Lolita

05.09.09 Politika

U izvesnom smislu, Lolita je i oslobodila američki roman i omogućila mu da postane smeliji. „Nimfica” je možda navela puritansko američko društvo da shvati da poetsko i erotsko mogu, u nekim „nebeskim tekstovima”, da idu zajedno i stope se u poetsku erotiku

Ko danas još nije čuo za Alisu u zemlji čuda Luisa Karola ili Lolitu Vladimira Nabokova? Godišnjica rođenja velikog ruskog pisca daje povod da se Lolita i Alisa najzad spoje u istu dragu malu zavodnicu, što šeta ulicama naših gradova. „Nimfica” Nabokova svojevremeno nije mogla a da ne podseti na devojčice, koje je velečasni Dodžson u izazovnim pozama, doduše obučene, fotografisao u viktorijanskoj Engleskoj: njihova draž prolazila je čim bi prošlo njihovih trinaest godina, odnosno, čim bi se „rečica ulila u reku”.

Ipak, u Loliti je stvar mnogo provokativnija nego u Alisi: kroz parodiju na tabu incesta, u čijem su srcu namigušica i njen napasnik, pedofilija deluje mnogo provokativnije. Način na koji je to izveo ovaj ruski pisac, koji je u američkom izgnanstvu počeo da piše na engleskom, tako je maestralan da njegova junakinja i njen nastrani očuh izlaze iz fikcije i ulaze u stvarnost. To je, verovatno, stoga što je poput Alise, i Nabokov, koji je ovo delo preveo na ruski, prošao kroz čarobno ogledalo. Tada se našao u Zemlji čuda koja mu se učinila poznatom – ličila mu je na Rusiju s početka veka: među dvorcima okruženim parkovima leteli su leptiri i šetale prave princeze kao u Tolstojevim romanima. I sve su ličile na izvesnu Mašenjku – Lolitu, nagoveštavajući da će, za kaznu, čim pređu sa druge strane ogledala, postati zavodnice i razvratnice.

Ali, nije samo Luis Karol inspirisao Nabokova. Američki kritičar i romansijer Edmund Vilson je Nabokovu 1948. ukazao na tekst anonimnog ruskog autora, koji je sastavni deo pionirske Studije o seksualnoj psihologiji Aveloka Elisa /1926, Pariz./ Pedeset godina kasnije, u predgovoru za englesko izdanje tog teksta objavljenog pod nazivom Ispovest Viktora Iks, profesor Donald Rajfild piše: „Kao erotski dokument Ispovest ne iziskuje naročit komentar, ali ona doprinosi razjašnjenju provincijskog ruskog života 19. veka i mnogo nam govori o Loliti Nabokova i o njenom zavodniku Hjumbertu Hjumbertu, možda jedinom potomku Viktora Iks.”

Viktor Iks, spahijski sin iz južne Rusije, zaista je postojao. Slobodoumno vaspitan, što je tipično za njegovo vreme, čudo od deteta i poliglota, strastveno se zanimao za književnost sve dok, zahvaljujući mladim bestidnicama u „ozloglašenim kućama”, nije započeo svoju seksualnu inicijaciju. Otada je njegov život postao niz seksualnih avantura. Gubeći tlo pod nogama, napustio je Rusiju i otišao u Italiju gde je nastavio studije. Međutim, i kao inženjer, ponovo je bio u istoj mreži. U Napulju je postao redovni posetilac jedne od famiglia onestissima – porodice, koja je, uz veliki novac, dopuštala zabavu sa ćerkicama od dvanaestak godina. Savršeno upoznat sa teškoćama sa kojima se Avelok Elis kao pionir seksualne psihologije suočavao, Viktor Iks mu je 1908. poslao svoju seksualnu autobiografiju.

Ličnosti Viktora Iks i Hjumberta Hjumberta pokazuju izvesne sličnosti. Kosmopolita i egzibicionista, Viktor izgara od strasti za devojčicama kao što Hjumbert izgara od strasti za nimficom Lo. Samo, gde je tu Vladimir Nabokov? U pogovoru za Lolitu Nabokov je pisao da, uprkos tome što je nekoliko puta bio u iskušenju da spali rukopis, to nije učinio stoga što je znao da će ga avet spaljene knjige proganjati do poslednjeg daha. Naravno, hteo je da se oslobodi duha, koji je već dugo pohodio njegovu maštu i zasigurno ulazio u red čudovišta o kojima je u jednom intervjuu priznao: „Izvesni moji likovi su nesumnjivo ogavni , ali to me ne uzbuđuje. Izvan mene, oni su kao turobna čudovišta na fasadama katedrala – demoni postavljeni tu da pokažu da više nisu unutra. A, zapravo, ja sam jedan stari, vrlo nežan gospodin, koji se užasava surovosti.”

