Mačka, čovjek, pas

06.04.13 e-novine.com

“Mačka čovjek pas” predstavlja novi iskorak iz romaneskne forme u kojoj je Jergović ipak najuspešniji. Njegov pripovedački duh najbolje se oseća na dugim stazama, a u ovim anegdotama tek povremeno uspe da dosegne visok nivo. Razapet između potrebe da bude upečatljiv i sablažnjiv i onoga što bih nazvao poučitelnim tonom koji jeste deo tradicije priča o psima i mačkama, Jergović, osim u pojedinim pričama, kao da nije uspeo da nađe pravu meru kojom bi ovi tekstovi bili književno uspeli. Ova knjiga kao da je posledica potrebe koju diktiraju tržište i mediji, a koja pisce tera da se svake godine pojave pred čitaocima sa novom knjigom. Ona očigledno uzima svoj danak i među vrsnim autorima u koje Jergović spada
Domaće životinje se kao likovi najčešće pojavljuju u dečjoj književnosti. To je stoga što nas kroz njih autori nečemu uče, najčešće strpljenju, privrženosti, poslušnosti, požrtvovanju i konačno ljubavi prema gospodarima. U takozvanoj „ozbiljnoj književnosti“ iz istih razloga ima mnogo više mačaka jer se one zahvaljujući sopstvenoj svojeglavosti i samodovoljnosti smatraju umetničkijim životinjama od, na primer, pasa ili konja. Setimo se samo onih nekoliko predivnih soneta koje je Bodler posvetio mačkama u Cveću zla. Bez obzira na izreku koja kaže da je pas čovekov najbolji prijatelj, njemu u istoriji lepe književnosti,u takozvanom Velikom kanonu nije posvećeno previše stranica. U Odiseji ima ona divna epizoda sa Argosom, Odisejevim psom, ali to je jedan od retkih primera.
U čemu je problem sa književnom obradom pasa? Najčešće upravo u tome što je teško sačuvati se od kiča i preterane didaktičnosti. Psi su suviše dobri, suviše nevini, suviše iznad ljudskih osobina da bi bili književno obradivi jer ozbiljna književnost ne trpi manihejsku podelu na dobro i zlo, ona ne nastaje na crno belim dihotomijama, već pokušava da pruži nijansu, da označi međupolja, da istraži zone dodira i granične slučajeve, one koji nalikuju svakodnevnom iskustvu.
Miljenko Jergović je prošle godine za beogradsku izdavačku kuću Rende objavio knjigu kraćih tekstova koji su se mogli čitati po novinama i/ili Internetu pod nazivom Mačka čovjek pas. Kao što im i naslov kaže, ovih trideset i devet tekstova tematski je povezano pričama o ljudima i njihovim ljubimcima, mačkama ili psima. Pored ove bliskosti, tekstovi pokazuju srodnost i po pitanju dužine, ali i strukturne organizacije. Naime, priče o domaćim životinjama, kućnim ljubimcima kako bi se to danas reklo, izgledaju veoma slično – pripoveda se o vlasniku ili vlasnici, i to je ključ za razumevanje teksta, a lik ljubimca se uvodi tek kao vrsta ilustracije, odnosno kao „kuriozitet“ koji služi da bi se istakli neka od osobina ili poseban aspekt sudbine gospodara/gospodarice. Upravo zbog toga ove priče, ove kratke povesti raznoraznog beščašća nemaju previše veze sa životinjama, već sa ljudima, i ako bismo u nečemu mogli naći kvalitet ove knjige onda bi on ležao u uverljivosti ljudskih sudbina. S druge strane, priče o ljubimcima koje imaju svoju funkciju i svoj povod često služe samo zato da bi sablaznile čitaoce, da bi hiperbolisale ionako predimenzioniranu stvarnost i to je, čini mi se, ozbiljna manjkavost ove knjige. Ona je skup tekstova koji ima za cilj da na neki način čitaoca prene iz letargije, da ga uzbudi i upravo zbog te očigledne namere, zbog tog na silu izvedenog iritiranja, priče umeju da budu prilično neuverljive i blede, odnosno da nametnu efekat, a ne da ga izgrade.
Govoreći o predimenzioniranoj stvarnosti imam na umu činjenicu da je većina Jergovićevih priča koje bi se zbog svoje dužine, odnosno kratkoće, mogle nazvati i anegdotama ili prepričanim zgodama, postavljena u granične situacije. Često je u pitanju rat ili situacija u kojoj se može naslutiti neko nasilje koje je nagovešteno kontekstom u kojem se priče čitaju. Čitaoci su, naime, navikli da od ovog autora dobijaju određene tematske sklopova, da se, na neki način, on kroz svoje knjige suočava sa bliskom prošlošću balkanskom koja je već takva kakva jeste, krvava i prosta (da upotrebim metaforu braće Koen). U tom smislu priče se često zasnivaju na neizrečenom, na saznatom i znanom koje se nalazi izvan pripovednog sveta, a koje se kontekstualizuje. Problem sa ovakvim pristupom jeste što se u tom procesu kontekstualizacije kućni ljubimci pojavljuju kao strana tela, kao nametnuti faktor, kao nešto što tom svetu ne samo što ne pripada, nego je u njega ubačeno sa ciljem koji je vanknjiževni, koji služi kontrastu, a ne stvara ga. U tom smislu mačke i psi iz Jergovićevih priča mogli su biti zamenjeni prasićima i kokoškama, odnosno kravama i konjima, dakle bilo kojim domaćim životinjama koje vam padnu na pamet jer to ne bi imalo nikakvog uticaja na ono što priča želi da saopšti.
