetinje koja sebi pompezno umišlja da je "srpska intelektualna desnica"), samo je nekako u stranu gurnuto ono najočiglednije, a možda i najvažnije: ovaj filmski scenario, pozorišna drama i dugometražni igrani film – navodim ovde po redosledu nastanka – iznad svega je oda glumačkom zanatu; zapravo, ne samo "zanatu" nego možda još i više glumcima kao ljudskim bićima, osetljivim, krhkim, nestalnim, zabludelim, lakovernim i prevernim, narcisoidnim i, uopšte, svakakvim, ali i sposobnim da otkupe, da transcendiraju svoje postojanje – i egzistenciju onih koji potpadnu pod udar njihove magije – čak i onda kada se čini da ni životu, a kamoli jednom tananom, tako nematerijalnom umeću, više nema nikakve odstupnice. Dakle, čak i u ratu, čak i u totalitarizmu; možda čak i u balkanskom kapitalizmu (e, to potonje ćemo još da vidimo; ne lipši magarče...).
Knjiga Gorana Markovića Male tajne (Clio, Beograd 2008) u tom smislu prirodni je srodnik, saveznik i pratilac Turneje, mada valja napomenuti da ova knjiga jeste u potpunosti zasebno umetničko delo, da ni na koji način nije "zavisna" od Turneje, te da s ovim filmom i dramom inače ne deli ništa drugo: ni likove, ni priču, ni vreme i mesto radnje... baš, baš ništa, osim onog osnovnog: da prati grupu glumaca u zlim vremenima. A drugačijih vremena, ispada, u ovom delu sveta i nema, osim u vidu pauza između klanja.
Čitalac koji "želi da zna s čim ima posla", imaće muke da odredi žanrovsku pripadnost ove kutije Malih tajni; jeste da joj u podnaslovu stoji "jedna hronika", no pisac će već u uvodnoj "Napomeni čitaocu" subvertirati sopstvenu definiciju, ustvrdivši da je to "prilično sumnjiv podnaslov". A kako da i ne bude kad Marković na samom početku knjige veli i ovo: "Tekst koji je pred vama i jeste i nije hronika. Oslanja se na stvarne događaje i ličnosti koje pripadaju jednom burnom periodu istorije Beograda ali se, istovremeno, ne libi da ta zbivanja prekraja, izmešta iz vremena u kome su se odigrala i da osobe koje su u njima učestvovale menja, kombinuje njihove osobine ili ih, jednostavno, izmišlja. U ovoj ‘lažnoj’ hronici događaji i lica su povremeno stvarni ali su u dobrom delu i krivotvoreni, s njima se često postupa prilično proizvoljno ili su, po logici pripovedanja, do te mere promenjeni da se ovaj spis, kažem, nikako ne može smatrati dokumentom koji bi mogao poslužiti za neku upotrebnu namenu."
Kao filmadžija i filmofil, Marković odlično zna za onu napomenu sa uvodne špice nebrojenih filmova: "događaji i lica u ovom filmu su izmišljeni; svaka sličnost sa stvarnim licima i događajima je slučajna"... Dakako, Marković ne tvrdi za svoju knjigu baš to, naprotiv, on ni ne namerava da sakrije i te kakvu utemeljenost ove knjige u "stvarnosti" (pre će biti da se s njom tek poigrava; o tome kasnije), ponajpre u onome što je čuo od bližnjih, i u sopstvenim detinjim sećanjima, ali želi da ostavi sebi autorsku slobodu da priču "zakrivljuje" u onim pravcima u kojima ga ona vodi; a priča, dakako, ima svoje zakone, koji se neretko rado razilaze sa logikom "stvarnosti", tj. sa "onim kako je bilo".
Male tajne jesu, dakle, faction/fiction hronika jedne gotovo slučajno okupljene glumačke družine: spojila ih je audicija kod osetljivog, melanholičnog predratnog bogataša koji je – trajno nezadovoljan onim što je gledao u onodobnom teatru Beograda – hteo da osnuje i finansira novo pozorište savremenog senzibiliteta; još nisu stigli ni do generalne probe (Ibzenove Nore, bajdvej...), a nad Beogradom se zacrnelo nebo od Hitlerovih meseršmita, ili kako su se već zvala ta gadna sokoćala... Priča prati likove mlađanih wannabe-glumaca kroz potucanja u ratnom, okupiranom Beogradu (u kojem družina posle nekog vremena ilegalno nastavlja probe; ima li lepše zavere od ovakve?), preko vrtoglavih i pogibeljnih dana "oslobođenja", pa kroz revolucionarni teror i potonje lagano primirivanje stanja u novom, komunističkom poretku, sve do otkravljivanja i mučnog, ali neodustajnog osvajanja naizgled sitnih, a tako prevažnih građanskih i umetničkih slobodica: da se igraju "savremeni komadi", pa još "pisaca iz imperijalističkih zemalja", da se pravi pozorište koje će negovati ukus publike, ali joj i pričinjavati zadovoljstvo (njoj, dakle, a ne drugovima iz CeKaja), da se kreativno sledi svoj umetnički nerv, a ne Smernice i Zaključci...
Junaci Malih tajni ponajpre su ljudi od krvi i mesa: srećno i nesrećno zaljubljeni i(li) odljubljeni, prokleto talentovani ili izjedeni ambicijom bez talenta, proračunati ili mahnito iracionalni, hladnokrvni i odvažni pred (vanumetničkim) opasnostima, ili pak utronjani do najsitnije drhturave koščice; Marković, dakle, sklapa svoje odmerene, fino ironične i duhovite portrete "ljudi u zlim vremenima" (Hana Arent) tako da iz njih jasno izbija ono ničeovsko odviše ljudsko, koje pak pisac ogoljava ne iz bilo kakve "niske" pobude, nego zato što ga – eto dramaturga; ne možeš pobeći od svoje senke – uvek pre svega zanima šta će učiniti i kako će se ponašati ljudski "lik" pritešnjen kakvim već bilo egzistencijalnim izazovom.
Ne može se, naravno, mimo "stvarnosnog", čak "dokumentarnog" aspekta ove knjige. Jasno je da ovo, u glavnim crtama, jeste priča o trupi koja će tokom pedesetih "nositi" prve i najslavnije sezone Beogradskog dramskog pozorišta; jasno je i da se među likovima sa izmenjenim imenima kriju neki od znamenitih aktera pozorišne i filmske istorije Srbije i Jugoslavije, među kojima su najvažniji upravo Markovićevi roditelji, Olivera i Rade. Rekoh već, autor se tim odnosom fiktivnog i stvarnog neprestano poigrava, što je podvučeno i zgodnim vantekstualnim trikom: fotografijama na kojima se nalaze "stvarni" glumci potpisani fiktivnim, knjiškim imenima. Ima tu i fotografija pisca u detinjoj dobi, sa njegovim mladim roditeljima; potpis glasi: "Dušan, Ankica i Andrija Stanković"...
Male tajne možda ne poseduju magiju prve i najbolje Markovićeve knjige Češka škola ne postoji, ali potvrđuju da je reditelj nekih od najboljih filmova srpske i ex-YU kinematografije takođe i vrstan pripovedač, najjači onda kada se drži svog intimnog sveta, a taj svet, kako god okreneš, nikada nije daleko od škripe pozorišnih dasaka.