Možda će reči, koje je Nabokov u jednom pismu uputio Edmundu Vilsonu, donekle razjasniti celu priču: „Mnogo se zabavljam dok stotinku devojaka predajem ruski. Prva stvar koju im kažem jeste kako da izgovaraju ruske samoglasnike. Molim vas, gospođice, izvadite vaša ogledalca i pogledajte šta se dešava u vašim ustima – jezik ostaje pozadi, nezavisan i udaljen, dok kod drugih ravnih samoglasnika on gura donje zube i razbija se o njih – kao zatvorenik koji se baca na rešetke ćelije.” Zar to neodoljivo ne podseća i na prve rečenice Lolite: „Svetlo mog života, vatro mojih bubrega. Moj grehu, dušo, Lo-li-ta: vrh mog jezika poskakuje tri puta i udara u zube. Lo.Li.Ta.”.

Kroz ovaj čuveni roman, u život Nabokova su stigli skandal i slava. Napisan kao ispovest glavnog junaka, što u zatvoru iščekuje suđenje za ubistvo, on je i lirska apoteoza „moćnoj vezi” između sveta dece i sveta odraslih, prekinutoj zakonima i običajima našeg vremena. Delo je u modu uvelo izraz „nimfice”, vrlo mlade devojke, gotovo deteta, ne mnogo svesne svojih čari. Erotizam je tu vrlo diskretan: delići kože između košuljice i belog šorca, nestašluci teniserke, ostaci laka na noktima noge, puno električnih iskri u nežnoj i divljoj viziji rafiniranog seksualnog perverznjaka koga uzbuđuje „biciklistički stil”devojčice što još nije postala devojka.

Nesumnjivo, Lolita je prekršila puritansku pristojnost tresući, uz smešak, konjskim repom i otvarajući put hrpi drugih predmeta žudnje što izopačena izopačuje. Ipak, u izvesnom smislu, Lolita je i oslobodila američki roman i omogućila mu da postane smeliji. „Nimfica” je možda navela puritansko američko društvo da shvati da poetsko i erotsko mogu, u nekim „nebeskim tekstovima”, da idu zajedno i stope se u poetsku erotiku.

Ako su svi romani psihološki i, do izvesne mere, autobiografski, kao što je tvrdio i sam Nabokov, uprkos tome što je ismevao Frojda i njegovo objašnjenje strasti prema devojčicama jednog od pacijenata, jer je u toku svoje masturbacione faze, ovaj imao običaj da sa prozora svog toaleta gleda u planinu Jungfrau – u prevodu Devica, možemo da se zapitamo ko je u ovoj poetsko-erotskoj igri stvarniji: pisac, taj „nežni stariji gospodin” ili njegova „nimfica”, oboje akteri zabranjenog lova?

Ivana Hadži Popović

17.10.05 Blic

Ovih dana (tačnije 8. oktobra) navršilo se pola stoleća od prvog izdanja „Lolite“ Vladimira Nabokova, jednog od najznačajnijih dela novije moderne književnosti. Neobičan jubilej koji je malo ko u ovom današnjem svetu obeležio. Kako navodi vrsna istoričarka književnosti Stejsi Šif u knjizi „Vera (Gospođa Vladimir Nabokov)“, pisac je dovršavao „Lolitu“ punih šest godina uz dragocenu pomoć svoje supruge koja mu je bila daktilograf, prvi čitač i redaktor. U leto l953. počeo je Nabokov da nudi rukopis raznim urednicima, književnim prijateljima, kolegama na Kornel Univerzitetu u SAD, gde je i sam predavao, ali su reakcije na roman o sredovečnom profesoru koji se zaljubio u l2.godišnju pastorku bile užasavajuće. Jedan urednik izdavačke kuće mu je otpisao: „Preporučujem da rukopis sahranite ispod kamena za sledećih hiljadu godina“. U jednom trenutku Nabokov je odlučio da spali rukopis, ali se gospođa Vera setila da u Parizu postoji čuvena izdavačka kuća „Olimpija“ čiji je urednik objavio mnoge zabranjene i kontroverzne knjige. Pomenuti gospodin Moris Žirodijas je imao samo jedan uslov, da rukopis bude objavljen pod pravim piščevim imenom, a ne pod pseudonimom, kako je u prethodnim slučajevima predlagao sam Nabokov.
Velikan Grejem Grin na kraju kalendarske l955. godine svrstao je ovaj roman među tri najznačajnija dela godine. Tri godine su primerci romana krišom unošeni u Ameriku, a tek l958. pojavilo se američko izdanje. „Čikago tribjun“, „Kriščen sajens monitor“ i „Baltimor san“, tri najznačajnija američka lista, odbili su da prikažu roman. Posle sudskih procesa Floberovoj „Gospođi Bovari“ i Lorensovoj „Ledi Četerli“ nije bilo zvanične zabrane, a sa novom književnom slavom i parama Nabokov je mogao da provede godine do smrti u luksuznom švajcarskom hotelu „Montre Palas“. I posle neka neko kaže da nije za pisca važno kakva mu je supruga!
Milan Vlajčić

