Ljudi našeg cara

10.05.11

I sama Ljudmila Ulicka spada u te ženske likove kojima su različite pojedinosti određivale život, uticale na dalji životni put


Obični, „mali” ljudi koračaju kroz prozu Ljudmile Ulicke kao kroz sopstvenu kuću, pronoseći ideju o opstanku i snazi, njihova slabost i nesavršenost upravo kao da pogoduju apsurdnosti života. U prilog tome govori i knjiga priča „Ljudi našeg cara” Ulicke, inače jedne od najtiražnijih i najprevođenijih ruskih književnica, čiji je dolazak u Beograd najavljen za septembar i Svetski kongres međunarodnog PEN–a.

„Ljude našeg cara” prevela je Neda Nikolić Bobić, koja je pre nekoliko godina dobila nagradu „Dr Jovan Maksimović” za prevode „Slučaja Kukocki” i „Providnih priča” Ulicke. Knjigu je objavila beogradska „Paideja”.

O motivima proze ove poznate ruske spisateljice, autorke zbirke priča „Siromašni rođaci” i novele „Sonječka”, njenoj popularnosti u svetu, kao i o prevodilačkoj umetnosti razgovaramo sa Nedom Nikolić Bobić.

– Osnovna i najvažnija tema Ulicke je čovek. Kao genetičar i antropolog po obrazovanju, ona je i kao pisac ostala u toj svojoj osnovnoj profesiji. Nju ne zanimaju pojave i problemi sami po sebi, već čovek u dodiru sa tim problemima i idejama. Izjavila je jednom: „Sve što nije o čoveku mene ne zanima. Tema mojih dela je – čovek.” U okviru te opšte teme, nju prvenstveno zanima sudbina ruskih žena koje trpe, pate, ali i opstaju zahvaljujući svojoj životnoj snazi i, pre svega, iskonskoj plemenitosti. Ona opisuje njihove sudbine i kao tihi posmatrač prenosi delikatne ljudske odnose, u kojima te žene uspevaju da se održe u teškim životnim uslovima i da sa zahvalnošću primaju retke trenutke sreće – kaže za naš list Neda Nikolić Bobić, dodajući da Ulicka piše u duhu najbolje ruske pripovedne tradicije, ne primenjujući današnju, ubrzanu, „holivudsku” varijantu, niti klišee, što je svakako ključ njenog uspeha i u svetu.

Kako doživljava često ironične, neočekivane, i čak apsurdno dobre ili loše završetke priča Ulicke, pitamo našu sagovornicu.

– Da, u njenim pričama, ma koliko u početku bile mučne ili teške, pred kraj osetimo da se ona, kao pisac, odjednom odmakne, vešto posmatra likove i događaje sa strane i sa blagom dozom ironije i humora dovede priču do kraja. Tako se dodatno, i pri tom na estetski superioran način, uveravamo u ono što znamo iz sopstvenog iskustva. Život nije nikakva idila, već se sastoji od dubokih protivrečnosti, često neobjašnjivih, od čuda, radosti i žalosti. Njen doživljaj sveta je upravo takav, svejedno da li govori o nekim ruskim specifičnostima ili o svojim doživljajima iz zagraničja: život je veličanstven i tajnovit, u isti mah.

U uvodu „Ljudi našeg cara” autorka, pored ostalih likova ističe Ženju, koja se „čudi gluposti, laži i lepoti života”. Po tome, ona je još jedan od žilavih ruskih ženskih likova Ulicke, onih koje su naučile sve da prežive...

– U tom uvodu autorka se sklonila iza lika Ženje, koja je njen predstavnik i poslanik.Tu je nagovestila da u knjizi ima dosta autobiografskog, tako da i onasamaspada u te ženske likove kojima su različite pojedinosti određivale život, uticale na dalji životni put. Poznato je da je Ulicka, kao naučnik–biolog, ostala bez posla zato što je prekucavala u laboratoriji jedandisidentskiroman. U isto vreme kad je prekinula sa naučnim radom, razvela se i ostala bez posla sa dva maloletna sina. I kada se našla u takvoj situaciji, shvatila je da je nulta tačka,momenat kad vam se čini da ste sve izgubili, tačka sa najvećom moći potencijala. Da je to trenutak kada život može da počne iz početka. I nakon pisanja scenarija za tv–emisije,u pedesetoj godini počela je da piše priče i danas je doživela svetsku slavu – ističe naša sagovornica, uz napomenu da već prevodiposlednji roman Ulicke „Zeleni šator”, u kojem govori o sudbini ruskih disidenata iz 1968. godine, koji je za nekoliko dana po izlasku iz štampe prodat u 200.000 primeraka.

