Ludilo

11.11.12 Danas

Mržnja je širok i gotovo neobjašnjiv pojam - barem ne u opsegu prostora predviđenog za ovaj tekst. Ipak, moglo bi se reći da se svakodnevno shvata kao destruktivan osećaj iz koga ne proizilazi ništa dobro/pozitivno/korisno. Paušalnim ocenama nije za verovati, ali, k vragu, stvar sa mržnjom najčešće i jeste takva - barem mi balkančići to znamo jer živimo u ofucanom, kič loncu na tufne podgrevanom na vatri nacionalne, verske, seksualne i svake druge mržnje koja se može zamisliti.
Premda sam tekst započeo uopštenim polutvrdnjama, zazirem od simplifikacija koje svakom društvenom kolapsu nalaze razlog (i opravdanje) u nekoj praiskonskoj, nepromenljivoj, zloj ljudskoj kobi. Ako bismo se pozvali na lošu ljudsku (ali nepromenljivu, te na koncu nužno i prihvatljivu) prirodu, malo po malo stigli bismo i do toga da su logori smrti jedan loš fenomen (ali, opet, na kraju nekako i prihvatljiv, jer takvi su ljudi) - a to je relativizacija u koju naprosto ne sme da se skrene. Hegel je još i ranije govorio o istoriji kao o velikoj klanici, ali XX vek je patentirao najstravičniji oblik nasilne smrti i to je problem koji se nikada ne može dovoljno problematizovati i greh koji čovečanstvo nikada ne može dovoljno okajati - pogotovu zato što je posle II svetskog rata i tobožnjeg sloma fašizma dokazana tvrdnja Marka Tvena da se istorija ne ponavlja, ali se rimuje. Ipak, iako verujem da su ove „prirodne“ postavke samo paravan za skrivanje konkretne krivice, teško je opovrgnuti barem jednu opštu tvrdnju - ljudi su krajnje kvarljiva roba. Kao takvi, oni mogu i da potpadnu pod uticaj tobože fantomske, a zapravo uvek institucionalno instrumentalisane Mržnje. Pitanje koje se postavlja je sledeće - ako su ljudi već takvi, skloni nepočinstvima i raznim javašlucima - može li neko u svemu tome naći razlog da jednostavno Mrzi ljude?
„Mrzim ljude, ali oni su istovremeno i razlog što živim“, rečenica je austrijskog pisca Tomasa Bernharda iz romana „Stari majstori“. Priređivač knjige „Ludilo“, o kojoj danas govorimo, na više mesta navodi ovu rečenicu kao svojevrsni Bernhardov poetički moto. Moglo bi se reći da ova zbirka sasvim kratkih proznih zapisa potvrđuje Bernhardovu mržnju prema ljudima. Ipak, iako je mizantropija nešto što je Bernhardu često prigovarano, ta mržnja nije sama sebi svrha. Igor Marojević u eseju „Bernhard - postmoderni propovednik“ u kom problematizuje ovu tzv. mizantropiju piše da „ulazeći u mrak radi njegovog razotkrivanja, on Bernhardov narator stvara utisak da je tama njegov konačni izbor“. Setimo se naslova ovog teksta - tvrdim da je Bernhardova mržnja zapravo prvi stepenik ka humanizmu. Da nema mržnje prema ljudskoj slabosti i zlu, kako bismo onda vrednosno odvojili humanizam kao slavlje ljudske individualnosti i kretivnosti? Ipak, koliko god pisac „prezirao“ ljude, čini se da su Bernhardove najotrovnije tekstualne strelice ispaljene u pravcu najveće ljudske tvorevine - svakako, govorim o državi i to ne nužno austrijskoj. Kažem ne nužno austrijskoj, jer se kao jedno od najfrekventije pominjanih opštih mesta o Bernhardu ustalila baš ta mržnja prema Austriji - stvarni izgled tog famoznog odnosa je sasvim precizno opisao u jednom tekstu Ivan Medenica „Kada Tomas Bernhard, najveći austrijski pisac i jedan od moralnih stubova modernog čovečanstva, urliče iz svih svojih dela o zločinačkoj prirodi Austrijanaca, on to ne radi zbog toga što veruje da je nekoliko miliona ljudi sklono ubijanju, već zato da bi bar nekome skrenuo pažnju na mučne istine o (ne)suočavanju njegovog naroda s prošlošću“. Priče iz knjige „Ludilo“ formalno najviše liče na kratke, novinske vesti istrgnute iz hronike (čije aktere povezuje ova ili ona vrsta Ludila). Ti zapisi su bizarni i morbidno duhoviti izveštaji i o „izvorima totalitarizma“ i o „banalnosti zla“. Bernhard uspešno razgrađuje aparat koji stvara ideološke poslušnike, ali i ličnu motivaciju tih istih poslušnika. I, naravno, kao što to i priliči najvećim piscima, u njegovim pričama je vrlo jasan i samokritični nivo (npr. u jednoj epizodi postoji dramski pisac koji nikako nije zadovoljan kako ti prokleti glumci igraju njegove drame) - autor ne ostaje dužan ni samom sebi jer je i on, naposletku, čovek.
Bernhard zaista jeste, kao što kaže Medenica, moralni stub modernog čovečanstva. Nemojte se tešiti da zato što nismo iz Austrije njegovo delo ne rastavlja na bedne činioce i dominantnu strukturu naše sredine. Naprotiv, za sve ima mesta na sastanku Anonimnih Preispitivača Vladajućih Vrednosti - čak bih rekao da naročito ima mesta za nas iz Srbije.
Čitajte Bernharda, kako ove priče, tako i druga njegova dela. Svakako, neće vam biti lepo na onaj način na koji to industrija zabave nameće, ali i ne treba da vam bude lepo. Kao što Breht reče „Umetnost ne treba da se bori protiv dosade, umetnost treba da se bori protiv zla.“