04.08.05 Vreme

Najpoznatiji Nabokovljev roman nije toliko priča o udesu Hamberta Hamberta, glavnog junaka i pripovedača, koliko tragedija naslovne junakinje Dolores Hejz Lolite. "Ona svake noći plače, a kritičari su gluvi za njene jecaje", zaključila je Vera Nabokov nekoliko meseci po izlasku romana, koji se pred čitaocima pojavio u avgustu 1955, pre tačno pedeset godina

Razmišljam o prabizonima i anđelima, o tajni trajnih pigmenata, proročkim sonetima, utočištu umetnosti. I ovo je jedina večnost koju ti i ja možemo deliti, Lolito moja.
Vladimir Nabokov, Lolita



Rukopisi ne gore

Jer, olovka i dalje piše srcem, ali niko više ne piše olovkom; epoha računara oduzela je piscima jedno od najdelotvornijih sredstava za isterivanje demona kreativnih frustracija: ritual paljenja rukopisa. Mnogo je poznatih dela kojima je malo nedostajalo da umesto pod svetlima knjižarskih izloga, završe obasjana svetlošću vlastite vatre. Stivenson je palio Doktora Džekila, a Gogolj Mrtve duše; Džojs je u autodestruktivnom zanosu više puta pokušao da se na isti način obračuna sa svojim Stivenom Dedalusom, dok je preosetljivi Franc Kafka ulogu dželata s bakljom poverio nepouzdanom Maksu Brodu (čiji će stid zbog neispunjene poslednje želje prijatelja verovatno nadživeti i dela koja je kršenjem tog zaveta spasao – ma koliko ona bila besmrtna). Samoubistvo je, međutim, čin koji se nužno odvija pred publikom – premda najčešće zamišljenom. To važi i za simbolička samoubistva, poput paljenja rukopisa. Zbog toga su pisci svoje piromanske performanse najčešće izvodili pred svedocima: u graničnim situacijama nije loše imati nekoga ko će vam još jednom postaviti pitanje da li ste o svemu dobro razmislili.

Ulogu takvog svedoka dobila je jednog od prvih dana jeseni 1948. godine i Vera Jevsejevna Slonjim, udata Nabokov. Toga je dana njen suprug Vladimir zaključio da ga roman koji je počeo da piše nekoliko meseci pre toga neće nimalo približiti cilju na čijem je ostvarenju radio otkako je 1941. godine sa Verom i sinom Dmitrijem stigao u Ameriku. Želeo je, naime, da svoju nekorisnu i nenaplativu slavu uglednog evropskog književnika zameni za mnogo praktičniji status popularnog američkog pisca, te da se na taj način izbavi iz materijalne oskudice i duhovne teskobe kao neizbežnog sadržaja života honorarnog predavača na skorojevićkim univerzitetima provincijske Amerike. Taj svet ne samo da nije mario za njegove romane napisane na ruskom jeziku, nastale tokom dve decenije emigrantskog potucanja po Evropi, već je odbio da primeti i one koje je gotovo iz očajanja, tražeći nekakav preki put ka svom književnom uskrsnuću, počeo da piše na engleskom jeziku. Posle dva takva romana i dalje je bio neko ko se "bavi pisanjem" – treći je trebalo da ga konačno pretvori u pisca ili da ga nepovratno uništi kao čoveka. Pomenutog jesenjeg dana zaključio je da netom započeti roman nije dorastao tako odgovornom zadatku. Svestan da nema prava na grešku, i da za pisca ne postoji teže breme no što je napušteni rukopis, u kanti za smeće iza kuće založio je vatru kojoj je pedantno, s razumljivim mazohističkim uživanjem, krenuo da predaje stranicu po stranicu svog zlehudog romana. Na prvoj od tih stranica bio je ispisan naslov Lolita.


