Magija srpskih obreda

04.01.05

Koliko su politika i umetnost, kultura uopšte, i bez interesnih sprega, (ne)razdvojivi? - na to fundamentalno pitanje odgovara dr Bojan Jovanović, književnik i istaknuti naučni radnik u oblasti etnologije antropologije, autor dvadesetak stručnih i pesničkih knjiga.

- Ta povezanost se zasniva na pretpostavljenim životnim relacijama u kojima politika treba da stvori odgovarajući ambijent za slobodnu privrednu, društvenu, kulturnu i umetničku aktivnost. Dobra politika je u tim relacijama nevidljiva i podrazumevajuća, pa joj zato i nije potrebna posebna estetizacija i manifestna podrška umetnika. U istoj ravni bi i umetnost trebalo da bude oslobođena od neposrednog političkog uticaja.

Međutim, ovakav odnos između umetnosti i politike često je naručen. Politika je težila da svemu da svoj pečat, pa smo njeno mešanje u sve oblasti života doživeli kao primer lošeg vladanja i upravljanja. Katastrofalan učinak takve politike doveo je do neophodnih promena, sa kojima se, klatno međusobnog uticaja, danas, pomerilo u drugu krajnost. Od početnog korektiva loše politike, umetnici postaju partijski funkcioneri koji se zbog svojih političkih zasluga a bez odgovarajućeg stručnog znanja, edukacije i sposobnosti postavljaju na dobro plaćena ambasadorska i direktorska mesta. Tako je politizovana umetnost bila samo uvod u laiciziranu diplomatiju i ekonomiju.

U biti nosilaca vlasti odnosno političara jeste dominiranje, upravljanje drugima, pa ako uspevaju onoliko koliko nađu pogodno tlo među drugima, razlikuju li se u tome naši umetnici - stvaraoci od takozvanih običnih ljudi? Šta kažu iskustva vremena decenije komunizma i godine promena?

- Povremena dominacija politike nad drugima posledica je, između ostalog, i njihovog dobrovoljnog prihvatanja svog potčinjenog položaja. Vlast svojom moći nastoji da korumpira i umetnike, a umetnici joj uzvraćaju svojim udvoričkim ponašanjem. Za razliku od običnih ljudi koji se prilagođavaju uticaju određene političke volje, umetnici svojim prenaglašenim konformizmom izraženim i neposrednim političkim angažmanom daju krila gmižućim političkim idejama i ideologijama. Dobroj i pametnoj politici nije potrebna podrška umetnika koji veličanjem određene politike samo unižavaju sebe. Kada umetnike vidimo na političkoj sceni to je pokazatelj da sa takvom politikom nešto nije u redu. Njihova kritičnost manifestna je potvrda da je na delu loša politika, dok afirmativni odnos samo privremeno ulepšava skrivenu političku rugobu. Populistička krilatica „Dogodio nam se narod” i teatralizacija julovske ideološke skalamerije bili su važna podrška ondašnjoj politici koja se završila našom nacionalnom katastrofom.

Koliko su i politička „preplivavanja” iz potrebe umetnika za novim i za nemirovanjem, a koliko su - opet sudeći po našim iskustvima - ’odlika’ i ’navika’ da se od politike ima korist, bilo da se bude uz nju ili prividno protiv nje?

- Pred iskušenjem vlasti, umetnici se pokazuju kao ljudi slabe volje. U težnji da „prelete” jatu na vlasti, oni su prvenstveno motivisani sticanjem neke lične koristi. Biti uz skute vlasti znači zadovoljiti duboku ljudsku potrebu za sigurnošću. Međutim, način na koji se ona ostvaruje moralno je problematičan, pa je zato i primer koji ne treba slediti i podražavati

Koliko su sve te pojave opšteljudske, a koliko imaju korena u našem mentalitetu i u istorijskim naslagama?

- Budući da su veoma raširene u mnogim draštvima, ove pojave nesumnjivo imaju opšteljudsko obeležje. Međutim, svaki socio-kulturni kontekst daje tim pojavama i određeno značenje. Istorijske okolnosti u kojima su oformljene određene crte našeg nacionalnog karaktera pokazuju preveliku trpeljivost prema aktuelnim vlastima koje smo u stanju previše da tolerišemo, ne reagujući blagovremeno na nagoveštaje loših poliičkih tendencija. Odsustvo demokratskih institucija koje bi u dužem vremenskom periodu mogle da formiraju slobodnu i zrelu ličnost, uticalo je i na stvaranje i održavanje crta udvoričkog ponašanja.

U celini, znači, i umetnik je pred pitanjem ostati uspravan u delu ili u životu?

- Pred mnogima se ta alternativa razrešava spremnošću da zbog dela izgube svoje dostojanstvo. Umetnik svedoči delom, ali i svojim životom, svojim ponašanjem i držanjem u opasnim vremenima. U ključnim trenicima i oni kojima su medij „diple”, nisu amnestirani od moralne odgovornosti. Naravno, umetnička vrednost njihovih dela je nezavisna od njihovog ponašanja i moralnih padova, jer veliki umetnici mogu podržavati i slaviti totalitarne režime. Ne ulazeći u motivaciju takvih kompromitujućih postupaka koje senče i pomračuju ljudsko dostojanstvo, politika bi trebalo da stvara ambijent u kojem će umetnici uvek biti uspravni, kako u svom životu, tako i u svom delu.

Da li vreme, ipak, sve vrednosti jednako i u politici i u umetnosti dovodi na pravu meru, ili se to u politici brže i rigoroznije događa ili, pak, neki političari, ipak, budu kako-tako upamćeni, a stvaraoci, i pored svih pobranih priznanja, ni to?

- Vreme je, kaže se, najbolji sudija čije sito odvaja prave od lažnih vrednosti. Ali tom sudiji treba i pomoći u donošenju odgovarajućih i što pravednijih odluka. Istorija podučava da se stradali umetnici i njihovih dela ubijaju konačno kada padnu u zaborav. Dok socijalna i kulturna amnezija „overava” zločine koji su izvršeni nad njima, najveći zlotvori ostaju upamćeni. Sticanje slave neslavnim delima jedno je od velikih iskušenja. Iako se zlo dalje čuje nego dobro, imenima Herostrata i zlotvora u istoriji obelaženi su putevi kojima ne treba ići. Naravno ti veliki putokazi u građenju sveta koji podrazumeva temeljno postojanje dobrog, pametnog i lepog uvek nas opominju i upozoravaju na to da ne prestaju iskušenja loše politike koja bi nas mogla dovesti u pitanje, uniziti i uništiti, zaključuje dr Bojan Jovanović.

Tihomir Nešić