Teofil Pančić

16.09.08

Knjiga Gorana Markovića Male tajne napisana je kao neka vrsta hronike prvih nekoliko godina ovg pozorišta na Crvenom Krstu, ali i kao priča o grupi mladih ljudi – pozorišh entuzijasta, koji su od pre Drugog svetskog rata spojeni jednom audicijom za stvaranje pozorišne trupe, postali deo i tog pozorišta, ali i stvarali su pozorišnu istoriju, iluziju, stvarnost i maštu, koja traje i danas. Ovo je donekele pokušaj jednog svetski značajnog autora filmskog i pozorišnog reditelja i autora, da sačuva od zaborava jedan značajan pokušaj nekolicine glumaca da ostave traga u istoriji srpskog i beogradskog pozorišta.

Opet, s druge strane to je delo koje je nastalo uvidom u velike količine tuđeih sećanja – nastalo je na osnovu zapisa i dokumenata, priča i prisećanja, preturanjem po dokumentaciji pozorišta – listanjem fotografija i plakata, pdsećanjem na kast liste i krirtike stotina predstava, na osnovu razgovora sa učesnicima..Ali što je najvažnije autor, Goran Marković je i sam od prvog dana svog života – bukvalno je rođen u pozorištu, i sam deo tog događanja i sećanja. Svestan da nije u stanju da se otrgne sopstvenim senkama i sećanjima, svestan da je i sam deo priče koju hoće da ispriča, svestan svih slojeva sentimentalnih opterećenja koje ga lično onermogućuju da napiše nešto što je obećao – Hroniku pozorišta za šezdeseti jubilej, Goran Marković je rešio da se tim svojim slabostima u objektivnosti – ličnim iskustvima – potpuno prepusti. I tako je nastalo – umesto možda jedne skladne knjige o činjenicama, neuporedivo značajnije delo poezije, da tako kažem, iako je knjiga pisana u prozi, duhovitoj i britkoj prozi – delo poezije pozorišta. Tako je ovaj srčani i autentični autor dostojno odužio dug sećanja i dug osnovnog nadahnuća koji duguje i tom pozorioštu i tim ljudima o kojima piše, ali i duhu pozorišta koji ga je srećno zapahnuo i miropomazao u najranijem detinjstvu. Taj osećaj savesnog omaža jednom vremenu i pokušaj tumačenja najbitnijih, onih tajanstvenih međuprostora duha i stvarnosti, događjanja i stremljenja, svakodnevice i istorije...to je osnovni osećaj koji stalno i provejava i generiše se, u ovoj uzbudljiovoj knjizi koja se bukvalno čita ili izjedna ili nikako.