NA PUTU: V. Nabokov


Tada se pojavila Vera. Odgurnula je svog detinjastog supruga u stranu i pohitala da od vatre otima nagorele stranice. Suprug se nije naročito usprotivio, ali je ostao dosledan: isti paganski obred, sa istim romanom, biće tokom naredne tri-četiri godine ponovljen još nekoliko puta. Svoje rođenje, dakle, Lolita duguje Vladimiru Nabokovu; Veri Nabokov duguje život. I danas, pedesetak godina kasnije, njeni motivi za tu spasilačku misiju na prvi pogled deluju pomalo nejasno. Sigurno je da ti motivi nisu bili praktične prirode: teško da je jedna tako razborita žena mogla da poveruje da je roman o ljubavi tridesetosmogodišnjeg muškarca prema dvanaestogodišnjoj devojčici nešto što bi se u Americi moglo prodati i označiti novi spisateljski početak za njenog i dalje tako ambicioznog supruga. (Nedugo pre toga, uostalom, posavetovala ga je da ne gubi vreme na priču o erotskoj ljubavi dvoje sijamskih blizanaca u kojoj je on, estetistički slep za bilo kakav moralni aspekt literature, video podesnu građu za roman.) Pristalice psihoanalize – po izlasku romana, uostalom, mali frojdovci odmah su zakevtali na sav glas – zaključile bi da je reč o tipičnom primeru poistovećivanja sa junakinjom, i da je spasavajući Lolitu, Vera zapravo spasavala sebe, onakvu kakva je nekada bila ili mogla biti. Pristalice čiste umetnosti, međutim, i u ovom će slučaju najlakše doći do istine. Prefinjena i prepametna Vera, naime, uočila je već prilikom nastajanja ovog romana nešto što će većina njegovih kasnijih tumača složno previđati: Lolita nije toliko priča o udesu Hamberta Hamberta, glavnog junaka i pripovedača, koliko tragedija naslovne junakinje Dolores Hejz, Lolite. "Ona svake noći plače, a kritičari su gluvi za njene jecaje", zaključila je Vera nekoliko meseci po izlasku romana.

Fenomen kritičarskog slepila (odnosno, prema Verinoj dijagnozi, problema sa sluhom) ovoga puta nije teško objasniti: Hambert je neodoljiv pripovedač koji svoj životni sunovrat pretvara u pripovedački trijumf. Njegovoj izuzetno slojevitoj i ogromnim repertoarom pripovedačkih pristupa i postupaka ispričanoj priči, teško je odrediti žanrovsku pripadnost. Sigurno je, uostalom, da je pogrešno tražiti jednoznačan odgovor na pitanje da li je reč o psihološkom romanu, romantičnoj ljubavnoj priči, pornografiji, kriminalističkom romanu, melodrami ili ispovesti zločinca. Lolita je očaravajuća mešavina osobina svih pomenutih, ali i drugih, na prvi pogled manje istaknutih žanrova.

Čitav drugi deo romana, na primer, konstruisan je prema modelu koji će postati karakterističan za američku literaturu druge polovine dvadesetog veka, od Džona Stajnbeka do Pola Ostera – takozvanog ‘drumskog’ žanra. Vladimir Nabokov, Rus, pojavljuje se kao jedan od pionira ove toliko tipično američke književne vrste. Drugi deo Lolite, naime, sasvim je blizak prototipu pomenutog romanesknog žanra i pravi je prethodnik najpoznatijem delu te vrste, onom po kome je ona i dobila naziv, romanu Na drumu (On the Road, 1957), Džeka Keruaka. Kao i Keruak, Nabokov daje izuzetno preciznu maršrutu svog junaka, a ona kod obojice pokriva gotovo čitav severnoamerički kontinent. Hambertovo tumaranje Amerikom, kao i ono Keruakovog Dina Morijartija, jeste traganje za slobodom – za njega, uprkos svemu, trajno otelotvorenoj u liku Dolores Hejz. Ne samo zbog konkretnosti otelotvorenja, Hambertov poraz je znatno upečatljiviji. Njegova drumska idila sa Lolitom poseduje snažnu, na trenutke gotovo nepodnošljivu klaustrofobičnu notu (odjek piščeve emigrantske nelagode?) te se čini da njih dvoje, uprkos hiljadama pređenih kilometara, sve vreme provode u jednom te istom motelu, leglu razvrata koje svoju pravu prirodu prikriva svakodnevnim promenama romantičnih naziva – od Sunčevog zalaska, preko Planinskih vidika, do Zelenih jutara.


PARTIJA ŠAHA: Vladimir i Vera


Zbog toga je Lolita velikim delom, pored ostalog, i briljantni, lucidni i ironični subjektivni putopis, velika panorama Amerike viđene u krivom ogledalu, očima ciničnog Evropejca. Pored velikog truda koji ulaže u nastojanju da sebe objasni i opravda, Hambert sve vreme uspeva da bude i posmatrač i kritičar sveta kojim je okružen, te da povremeno u gadosti i licemerju tog sveta pokuša da za sebe pronađe opravdanje. U njegovim impresijama s početka dugog i besciljnog putovanja – on ne želi da stigne do bilo kog konkretnog mesta, već nastoji da neprekidnim promenama mesta boravka postane nevidljiv – sudaraju se, susreću i stapaju, pa opet razilaze, radoznalost putnika, zanos strastvenog ljubavnika, i griža savesti čoveka koji beži od "licemernog morala", ali u trenucima iskrenosti oseća da čini nešto nedopušteno.

