01.01.00
Blic
26.07.2002.
Rada Stojčević: Odjedanput mi se rodila ideja da napišem roman o narkomaniji zato što sam uverena da čak i kada se tone ka samom bezdanu, ipak treba tražiti u svakom trenutku razlog za odu životu
Ne poznajemo dovoljno ni vlastitu decu
Išao je bez cilja. Kao da je nogama gađao sopstvene misli koje su se sudarale. Išao je žustro kao da je krenuo na neki obračun, samo nije znao sa kim. Nije znao šta bi sa sobom. Kada bi neko mogao da vrati vreme, pomislio je! Da sve bude kao pre! - napisala je Rada Stojčević u romanu "Makovi nisu crveni" u izdanju "Narodne knjige", koji se na zanimljiv način bavi velikom pošasti našeg vremena, narkomanijom. Ova spisateljica poznata je ljubiteljima pisane reči po svojim zbirkama poezije kao i po vrlo duhovito sročenoj knjizi "Kako se udati - ne udati".
Govoreći za "Blic" o svom novom romanu i o motivima koji su je opredelili da se na takav način pozabavi temom narkomanije, Rada kaže kako danas većina sveta, pogotovo mladog, "puši" odnosno "duva" što je zapravo samo uvod u njihovu propast.
"Dakle, osetila sam potrebu da preko noći napišem nešto a pro po pušenja. U stvari, mi zapravo ne znamo zašto nam se stvari u životu događaju. Već sam bila na kraju rukopisa knjige "Priče iz bolnice" i odjedanput mi se rodila ideja da napišem roman o narkomaniji, u stvari nekom unutrašnjom snagom bila sam naterana da to uradim. Uostalom, još je Tesla govorio o tome kako se ništa ne dešava slučajno."
Iako je reč o veoma teškoj temi, vi ste ipak uneli jedan vedar ton u to štivo?
- Zato što sam ja večiti optimista i što mislim da je život sam po sebi nešto najdragocenije što nam je dato, samo mi ne umemo da ga cenimo. Uverena sam da čak i kada tonemo, kao na primer sa drogom, ipak treba tražiti u svakom trenutku razlog za odu životu. Znate, mladi su puni fizičke snage a mentalno su nezreli i smatraju da usled te siline mladosti svakog trenutka mogu da "učine čuda". Pri tom, marihuana obično jeste samo uvod u neke teže droge, naročito danas.
Zašto "naročito danas"?
- Zato što živimo u vremenu beznađa i nedostatka pažnje i ljubavi. Zatim, danas se u principu izdvajaju dve grupe ljudi; oni koji imaju puno materijalnih dobara i oni koji nemaju gotovo ništa. Ovi prvi decu kupuju lovom i ne posvećuju im ni minimum pažnje, a ovi drugi su u stalnoj borbi za opstanak i egzistenciju i takođe zanemaruju sopstvenu decu. Tako da su i jedni i drugi prepušteni sami sebi i ulici za koju znamo kako, nažalost, deluje na omladinu. Prvi troše dok imaju, a drugi počinju da kradu da bi imali. Junaci u romanu posežu za drogom iz najrazličitijih motiva, od ljubavi prema partneru do solidarnosti sa nekim i želje za statusom.
Ne susreću li se oni ipak, negde pred kraj romana, sa sopstvenom prazninom?
- Mogle bi se i tako definisati stvari. Jer, recimo, jedan od njih na kraju konstatuje da ne postoji više ništa što bi "zagrejalo njegovo srce". Sve je probao, sve video a ostao gorak, prazan i pust. Mislim da roman ima i jednu edukativnu dimenziju i to ne samo za decu već i za roditelje. Znate, najteže u životu roditelja je vaspitati dete. Jer, u većini slučajeva dođe neki trenutak kada se dete zatvori kao knjiga i tada se stvari ne smeju prepustiti slučaju. Treba naći neku meru i, pre svega, poznavati sopstveno dete. Zato što kod nekog "pali" kazna, a kod nekog ne. Znam da moji roditelji nisu mogli mnogo da postignu sa mnom kažnjavajući me, a i dan-danas kad me neko pohvali lepo može da mi stavi uzicu oko vrata i da me šeta i voda kako hoće i kuda hoće.
Otkuda, po vašem uverenju, ta predanost drogi uprkos saznanju da je to put u sopstvenu propast?
- Pa čovek često radi u korist sopstvene propasti, zar ne!? Samo, droga je jedna od najočiglednijih varijanti. Mislim da je u osnovi motiv da se, pošto poto, izgubi veza sa stvarnošću i da se osoba oseti snažno, moćno, važno, lepo, zadovoljno... Društveni kontekst je, kao što znamo, poremećen i čoveku se uglavnom nudi suvi besmisao. Ovo je vreme bez ideja, bez entuzijazma, bez pravih motiva... U takvim uslovima rađa se obest i beznađe. A, kako ja sagledavam stvari, čovek je osetljiva naprava ma kako on mislio da je jak.
Roman se, ipak, završava svojevrsnim hepiendom?
- Pa nisam htela sve da ih pobijem. No, šalu na stranu ne znam koliko je to hepiend a koliko bi se možda pre moglo nazvati pobedom životnog impulsa i snage obnavljanja. Uverena sam da je život, sam po sebi, pametniji od svih nas. On ti često nudi nekakve raskrsnice i izbore. Čak i kada biraš pogrešno on ti s vremena na vreme nudi novu šansu.
Vaša prošla knjiga "Udati se - ne udati se" doživela je nekoliko izdanja. U njoj su obrađene najrazličitije varijante muško-ženskih odnosa. Imate li neki uvid u to šta čitaoci govore i komentarišu?
- Pouzdano znam da još uvek mnogi traže tu knjigu. A čini mi se da je uzrok tome to što vrvi od humora i nekog, rekla bih, zdravog smeha koji je čoveku uvek bitan, danas naročito. Vidite, po mom uverenju, humor je veoma moćna stvar, kao i prava ljubav. Jer, humor menja ugao gledanja na stvari i ima moć da umanji crnilo. Uostalom, kao što je poznato ništa nije ni toliko lepo ni toliko ružno kao što se to na prvi pogled čoveku učini. A humor nekako stavlja stvari na svoje mesto, naročito kada se smejete i šalite na svoj račun. S druge strane, mislim da se u toj knjizi velika većina može prepoznati u nekoj od ponuđenih varijanti, a kada čovek uvidi da nije usamljeni primerak sa svojim slučajem, bude mu nekako lakše.
Tatjana Nježić