Goran Marković je shavatio tugu prolaznosti koja vodi u večnost tako što je sabravši dva i dva – shvatio da je od svih ljudi o kojima se govori kao osnivačima i učesnicima ove pozorišne avanture od 1941. godine do danas, preživelo svega dvoje troje ljudi. Osetio je da su sve te sudbine toliko krhke i tankoćutne, da je odlučio da lica tretira kao u pozorištu – kao kast listu, kao uloge i nazvao ih je nekim drugim imenima, različitim i bliskim onima u stvarnosti. Opet oni drugi, pre svega negartivci ili oni opšte poznati likovi, ostali su u svojim imenima da svedoče sramotom o svom gnusnom učešću u istoriji.

Dakle istina je – ovo delo jeste neka vrsta hronike, dela i dani se nižu u jednom vremenskom sledu koji je logičan i istinit. Sve počinje pred Drugi svetski rat, traje kroz tu neman okupacije i razaranja, lica se sastaju i rastaju, traže se i zaljubljuju, venčavaju i razilaze, ali ih drži veza sa stvaranjem pozorišta – tačnije, oni prave samo jednu predstavu Ibzenovu NORU. I u samoj toj činjenici – tragičnoj i bolnoj, da tu predstavu nikad ne naprave, do premijere nikad ne dođe, nalazi se ključ ovog moćnog dela o čoveku, o stradanju, o radosti, o ushićenju stvaranja, o umetnosti, o životu, o bolu, o patnji, o pobedi iznikloj na mukama sitnih prevara i izdaja ideala. Ovo je, moglo bi se rteći, Artoovski snažno delo o pozorištu, jer i ovde je ono jako kao kuga, kao đavo, kao Bog – kao život sam. Ta slikovita usredsređenost autora Malih tajni na proučavanje SISTEMA Satanislavskog koji trupa proučava kao Bibliju, kao Svetu ali Radnu knjigu postanja i opstanka, knjigu po kojoj svakodnevno stvara novo u sebi i oko sebe, te stranice su možda neštoi najlepše napisamno o umetnosti glume i pozorišta uopšte. Ta goruća energija izgaranja nad ulogom, te dileme, ti napori i ta psihološka ali i umetnička i stilska raslojavanja u koja se upušta Goran Marković slikajući mladu trupu u radu na NORI i u razgovorima sa rediteljem, Nemačkim Jevrejinom u okupiranom Beogradu, to su stranice vrhunske, višeznačne, moderne proze i umetničkog tumačenja umetnosti, itovremeno. Uzbuđenje koje Goran Marković slika kod glumaca početnika dok rade na komadu, ravno je stranicama ukletog Antonena Artoa, pesnika neuhvatljive nade i energije u POZORIŠTU I NJEGOVOM DVOJNIKU. A sam tok stvari – prikaz vremena i potrodičnih idruštvenih prilika, priče o događajima iz okupiranog Beograda, slikovito tumačenje svakovrsnih dogodovština, sve to ima snagu jednog nepatvorenog Eriha Marije Remarka i njegovih junaka u delima na kojima smo odrasli, bar mi iz moje generacije – NEBO NE ZNA ZA MILJENIKE, TRIJUMFALNA KAPIJA, TRI RATNA DRUGA, NA ZAPADU NIŠTA NOVO...

Mnogo je poslednjih godina pisano o Golom otoku i o tom fenomenu je, otkad je skinuta zabrana sa opisivanja tih godina i ljuidi, mnogo rečeno, ali snaga i dubina epizode o Vukašinovom odlaskiu i boravku na Mermeru – retko je kada dosegnuta. Naročito je opora scena u kojoj se u more baca leš jednog Golootčkog samoubice, a nad morem se razležu akordi pesme jednog šlagera koji peva baš trupa na Jadranskoj turneji kojoj inače treba da pripada i sam Vukašin. To su tragične visine koje se doduše lako nalaze u našoj istoriji, ali samo vrhunski majstori pisane reči sa ogreomnim filmskim iskustvom kao Goran Marković, mogu do njih doseći tako ubedljivo i elegantno.