Amerika, bar onakva kakvom je on vidi, predstavlja pravi okvir za njegovu pustolovinu – zemlju laži, licemerja, kiča i jevtine, odvratne masovne kulture. To je tle na kome je nikla njegova "pubescentna dragana" i ambijent u kome se njegova himera o uzvišenoj, ni sa čim uporedivoj ljubavi ostvaruje u obliku otužne protivzakonite afere. Hambert, uostalom, i ne krije da "živi u grehu" sa Lolitom, ali kao da se toga i sam pomalo stidi, ne zbog po njemu savim formalne, nebitne razlike u godinama, već zbog toga što nije u stanju da odoli i dalje velikoj privlačnoj snazi prljavih ostataka upropašćenog sna.

Lolita, međutim, svoj san nije ni stigla da usni. Ona ne može da ostane devojčica, a ne sme da odraste. To je ono što Hambert, neizlečivo opsednut sobom, uspeva da uvidi tek na trenutke, kao u briljantnom malom eseju o tome kako Dolores pretvara tenis u poeziju, umetnost, nedokučivu lepotu. U njemu je sadržana i sva suština njene magije, i sva tragičnost njenog sve bližeg neminovnog nestanka. U igri, Lolita je sve ono što bi u životu trebalo, a što neće, ne može, ili ne sme da bude: "U duhu njene igre nije bilo ničeg neprikladnog ili obmanjujućeg – ukoliko njenu veselu ravnodušnost prema ishodu ne smatramo fintom nimfice. Ona koja je u svakodnevnom životu bila tako okrutna i lukava, prilikom plasiranja lopti ispoljavala je nevinost, otvorenost i dobrotu..." U igri je, dalje, i metafora uzroka Hambertovog velikog poraza i sva dubina njegove tragičnosti: "moj prilično oštro sečen servis kojem me je naučio otac... pričinio bi teškoće mojoj Lo da sam zbilja pokušao da joj pričinim teškoće. Ali ko bi uznemiravao takvo ozareno srdašce? Jesam li pomenuo da je njena gola mišica nosila osmicu od cepljenja? Da sam je beznadno voleo? Da je imala samo četrnaest godina?"

Upravo zbog ovakvog, eksplozivnog emotivnog naboja Hambertovog pripovedanja – paradoksalno, ali neporecivo – Lolita ostaje u senci na koju je upozoravala Vera Nabokov. Ljubav nadrasta i ljubavnika i opevanu ljubavnicu. Istovremeno, oplemenjujuće delovanje poetizacije zločina donekle relativizuje taj zločin. Privlačnost Hamberta Hamberta, pedofila i ubice, posledica je pre svega njegove retorske umetnosti. On svesno i spretno koristi različite modele pripovedanja da bi različitim tipovima čitalaca – u rasponu od ljubitelja pornografije do onih kojima su draže složene psihološke studije – objasnio, a zatim i opravdao sopstvena nedela. Na svoju nesreću, ni sam nije imun na snagu i sugestivnost priče koju priča; intenzivno proživljavajući svaki njen deo, Hambert, svesni i superiorni manipulant s početka romana, postaje duhovno i fizički potpuno skrhana osoba, te na kraju umire ne samo kao žrtva onoga što mu se u životu događalo već i kao žrtva vlastite priče o tome.



Ta priča konačno je ugledala svetlost dana u avgustu 1955. godine. Bila je to svetlost pariskog dana, pošto je američkim izdavačima i ovoga puta bilo više stalo do morala, makar i lažnog, nego do umetnosti. Ubrzo će, naravno, početi da se otimaju o Nabokovljevo grešno čedo. Rukopisi ne gore, a knjige putuju: kao nekada Uliks, ili Ljubavnik ledi Četerli, sada je Lolita osvajala Novi svet skrivajući se u dubinama kofera odvažnih putnika. Neki od njih umeli su svoju odvažnost i da naplate – Anais Nin, na primer, hvalila se kako je dobro zaradila preprodajom prokrijumčarenih primeraka. Prvo američko izdanje romana, 1957. godine, označilo je kraj ovog literarnog crnoberzijanstva, kao i sirotinjskog bitisanja emigrantske porodice Nabokov u ne uvek gostoljubivim Sjedinjenim Državama. Rasterećen nedostojnog razmišljanja o mogućoj isplativosti literature, Nabokov će u preostalih dvadeset godina života napisati neke od svojih najboljih romana, pre svih Bledu vatru i Adu. Zauvek u njegovoj senci, kao Lolita u Hambertovoj, Vera će ostati predana i pouzdana sekretarica slavnog supruga. Lolitu će na filmskom platnu oživeti Sju Lajon, kasnije i Dominik Svejn. I jedna i druga svoju glumačku karijeru zaturiće negde u godinama odrastanja – kao da su igrajući Lolitu ostvarile nekakvu faustovsku pogodbu i nesvesno prihvatile prokletstvo večne mladosti. Lolita ne može da odraste. Ali ni da umre, ma kako patetično to zvučalo. Vera Nabokov je to znala još pre pedeset godina.

