Hasan Blasim je rođen 1973. godine u Bagdadu, gde je studirao na Akademiji za film i na tamošnjem festivalu dobio nagrade za scenario i režiju svojih filmova Gardenija i Bela glina. Nakon što je zbog svojih filmova uhapšen nekoliko puta, sklanja se 1998. godine u irački Kurdistan i, posle više pokušaja, uspeva da se kanalima za krijumčarenje ljudi i uz muke koje jedva da mogu dočarati i njegove neverovatne ali uverljive priče o izbegličkim patnjama, prebaci do Finske, gde živi od 2004. godine do danas. Piše priče, romane, pozorišne komade, a snimio je i mnoštvo kratkih filmova i dokumentarnih emisija za televiziju.
Zbog tema kojima se bavi, a pre svega zbog izuzetno kritičkog duha, te oštrog i nemilosrdnog jezika, njegove knjige do sada nisu objavljivane u zemljama arapskog govornog područja, osim Ludaka sa Trga slobode (Geopoetika, 2015) u znatno cenzurisanom izdanju. Na engleskom jeziku objavljene su njegove zbirke Ludak sa Trga slobode, Irački Hristos (Geopoetika, 2016), izbor iz ove dve pod naslovom Izložba leševa, kao i roman Alah 99, koji je preveden i na finski i holandski. Njegove priče prevođene su na više od dvadeset jezika. Dobitnik je nekoliko međunarodnih nagrada, među kojima je najznačajnija Nagrada lista Indipendent za najbolju stranu knjigu 2014. godine za Iračkog Hrista. Po prvi put je nagrada dodeljena knjizi originalno napisanoj na arapskom, a i prvi put je nagradu dobila jedna zbirka priča.
11.04.16
Istina je kao razbijeno ogledalo
“Ludak sa Trga slobode”
Izbor kratkih priča iračkog pisca Hasana Blasima “Ludak sa Trga slobode” potresna je i uzbudljiva proza koja donosi nezamislive prizore iz najnovijeg vremena, posle pada diktatorskog režima u Iraku 2003, tragičnih zbivanja u uslovima američke okupacije i gotovo nadrealnih izbegličkih epopeja na stazama krijumčarenja ljudi sa Srednjeg istoka prema Zapadu. Knjigu je objavila „Geopoetika“ , a s arapskog ju je preveo Srpko Leštarić, koji je ujedno i prevodilac ovog intervjua.
Hasan Blasim je rođen 1973. godine u Bagdadu, gde je studirao na Akademiji za film i na tamošnjem festivalu dobio nagrade za scenario i režiju filmova “Gardenija” i “Bela glina”. Godine 1998. sklanja se u irački Kurdistan i, posle više pokušaja, uspeva da se kanalima za krijumčarenje ljudi prebaci do Finske, gde i danas živi.
Na engleskom jeziku objavljene su Blasimove tri pripovedačke zbirke. Za knjigu “Irački Hristos” Blasim je dobio nagradu lista „Indipendent“ za stranu beletristiku, postavši tako prvi Arapin laureat vodeće britanske nagrade za stranu književnost.
Šta sloboda znači za vaše junake?
- Možda se može reći da sloboda označava mir izgubljen u haosu nasilja. Junaci mojih priča tragaju za mirom, mir predstavlja ona vrata kroz koja je moguće ući u prostor slobode i pokušati je otkriti. I premda moje priče govore o smrti i nasilju, koristim crni humor i on ostavlja prostor za nadu. A sloboda je, možda, samo nada koja se ne može lako iščupati iz ljudskog srca.
Zašto je knjiga „Ludak sa Trga slobode” bila zabranjena u arapskim zemljama?
- U arapskom svetu postoji klasična, odvratna cenzura. Nisu im se dopale pojedine reči koje sam upotrebio, protiv vere, ili u vezi sa seksom. Pokatkad koristim „jezik ulice“, a za arapskog cenzora te reči su „prljave“. U svakom slučaju, ove godine sam uspeo da ponovno objavim svoje priče, ovoga puta necenzurisane. Ograničenja i cenzura u arapskim zemljama se raspadaju, ali sporo, iako je sudbina svih ograničenja da nestanu. Potrebno nam je, u arapskom svetu, još mnogo rada u kulturi i u društvu, na podizanju nivoa znanja.