Poslednja epizoda koja počinje žalosnim opisom razvoda braka autorovih roditelja, završava se opisom rada na Becketovom komadu ČEKAJUĆI GODOA. Ponovo se, kroz opis rada, sada na tom delu – vododelnici mnogih istorijskih i kulturnih događaja koji su činili istoriju, ponovo se Goran Marković laća najsuptilnijih sredstava moćnog iskaza koji seže u samu srž stvaranja. Našao je pravi, uzbudljivi jezik da jasno i nedvosmisleno iskaže i specifičnost Becketovog enigmatskog dela i magnetske sile koja je to delo vezala za glumce. Sve to je provukao, spretno i ponovo – veoma veoma elegantno i primamljivo – kroz društvene okolnosti i kroz borbu za umetničko poimanje novog.

Goran Marković, dosledan svom stilu jasne kritike svake nametnute utopije, koju vidi pre svbega u surogatu društva jednakosti, ispisuje važne stranice svedočenja i o vremenu Sremskog Fronta i o logoru na Sajmištu i konačno, povezuje sve konce na premijeri tog famoznog i fatalnog Godoa, na premijeri održanoj skoro tajno – u ateljeu Miće Popovića – baš na tom Starom Sajmištu, Gpdoa koji je eksplodirao kao bomba u kulturi Evrope, a nartočito u kulturi i umetnosti Beograda. Ova knjiga je na neki način omaž tim ljudima koji su tu bombu aktivirali.

Po bogatstvu zbivanja i količini događaja, ali i po širini i igrivosti literarnog zahvata, Male tajne bi se mogle porediti, recimo sa Markesovom knjigom O NEVINOJ ERENDIRI I NJENOJ SUROVOJ BABI, a Makondo je lako postao Berograd od polovine do kraja prošlog veka. Uzbudljivo i snažno delo koje kad vas jednom uhvati, bogme – ne pušta. Čestitam!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2, ponedeljak – 15.septembar 2008.

08.09.08 B92

"Tematski okvir ove knjige predstavlja priča o rađanju, usponu, vrhuncu i padu jedne pozorišne trupe", rekao je Goran Marković na konferenciji za novinare, ali je upozorio da su mnogi događaji u tom delu izmišljeni.
Marković u knjizi "Male tajne" pripoveda o radu mladih glumaca entuzijasta, među kojima su bili i njegovi roditelji Rade i Olivera Marković, koji su pre Drugog svetskog rata formirali za ono vreme avangardnu pozorišnu trupu.
Ta pozorišna družina je po završetku rata angažovana u Beogradskom dramskom pozorištu, ali se pedesetih godina prošlog veka raspala, nakon zabrane izvođenja Beketovog komada "Čekajući Godoa" u tom teatru.
Oslanjajući se na stvarne događaje i ličnosti, Marković se, po sopstvenom priznanju, nije libio da ta zbivanja prekraja, da ih izmešta iz vremena u kojem su se odigrala, a da osobe koje su u njima učestvovale menja, kombinuje njihove osobine ili da ih izmišlja.
"Dok sam prikupljao materijal za ovu knjigu, u meni se aktivirao mehanizam koji stvara priču - počeo sam da menjam činjenice, odnosno da izmišljam neke događaje. Dvoumio sam se da li da budem hroničar ili da pišem roman, a onda sam pronašao neku prelaznu, hibridnu formu", rekao je Marković.
Među junacima njegove knjige je i mecena pozorišne trupe Petar Radovanović, o čijoj je sudbini sačuvano vrlo malo podataka, zbog čega je Marković većinu događaja u njegovom životu izmislio.
Direktor "Klija" Zoran Hamović rekao je da je knjiga "Male tajne" objavljena u ediciji "Klepsidra", koja je posvećena međužanrovskim formama, a naročito poetskim istraživanjima sudbine umetnika.
Prema njegovim rečima, Markovićeva knjiga svedoči o duhu jedne mlade generacije čije stvaralaštvo i kreativnost "vraćaju veru u umetnike".
Knjiga "Male tajne" biće predstavljena 9. septembra u 19 časova na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, a učesnici promocije, pored autora, biće ministar kulture i reditelj Nebojša Bradić, Zoran Hamović i glumci Marko Živić i Milan Čučilović.