piše: Zoran Paunović

21.06.04 Glas javnosti

"Lolita" je jedna od onih divnih a retkih knjiga svetske književnosti koje su odmah delovale na javno mnjenje tako što su ga uznemirile do skandala: tema ljubavi prema maloletnici razotkrila se kao moćni tabu savremenog društva. Knjiga je zabranjena, a njen pisac osuđen. No i dalje se činilo kako bi skoro svaka američka devojčica mogla postati Lolitom dok je skoro svaki profesor književnosti u američkoj provinciji - Hambert Hambert - negativac nad negativcima, onaj koji aktivira skrivenu sablazan. Ali koji, tvrdi njegov tvorac, ipak zaslužuje da, u onostranosti, bar jedanput prošeta niz zelenu rajsku aleju.

Otkuda ovaj dah božanskog saosećanja kod pisca koji se gnušao moralisanja i psihologiziranja, obuzet kultom estetske forme? Još davnih osamdesetih Erika Jong je tvrdila kako "Lolita" obnavlja upravo onu strasnu, psihološki opsesivnu melodramsku matricu od koje je Nabokov, odričući se Dostojevskog, toliko zazirao. Dok svojom zabranjenom ljubavlju Hambert Hambert ponavlja u američkom okruženju, u jednoj obrnutoj, perverznoj i u nizu iskrivljenih ogledala prelomljenoj perspektivi, psihoanalitičkim rečnikom kazano - rečnikom koji je Nabokov prezirao jer je poticao od "onog bečkog šarlatana" - istoriju podsvesti evropske kulture.

Šetnja niz rajsku aleju je, otuda, poslednji pomen nad beznadežnim civilizacijskim zatočenjem evropskog nasleđa inkorporiranog u roman u kome se sve odigrava kao u filmovima Amerikanca nad Amerikancima, Kventina Tarantina: u suludoj vožnji; u konzumetskom okruženju autoputeva, jeftinih motela i popularne kulture; uz "junk-food", koka-kolu i stripove; uz odsjaje neonskih svetiljki i automobilskih farova, na sedištu kola, u preriji i pustinji, ili u čemerno dizajniranim stanovima tzv. američke srednje klase.

U tinejdžerskoj pobuni probuđenih čula. U promiskuitetnom trijumfu slobodnog seksa i pornografske industrije. U situaciji u kojoj se skoro svi pretvaraju u ološ, što, međutim, ne isključuje trenutak konačnog obračuna sa sopstvenim i tuđim etičkim načelima koji će se odigrati ili sa Biblijom u ruci ili sa revolverom na čelu. A, najčešće, istovremeno i sa Biblijom u ruci i sa revolverom na čelu.

Šta će se otkriti u trenutku konačnog obračuna? Nije li upravo to ona strast koja čini "Lolitu" skandalom po sebi: strast da se pođe putem na kome su sve vrste oružja potegnute i, gle čuda, efikasno i efektno upotrebljene. Na kome se na veličanstven način repetiraju subverzivni ljubavni zapleti svetske književnosti, dok se, kao u svakoj pravoj melodrami, sluti konačni pad, i udar noža u srce: onaj udar u završnoj sceni "Lolite" koji, parafrazirajući završni dijalog Merimeove "Karmen" i transcendirajući svoje početne, strogo čulne pretpostavke, daje sve argumente De Ružmonu da "Lolitu" proglasi jednom od najznačajnijih ljubavnih paradigmi zapadne civilizacije.

