Dragoslav Mihailović rođen je 1930. godine u Ćupriji.
Prvi poluknjiževni rad, humoresku pod naslovom „Pismo“, objavljuje krajem 1957. u Ježevom kalendaru. Zatim nekoliko godina sarađuje u novosadskom časopisu Letopis Matice srpske. Matica srpska objavljuje 1967. i prvu njegovu knjigu, zbirku šest pripovedaka pod naslovom Frede, laku noć, za koju dobija Oktobarsku nagradu Grada Beograda. Opet, najpre u Letopisu, isti izdavač 1968. objavljuje i drugu njegovu knjigu, kratki roman Kad su cvetale tikve. Treća knjiga, Petrijin venac, izdata 1975. godine, osvojila je „Andrićevu nagradu“. Roman Čizmaši objavio je 1983. i za njega dobio prestižnu Ninovu nagradu kritike, a 1985. godine i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine.
Godine 1969, prema motivima svog romana, napisao je dramu Kad su cvetale tikve, koja je objavljena i, u oktobru te godine, pet puta igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali posle mnogobrojnih napada na političkim skupovima i u štampi, na radiju i televiziji, lične intervencije Edvarda Kardelja i javnog govora Josipa Broza Tita, skinuta je s repertoara zbog eksplicitnog pominjanja golootočkih zatočenika. Posle toga drama četrnaest godina nije nanovo stavljena na repertoar – obnovljena je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1984, a igrani film prema već otkupljenom scenariju nije snimljen. Roman je u zemlji bio devet godina praktično zabranjen, a isto toliko zvanični jugoslovenski diplomatski predstavnik odlagao je izlazak prevoda u jednoj socijalističkoj zemlji.
Godine 1990. počeo je da objavljuje i dokumentarno-publicističku knjigu u više tomova Goli otok (poslednji, peti tom objavljen je 2012. godine).
Objavio je još publicistička dela i naučne studije Kratka istorija satiranja (1999), Crveno i plavo (2001), Vreme za povratak (2006), Majstorsko pismo (2007), kao i dramu Skupljač (2011). U polemičkim tekstovima, izjavama i intervjuima osuđivao je dve državne koncepcije koju je Srbija tokom XX veka branila: Jugoslaviju i socijalizam.
Izabrana dela su mu štampana dva puta, u šest knjiga 1984. i u sedam knjiga 1990. godine. Osim pomenutih, dobio je Kočićevu nagradu za životno delo, „Račansku povelju“ za celokupno književno delo, Vitalovu nagradu za zbirku pripovedaka Preživljavanje, i mnoga druga književna priznanja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1981, a za redovnog 1989. godine.
12.06.07
Problem našeg jezika gura se pod tepih
Dragoslav Mihailović
Jasno je da se svaka mogućnost da se na svetlo dana iznese problem srpskog jezika apsolutno na svaki način sprečava, ali i svaka mogućnost bilo kakve polemike o toj temi, a kamoli stvaranje bilo kakve strategije
Jedan od najznamenitijih savremenih srpskih pisaca Dragoslav Mihailović protekle nedelje se oglasio najnovijom knjigom "Majstorsko pismo". Reč je o knjizi odabranih pisama, tekstova, članaka, beseda "Vreme za povratak", "Kolonijalna Srbija", "Zabludela akademija", i "Rat Srpske akademije protiv Srbije". Tokom promocije u Udruženju književnika Srbije razvila se burna diskusija na goruću srpsku i Mihailovićevu temu, temu jezika srpskog.
"Nijedan narod koji vodi računa o drugima, a prema sebi je nebrižljiv, ne može opstati. Za još veću nevolju, jedna jedina srpska zemlja na Balkanskom poluostrvu koja ima sposobnost da kako-tako štiti čitav srpski narod upravo je Srbija. Srbi bi mogli da prežive sve druge gubitke, ma kako oni bili tragični, osim gubitka Srbije.
Kakav god bio, jedino u Srbiji živi narod koji je neophodan za opstanak svih Srba i on se ne može zameniti nikojim drugim, kao što to, nudeći se, priželjkuju rasistički nastrojeni Crnogorci. S nestankom Srba u Srbiji, nestali bi i ostali Srbi na Balkanskom poluostrvu. Nažalost, ovo se među nama ne shvata dovoljno ozbiljno. Pripadnici našeg naroda rođeni preko Drine i Save koji danas žive u Srbiji nadgornjavaju se sa Srbijancima kao s najgorim neprijateljima.