Često citirate pesnika Rumija: „Istina je bila ogledalo u rukama Boga. Ispalo je i slomilo se u komade. Svako je uzeo njegov delić, pogledao u njega i pomislio da poseduje istinu“?
- Rumi je veliki pesnik i filozof. U našem dobu preko nam je potrebna njegova mudrost, ogromna ljubav prema čoveku i životu. Danas, u našem savremenom svetu, u svetu podivljalog kapitalizma u kojem egoizam i konkurencija poništavaju čoveka, svi govore o „pameti“ i da će biti bolje! Šta znači to – da će biti bolje? To je samo plitka želja koja lišava čoveka njegove vrednosti kao mislećeg i snevajućeg bića u ovom svetu. Danas više niko ne govori o mudrosti. A toliko mudrosti nam je potrebno, jer ona je suština ljubavi!
U vašoj zemlji, u Iraku, bilo je mnogo turbulentnih događanja u proteklih nekoliko decenija. Kako ste proveli detinjstvo u takvim okolnostima i kako ste ta dešavanja preneli u prozu?
- Detinjstvo mi je bilo teško i uzbudljivo, istovremeno. Teklo je u atmosferi iračko-iranskog rata i surove diktature koja je gušila svekoliki život i izazivala strah i užas u dušama ljudi. Kako dete gleda na život nevinim očima i sreću nalazi u jednostavnim detaljima, rat je za nas, decu, bio kao neka igra. Sećam se, kad bi iranski avioni doleteli da bombarduju Kirkuk, grad u kom smo tada živeli, kako smo se penjali na krovove (koji su u bliskoistočnim zemljama ravni) ne bismo li videli koji iranski avion kako pada, pogođen iračkom protivavionskom raketom. Detinjstvo je u igri i otkrivanju. Bio sam vrlo posvećen školi i čitanju, ali sam bio stidljivo dete, koje je raslo u velikoj, tradicionalnoj porodici. Doduše, vera nije bila prisutna u našim životima, iako smo bili muslimanska porodica. Proveo sam detinjstvo u Kirkuku, gde su u miru koegzistirale razne nacije i vere – živeli su tu Kurdi, i Arapi, i Turkmeni, bilo je muslimana i hrišćana. I svi smo bili komšije, nismo osećali nikakvu razliku ni u pogledu nacije, ni vere.
Novi talas izbeglica kreće se sa Bliskog Istoka ka Evropi?
- Evropa se prema izbeglicama odnosi sramno i nemoralno, a i nezakonito. Zapad je odgovoran za izbeglice i morao bi ih primiti više. Postavlja se pitanje, naravno, zašto ljudi napuštaju Siriju. Zato što je tamošnji rat deo novog hladnog rata između Rusije i Zapada! Amerika je ta koja je razorila Irak i Avganistan uz podršku ostalih zapadnih zemalja. A ko rasturi celi jedan narod, dužan je da primi njegove izbeglice.
Zatim, da se zapitamo: zašto građanin Zapada sa svojim pasošem može da prelazi sve granice u svetu, dok ostale države to ne mogu da pruže svojim građanima . To je važno moralno pitanje, i Evropa bi morala da se oseti postiđeno i posramljeno znajući da deca i žene umiru na njenim kapijama. Ista Evropa koja se diči svojom slobodom i pravdom i humanističkim vrednostima. A danas se evropske vrednosti utapaju sa svakim izbeglicom koji se utopi ispod njenih utvrđenih zidina!
Vujica Ognjenović
Peške od Bagdada do Helsinkija
- Bilo je to naporno i bolno putovanje, potrajalo je četiri godine, objašnjava Blasim kako je od Bagdada stigao do Helsinkija.- Peške sam prešao granicu iz Iraka u Iran, zatim odande u Tursku, pa u Bugarsku, zatim u Mađarsku i tako sve do Finske. Četiri godine lutanja, gladi i straha. Spavao sam po gradskim parkovima, hranio se otpacima iz uličnih kontejnera. Radio sam svuda bez propisnih dokumenata, u fabrikama, restoranima i barovima, da bih zaradio novac koji ću predati krijumčarima ljudi. Ponekad bi me pitali, ovde, u Finskoj: „Kako si stigao do Finske, Hasane?“ Ja se tada osmehnem i odgovorim: „Pa eto, pešačio sam od Bagdada do Helsinkija, a put je potrajao četiri godine!“
Surov i čudan put, još ga opisujem u svojim pričama.