Ipak, Jergović jeste velik pisac i nisu sve njegove priče iz zbirke neuspele, štaviše. Ima ih nekoliko koje zaista pružaju vrhunsko književno uživanje. Najupečtljivija pripovetka u knjizi je „Život i smrt postolara Mayera“. Ova kafkijanska anegdota o čoveku koji se u osvit Drugog svetskog rata pretvara u psa, upravo stoga što je u većini javnih prostora zabranjeno za Jevreje i pse, snažno opisuje autorepresiju, potrebu za pretvaranjem i mimikrijom, za dokazivanjem da čovek jeste ili nije nešto u zavisnosti od toga šta vlasti žele od njega da bude. Ipak, ovo svakako nije priča o psu, ili jeste u onoj meri u kojoj je i Kafkin Preobražaj priča o džinovskom kukcu. Šta može čovek u vremenu u kojem su pojedini narodi poistovećeni sa psima, osim da postane pas, osim da, jer Mayer sve to sanja i u snu umire srećan, kroz poistovećivanje sa progonjenima postane simbol otpora. Vremena o kojima govori Jergović u velikom broju pripovedaka jesu ona koja traže drugačije ljude, ona koja traže ljude pse i ljude mačke, ona u kojima je positovećivanje sa životinjama jedna od strategija preživljavanja.
Upravo kao i u paradoksalnom mišljenju Deleza i Gatarija u kojem se sloboda krije u postajanju životinjom. Postajanje nečim što niste služi da ličnost više ne bi zauzimala mesto stabilnosti, koje je uvek-već represivno, već da bi postala fluidna, nomadska. Za Deleza i Gatarija postajanje životinjom nije pretvaranje u niži oblik evolutivnog razvoja, nego je postizanje neidentiteta koji za njih predstavlja uslov slobode kako za životinje tako i za sve nas, ma ko mi bili. Tako su u Jergovićevim anegdotama o životinjama one, u stvari, veći ljudi od ljudi, one su svakako slobodnije. Još jedan primer je „Guadelupe, bijeli mačak“ koji govori o shizofreniji Ivana Šarića, knjigovođe, koji živi u paničnom strahu od krivotvorenja menica i na koncu poludi. Guadelupe tu igru koju moć igra sa jednim od šefova Službe društvenog knjigovođstva posmatra mirno i slobodno, štaviše nezainteresovano, lenjo se protežući na peći, a čovek koji je svoju slobodu poklonio trima menicama polako ludi.
S druge strane, upravo ova osobina, bivanja većim ljudima od ljudi u mnogome smeta pojedinim pričama. „Rambo se nije pomaknuo“ je tipičan primer koji suprotstavlja zlo deteta i neizmernu dobrotu i trpeljivost jednog psa. Na žalost, u ovoj pripoveci Jergović gradi manihejsku sliku stvarnosti i poziva se na prilično izanđale steretipe o razvoju nasilnika i masovnih ubica. Pravilo da oni koji maltretiraju životinje moraju u jednom trenutku maltretirati i ljude nije nužno netačno. Međutim, postavlja se pitanje književnog ukusa postaviti priču tako jednostavno, gde su likovi imenovani kapitalizovanim rodnim funkcijama, koje podrazumevaju i one koje zauzimaju unutar porodice, što bi trebalo da nas navede da zaključimo kako nastaje nasilje, kako fašizam ima svoje rodno tle u odnosu kojim se deca pretvaraju u razmažene gadove. U dinamici odnosa porodičnog trougla jedino pas ima lično ime, bez obzira na ironiju, i time se označava kontrast između ljudi i životinje. To se piscu formata kakav je Jergović ne bi smelo dogoditi, da tako nedvosmisleno stane na stranu nekog od likova. Želeći da nas poduči i da nam ukaže na to kakva su nam deca, kakva nam deca postaju, on pokušava da kaže nešto o ustrojstvu društva u kojem živimo, a koje definitivno nije tako jednoznačno. Istovremeno, to ne znači da je svet izvan Jergovićevih pripovedaka idealan, niti da u njemu ne postoje slučajevi tako ekstremnog nasilja ne samo prema životinjama, nego i prema ljudima, dapače. Međutim, isticanje pseudouniverzalnosti kroz rodne funkcije, a opet naglašavanje zagrebačkog miljea koji treba da služi kao komentar i kontrapunkt predstavlja vrstu obračuna kojem je mesto izvan književnosti.
Mačka čovjek pas predstavlja novi iskorak iz romaneskne forme u kojoj je Jergović ipak najuspešniji. Njegov pripovedački duh najbolje se oseća na dugim stazama, a u ovim anegdotama tek povremeno uspe da dosegne visok nivo. Razapet između potrebe da bude upečatljiv i sablažnjiv i onoga što bih nazvao poučitelnim tonom koji jeste deo tradicije priča o psima i mačkama, Jergović, osim u pojedinim pričama, kao da nije uspeo da nađe pravu meru kojom bi ovi tekstovi bili književno uspeli. Ova knjiga kao da je posledica potrebe koju diktiraju tržište i mediji, a koja pisce tera da se svake godine pojave pred čitaocima sa novom knjigom. Ona očigledno uzima svoj danak i među vrsnim autorima u koje Jergović spada.

Vladimir Arsenić
Tekst prenosimo sa prijateljskog ProLettera