Tanja Rosić

10.03.04 Večernje novosti

KADA je u julu 1969. novinar londonskog "Sandi tajmsa" došao u švajcarski grad Montre, gde je već duže vremena živeo (tu je i umro), da intervjuiše Vladimira Nabokova, pisca "skandaloznog" romana "Lolita" koji "Novosti" objavljuju u sredu - slavni književnik je sagovornika dočekao sa upadicom: "Ako želite da razgovaramo i o "Loliti", nemojte mi postavljati pitanje o pornografiji - jer ta oblast života je banalizovana. Većina knjiga na ovu temu je odvratna".U dužem razgovoru novinar je, međutim, zabeležio uzgred i reči: "Većina pisaca sa kojima sam se susretao između 1920. i 1930. u Berlinu bile su ruske izbeglice. U Engleskoj jednom sam ručao sa Grejemom Grinom, večerao sam sa Yemsom DŽojsom i pio čaj sa Alenom Rob - Grijeom. Usamljenost znači slobodu i otkriće. Neko pusto ostrvo može biti uzbudljivije od grada, ali moja usamljenost ne znači mi ništa. Ona je posledica slučajne okolnosti - nekadašnjih brodoloma, neočekivanih obrta, a ne osećajnosti.
U "Loliti", pri kraju romana (u prevodu s engleskog Branka Vučićevića) Nabokov, tačnije ispovedač, priča: "Čudna prepulescentna krivina njenih leđa, njena pirinčana koža, njeni spori, malaksali golubački poljupci čuvali su me od napasti. Nisu umetničke sposobnosti sekundarne polne odlike kao što su tvrdili neki šarlatani i šamani, upravo obrnuto: polnost je sluškinja umetnosti".
Mnogi ruski kritičari u izbeglištvu, pa i Jefima Kurganova, tvrdili su da se pisac smišljeno poigravao nimfetom Lolitom. Oslanjajući se na starozavetne apokrifne tekstove, Nabokov je napisao apokrif o dvanaestogodišnjoj devojčici - demonu i prvoj Adamovoj ženi. Slično nešto koristio je veliki ruski stvaralac Leonid Leonov ("Ruska šuma, "Piramida") koji je pisao o anđelima, koje je Gospod prokleo i pretvorio ih u demone.
Pošto je 1919. otrgnut od "majčice Rusije", Nabokov je u dugoj koloni izbeglica uzdignutog čela koračao kroz 20. veka, kao što su to, iz sasvim drugih razloga činili velikani poput DŽemsa DŽojsa, Tomasa Mana i Miloša Crnjanskog, čija će dela "Novosti" takođe objaviti.
Mnogi zapadni stručnjaci književnosti, koji su proučavali Nabokovo delo, pa i "Lolitu", ustvrdili su potom da je on baš zbog izgubljene "majčice Rusije" bio neobičan kosmpolita. NJegova čežnja za svetom bez granica izrasla je (rečeno je ranije već da je bio stanovnik šest zemalja, a da je dela pisao na ruskom i engleskom), u sasvim posebnu vrstu. Postao je ne kosmopolita u kome se čovek svuda oseća kao kod kuće, nego u kome se čitav svet, znan i neznan, doživljava kao tuđina. NJegov raj nije bio izgubljen, već ukraden i to osećanje otuđenosti i traćenje života po svaku cenu, oseća se i u ljubavi između sredovečnog profesora i maloletne Lolite.
I američki kritičar Lajonel Trilin smatrao je da je ponašanje Lolite, samo donekle stav Nabokovog svesnog izbora. Jer je i drugi junak, njen sredovečni ljubavnik, isto tako žrtva "demonske prirode" devojčice, žrtva čija ubilačka opsesija premašuje okvire seksualnog i prerasta u "dijaboličko iskustvo", u tragediju koja, na kraju, uspostavlja drugačija etička merila. Zato nije ni čudno što je pri prvom čitanju u SAD, kada je roma odbijen da se štampa, jedan recenzent bio napisao: "Ovom knjigom stara Evropa želi da razgradi mladu Ameriku". Isti termin je upotrebljavan i nedavno zbog Bušovog rata u Iraku kada je "stara Evropa" odbila da šalje vojsku u tu zemlju!
Uvek je pisao, reći će jednom o njemu i Danilo Kiš, kao da posmatra svet sa strane, iskosa, okrećući objektiv kamere ka nekoj srozanoj čarapi na nogama bivše primadone, ka ružičastoj ćeli uglednog generala, prema državnim prstima pesnika - alkoholičara, uvećavao je dlake u nosu ili trule zube kakve dame dok, pregriza sendvič.
Zato će mnogi postaviti pitanje - zašto ovaj večiti putnik po belom svetu i bez prava otadžbine nije dobio Nobelovu nagradu za književnost? Odgovor je napisan u američkom magazinu "Tajm" kad je Nabokov umro, 1977. godine: Nabokov je prešao suviše granica da bi se uklopio u geopolitiku Nobelove nagrade. Ipak, on je čitaocima dao nagradu veću nego što bi je sam ikada iko mogao dobiti - svoju izazovnu zamršenu prozu, koja čudesno pokazuje da umetnost nije ogledalo okrenuto prema prirodi, nego prizma koja prelama zaslepljujuću stvarnost u nebeske duge mudrosti i osećanja...