Vodeći računa jedino o foteljama u koje su uskočili što su, priznajmo, kao prezaštićeni, često i postigli na nedoličan način a nikako poslovima koje na tim mestima moraju da obavljaju, oni u koječemu prosto vuku Srbiju u nazadak i propadanje... Ma kako se ne-Srbijancima činilo da bi im sudbina na ovim prostorima bila srećnija bez Srbijanaca, to se neće dogoditi. Srbe je na Balkanskom poluostrvu pre svega očuvao srpski opanak sa kljuncima, koliko god on izgledao blatnjav i smrdljiv, naglašava u svojoj knjizi "Majstorsko pismo" naš sagovornik.
Promocija vaše knjige izazvala je burne rasprave...
- To je nešto na šta sam navikao otkad sam počeo da govorim o jeziku - samo se ljudi raspravljauju. Osećam veliku radost što ljudi iz Vojvodine i zapadne Srbije ne shvataju da ne govorim protiv njih i da imaju razumevanja za moje ideje. Isto tako, ne zna se da Vuk Karadžić apsolutno nije poznavao celu Srbiju, već je u drugom izdanju svoga "Rječnika" i posle trideset četiri godine rekao da, osim ovih dijalekata koje je uzeo za osnovicu svoga jezika, postoji i resavski jezik, kako ga je on nazvao, pri čemu je obuhvatio samo jedan deo resavsko-kosovskog dijalekta. Veći deo naroda nije obuhvaćen njegovom reformom. To je trebalo da urade lingvisti koji su došli posle njega, njegovi učenici. Međutim, oni to nisu uradili i taj deo naroda se našao na belom hlebu.
Ima li, s obzirom na sve ove okolnosti, nade za srpski jezik uz činjenicu i poražavajuću istinu da se poslednjih godina veoma vešto gura pod tepih svaki mogući pokušaj, svaka pa i najmanja inicijativa da se nešto uradi, promeni, pa makar na nivou kompetentnih i odgovornih nacionalnih institucija barem polemiše?
U mojoj knjizi označena je i jedna fusnota, gde se vidi da je doskorašnji urednik kulturnog dodatka Politike smenjen samo zato što je objavljivao različita mišljenja o jeziku. Tako da je već svima jasno da svaka mogućnost da se na svetlo dana iznese problem srpskog jezika ne samo da se gura pod tepih, već se apsolutno na svaki način sprečava svaka mogućnost ikakve polemike, a kamoli strategije.
Ubeđen sam da će ideje koje iznosim pobediti, ali to ne znači da ću ja to da doživim. Nije mi to čak ni neka naročita želja da ja lično pobedim, već govorim kao čovek čija je knjiga doživela dvadeset pet izdanja i objavljena je na šesnaest-sedamnaest jezika. Ona je moj hleb. A kad bi ona došla na film ili televiziju, taj moj hleb bi propao. Moja iskustva od ranije sa filmom i televizijom su dosta rđava i ne želim da ponovo idem tim putem.
Radite li možda na nekom scenariju?
Što se scenarija tiče, pisao sam ih samo onda kad sam bio u nekim velikim nevoljama. Zasada, ne verujem da ću se skoro latiti pisanja bilo kakvog scenarija.
Šta trenutno pišete?
Šta ne pišem!
GOVOR VEĆINE U SRBIJI
Pošto ih je obeležila, srpska lingvistika narečjima u Srbiji nije posvećivala nikakvu pažnju. Sa stvaranjem hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog jezika na tlu nekadašnjeg srpskohrvatskog, kojim će se jezikom, pitam vas, odsad služiti većina u Srbiji? Ili će, možda, biti bolje da tu masu jednostavno otfikarimo i prepustimo je drugima? Srpska lingvistika kao da ne zna da se u evropskoj istoriji i dosad dešavalo da se jedan jezik razlaže na više novih, čemu se i jezička nauka morala prilagođavati, ona nastavlja da se na račun Srbije bori za propalu doktrinu jedinstvenosti i dalje je nazivajući srpskohrvatskom. Tako će ispasti da će se u Srbiji ne samo vukovska manjina, nego i omalovažavana dijalektska većina služiti jednim ocrnogorčenim jezikom koji će se još nazivati nepostojećim srpskohrvatskim - kaže između ostalog naš sagovornik u svom tekstu "Rat Srpske akademije protiv Srbije".
Mila Milosavljević