Bojan Marjanović

01.01.00

Rec
Juni 1997
#34
VAMPIRSKI LJUBAVNIK
A ja sam joj govorio da smo oboje krivi, jer smo oboje narusavali zapovest radosti, radi koje treba da zivimo na zemlji. I opet smo voleli jedno drugo, kako mogu da vole samo oni koji su zajedno patili, uzajamno gresili, ali zato zajedno docekivali i retke trenutke istine.

Ivan Bunjin
Za mene je Tomas Bernhard pisac romana Gubitnik, zemljotresne price o egzistencijalnoj poziciji umetnika. O umetnosti koja trazi sve i uzima sve, a zauzvrat ostavlja samo prazninu namesto onoga sto je oduzela. Apsolutnost njenog zahteva se razlama u apsurd, u kob i neutazivost njene gladi. Ona je kao neki vampirski ljubavnik, sa zubima cije tragove nije lako ukloniti. Stoga sam se sa zebnjom prihvatila Ludila. Ali nisam ostala razocarana. Kratke proze ove zbirke vratile su me u romanticno vreme kada su se (tada jos uvek razjedinjene) jugoslovenske knjizevnosti kolebale izmedju realizma i moderne, a crtica bila jedan od popularnijih zanrova. Ali nisu samo sentimentalni razlozi pretegli kada sam odlucivala da tekstove iz Ludila odredim vise starinski, kao crtice, umesto nekog savremenijeg termina (kratka prica ili, jos primerenije, kratka kratka prica). Kazem ne samo sentimentalni, jer u knjizi ima i romantike prisecanja na tradiciju kratke proze. Ima necega od ironije Gaspara nocnika Alojzija Bertrana, necega od bodlerovskog splina, konkretno Bodlerovog staklara. Otvaranja jedne situacije do njenih krajnjih mogucnosti kada se ona, ogoljena, razlama u svoj svojoj destruktivnosti i bizarnosti. Misaonog prodora u skrivenu istinu stvari i bica, koja nije data svakom.
Crtica je narativni zanr koji jednu situaciju iz zivota pripovedno zgusnjava, da bi je u zavrsnoj poenti jos vise sabio ili, pak, preokrenuo njen smisao. Austrijskom piscu nije stran nijedan od ta dva postupka. I u oba je majstor podjednako. A njegovo poniranje u stvarnost takodje ide do krajnjih mogucnosti. Sledbenice zakona verovatnosti i nuznosti, crtice iz Ludila neretko zalice i na tekst sa novinskom vescu kao pretekstom. Ili na ono sto je Joles nazvao oblikom memorabile. Novinska istinitost, uostalom, bila je zudnja i naturalistickih programskih tekstova te njihovog nastojanja da se stvarnost prikaze sto naturalnije. Vratimo se Bernhardu. Krajnja istanca njegovog pripovedanja, medjutim, nije sto naturalniji prikaz zivota. Iskazi kao sto je: "Kada mocnici u svojim drzavama postanu isuvise mocni i kada zbog dugog trajanja njihove vlasti ne samo sve narodno vec i sve duhovno blago njihovih drzava bude iscrpljeno" ("Sreca"), uprkos njihovoj bolnoj istinitosti, tek su prvi, realisticko-povrsinski sloj njegovog teksta, koji ipak tezi jos nekoj, dubljoj istini. Onoj koja nije data svakom.
Sintagme tipa "kako ih je sam nazivao" ("Opomena") u knjizi su veoma ceste. Upucivanje na neciji stav formulisan njegovim recima -- nastojanje je da se bude sto blizi cinjenicnosti. Da se tim "pozivanjem" na "izvor" opravda narativna ravan teksta. Autor, medjutim, ne pribegava direktnom govoru vec parafrazi, sto je prvi momenat otklona od cinjenicnosti naracije. A zatim, mnogo cesce nego "kako ih je sam nazivao", jesu sintagme tipa: "kako je on mislio", "kako se njemu cinilo", "mnogi... veruju", "Oni koji misle da znaju" ("Dvojnik"). Sta nam sugerisu ovakvi iskazi, takodje dati u ravni neposredne naracije? Da se pisac u biti ne bavi cinjenicama stvarnosti vec nacinom na koji se ona razlama u svesti pojedinca. Odnosom cinjenica i njihovog odraza na sudbinu onih koji su ih -- ovako ili onako -- doziveli i shvatili. Pitanjem sta je to stvarnost. U crtici "Opomena" neki trgovac iz Koblenca ispunio je sebi zivotnu zelju -- da poseti piramide. Njegova najveca zelja u zivotu, medjutim, bilo je i njegovo najvece razocaranje u