Dušan STANKOVIĆ


Večernje novosti
09.03.2004.

Putevi ljubavi

"LOLITA, svetlosti mog života, ognju mojih prepona. Moj greše, dušo moja. Lo-li-ta: vrh jezika klizi u tri kroka niz nepce da, na tri kucne o zube. Lo-Li-Ta".

Tako počinje roman "Lolita" slavnog Vladimira Nabokova (1899-1977), koji će naš list objaviti iduće srede u ediciji "Novosti". Rođen u bogatoj plemićkoj porodici u Petrogradu, Nabokov je napustio otadžbinu posle Oktobarske revolucije i školovao se u Engleskoj. Živeo je u šest zemalja, a u Berlinu od 1920. do 1937, odakle zbog fašizma beži u Francusku, a potom u SAD. Na ruskom će u Nemačkoj kao emigrant, potpisujući se kao Vladimir Sirin, štampati desetak knjiga poezije, priča i romana među kojima - "Očajanje", "Odbrana", "Poziv za gubilište", "Dar", a u SAD na engleskom osim "Lolite", "Adu", "Prozirne stvari", "Pogledaj arlekine"...

Roman o ljubavi tridesetosmogodišnjeg profesora i dvanaestogodišnje devojčice proslaviće pisca, mada je 1954. pet američkih izdavača odbilo da ga štampa. Pošto mu je rukopis vraćen, Nabokov je hteo da ga u očajanju uništi, ali ga je u toj nameri sprečila njegova supruga Vera. Pisac je potom roman poslao engleskom izdavaču koji ga je odmah objavio, ali je kod čitalaca i kritike ostao nezapažen. Godine 1958. "Lolita" se pojavila u SAD i za mesec dana bilo je prodato 150.000 primeraka. Onda su buknule rasprave, pošto je režiser Stenli Kjubrik snimio po ovom delu film sa DŽejmsom Mejsnom i Sju Lajon u glavnim ulogama. Terorizma, kao i pedofilije, tada nije bilo baš zvanično mnogo, ali su ispred bioskopskih dvorana počele da pršte petarde. U nekim zemljama film je zauvek bio zabranjen.

Sumnjičena je i Vera, da je možda ona američka Lolita, "nimfeta", čije pravo ime je bilo Dolores Hejz. Ali, novinari su ubrzo shvatili da je "gospođa Nabokov 38 godina starija od junakinje knjige". Optužili su Nabokova i da veliča pornografiju i pedofiliju. Ti isti njegovi protivnici zaboravili su, međutim, da su se u prošlosti (negde i danas) devojčice udavale u tom uzrastu, da bi umirale od tuberkuloze i drugih pošasti kao višestruke majke u dvadesetim godinama.

Nabokov tu ljubav opisuje:

"Kola se jedva behu zaustavila kad se Lolita prosto izli u moje naručje. Ne usuđujući se da je pustim - čak se ne usuđujući da sebi dozvolim da shvatim da je ovo (slatka vlaga i drhtav organ) početak onog neizrecivog života koji sam, uz sposobnu pomoć sudbine, svojom voljom učinio da konačno postoji - ne usuđujući se da je odistinski poljubim, dodirnuo sam njene vrele, razmaknute usne s krajnjom pobožnošću, gutljajčići, ništa pohotno, ali je ona, uz nestrpljivo vrpoljenje, tako čvrsto pripila usta uz moja da sam osetio njene krupne prednje zube i podelio metvičast ukus njene pljuvačke."
Mnogi američki kritičari pisali su o delu ovog stvaraoca na različite načine. Neki su smatrali da ima onoliko Nabokova, koliko ima čitalaca. On je jedinstven slučaj pisca u istoriji svetske književnosti koji je s podjednakom virtuoznošću stilske istančanosti i protivurečnih izraza u prostorima dve velike tradicije, ruske i američke. Uostalom sam je voleo da kaže: "Moj razum izražava se engleskim, moje srce ruskim, a moje uho francuskim jezikom". Najveći živi književnik SAD DŽon Apdajk zapisao je još 1964: "Nabokov je najbolji pisac engleskog jezika sa našim državljanstvom. NJegovi romani su jedinstveni u ovoj deceniji i jedva da imaju presedana u celokupnoj američkoj književnosti".
To je rečeno u vreme kada su na vrhuncu čitanosti tada u SAD bila dela nobelovaca Foknera, Hemingveja, Štajnbeka...

Dušan STANKOVIĆ