zivotu, pa je nareceni trgovac sav svoj imetak potrosio na oglase u kojima je upozoravao moguce posetioce. Ucinak njegovih "antipiramidskih obavestenja", ucinak nesrece u koju je zapao, bilo je udvostruceno zanimanje turista. U poretku stvari nista se nije promenilo. Naprotiv. Piramide su ostale gde jesu, putnici su ih i dalje obilazili. Samo je neki trgovac iz Koblenca ? zbog svoje lude glave -- ostatak zivota proveo u bedi. Ovakav, dvojaki otklon razmedja izmedju sna i stvarnosti i razmedja izmedju nasih postupaka i njihovog razlamanja u stvarnosti, cini se kljucnim za ovu knjigu. Svet koji nam je nadomak ruke. zivot koji se rasipa i, poput vode, nepovratno otice kroz nevidljive procepe izmedju nasih zgusnutih prstiju. Da li je bas nuzno da covek dobije bar malo? Ili je njegova zatvorenost u istinu njegove stvarnosti srecnije resenje? Cini se da je razmedja izmedju ova dva pitanja ona koja deli ideale knjizevne tradicije od nacina pisanja i nacina misljenja nasega vremena. I da li uopste ima srecnijeg resenja? Cini mi se da je ovo pitanje razmedja koja deli dobrog pisca od njegovog polovicnijeg kolege bez obzira na epohu kojoj pripadaju, ono je pitanje bezuslovnosti istine i bespostednosti intelektualnog postenja ispred kojih se nece podici zid neke licne ili kolektivne ideologije, makar to bila i ideologija ideala. Bolest je bila Bernhardov zivotni eliksir, pise u pogovoru prevodilac ove knjige Nikola B. Cvetkovic. Eliksir koji upravo tako razumem. Ne Bunjinova starinska istina koja je zapovest radosti posle uzajamnih patnji i pogresaka, vec eliksir istinosti -- bespostednost uvida u bespostednost bivanja.
Trenutak, dok vampirski ljubavnik cisti supljine svojih zubnih kanala, pre nego sto ce se ustremiti u pravcu nekoga od nas, nije dat svakom. Kao ogledalo, zato, u Bernhardovoj knjizi stoje dve naporedne crtice -- "U Rimu" i "Uskracen". U njima se pripoveda o suocavanju, koje je, kao i svako pravo suocavanje, najpre ogledalo nas samih. U crtici "Uskracen" tri su naratorova prijatelja izvrsila samoubistvo jer okolina nije imala potrebno razumevanje za njihov rad; "svet vise nije imao odgovarajuce organe" da ga rimi -- autor ironicno zakljucuje. U prethodnom tekstu: "umrla je najinteligentnija i najznacajnija pesnikinja koju je nasa zemlja imala u ovom veku /.../ Bila je neprestano u begu i u ljudima je uvek videla ono sto oni stvarno jesu, glupava, bezdusna, bezobzirna masa s kojom stvarno ne treba nista imati. Ona je, isto kao i ja, veoma rano upoznala ulazak u pakao i zakoracila u njega i pored opasnosti da u tom paklu veoma rano nestane." Imali snage da izdrzimo istinu ili ne, zivot ce nam uvek postaviti apsolutni zahtev i uvek uzeti sve. Pitanje je samo sa koje je strane put u pakao najkraci.
Tacka gde se zivot pretace u knjizevnost jeste tacka njegovog iscezavanja. Ili, kako tvrdi Rolan Bart, izmedju njih ne moze biti analogije nego samo homologije. To su dve povezanosti koje se uzajamno pridrzavaju nitima aluzivnosti. Ali sam odnos nije proziran, makar bio suvise dubok da bi se cinjenicna istina mogla nazreti u "istini" umetnickog teksta. Stvarnost se u njemu moze napipati tek u nejasnim obrisima. Ili: "ne izvestava zivot o delu nego je delo to koje zraci, koje eksplodira u zivot i u njega rasipa hiljade fragmenata koji podsecaju na njegovu preegzistenciju. /.../ Ne nudi svet kljuceve za knjigu, vec je knjiga ta koja otvara svet." Srusen je i poslednji dokaz legitimnosti sveta na koji se oslanjalo mimeticko shvatanje literature. Srusen je i u Ludilu, sto upravo na standardima mimeze razlama cinjenice na kojima je nastalo. Samu svoju preegzistenciju, od koje trazi sve, a sve I uzima. Jer njoj tek knjizevnost daje smisao. Otvara svet. Otvara ga, i u njega upisuje trag koji nije lako ukloniti.
DUSICA POTIC