U razgovoru sa Nedom Nikolić Bobić saznajemo da je Ljudmila Ulicka ostvarila svoj san da razgovara sa prevodiocima svoje proze, prošle jeseni u Moskvi:

– Tada sam osetila veliku profesionalnu satisfakciju, jer sam shvatila da mi, prevodioci na srpski, najbolje možemo da prenesemo tu gipkost ruskog jezika, bogatog prefiksima i sufiksima, i da se ta savitljivost i bogatstvo leksike najbolje prenosi na naš, bliski slovenski jezik.

-------------------------------------------------------

Svetski kongres PEN–a u Beogradu

Neda Nikolić Bobić sa prevodilačkim usklađuje i posao sekretara Udruženja književnih prevodilaca i sekretara Srpskog PEN centra, te tako najavljuje dva važna događaja za obe organizacije. Naime, UKP obeležava 60 godina postojanja u okviru tradicionalnih međunarodnih Beogradskih prevodilačkih susreta, krajem maja, i tom prilikom biće uručene povelje prevodiocima naše književnosti na strane jezike. Iste večeri biće dodeljena nagrada Srpskog PEN centra najboljem prevodiocu naše književnosti za 2010. godinu. U septembru Srpski PEN centar organizuje prvi put u našoj zemlji Svetski kongres međunarodnog PEN-a, na kojem će učestvovati preko dve stotine pisaca, članova PEN centara iz celog sveta. Književni prevodioci učestvovaće u radu kongresa i predstavljati prevode dela pisaca koji će biti gosti Beograda.

Marina Vulićević

24.06.11 Danas

Književnica Ljudmila Ulicka nalazi se godinama u samom vrhu ruske savremene literature. Najava njenih knjiga ruske čitaoce stavlja u niski start, a za par meseci od objavljivanja prvi, razume se, veliki tiraž već je rasprodat.
Tako je bilo i sa zbirkom priča Ljudi našeg cara koja je sada, zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući Paideia, dostupna i na srpskom u prevodu Nede Nikolić Bobić. Ovdašnji čitaoci već znaju zbog čega je Ulicka tako popularna ne samo u Rusiji već i u celom svetu, pošto se njena dela ekspresno prevode na druge jezike. Setimo se samo knjiga Sonječka, Medeja i njena deca, Slučaj Kukocki, Iskreno vaš Šurik... koje su odlično primljene i u Srbiji.
Zbirka Ljudi našeg cara još jedan je dokaz superiornog proznog izraza Ulicke kojim ona pleni. Pripovetke su podeljene u četiri poglavlja dok je peti deo više samostalni dodatak knjizi koji sadrži kratke zapise. Oni mogu izgledati kao usputna igra pisca ili pačvork od ostataka priča, ali po meti asocijacija ne zaostaju za celovito uobličenim pripovestima u prethodna četiri poglavlja.
Samo naizgled razbarušeni, Ljudi našeg cara zapravo su vrlo pomno smišljeni. Priče u svakom poglavlju zbirke tematski se dodiruju u pojedinim tačkama i tako čine celinu, a svako poglavlje se kao deo mozaika uklapa zajedno u priču o (pod znacima navoda) „malim stvarima koje život znače“. Napomenom „pod znacima navoda“ namerno želimo da umanjimo negativni efekat koji ta fraza ima, kad god se izgovori - ona obično zvuči više nego profano, patetično, pa čak i odbojno. Ipak, odbacivali je sa prezrenjem ili ne, ona jeste (ne uvek i priznata) filozofija života svih ljudi sveta, od cara do najvećeg siromaška.
A da li je ona uistinu toliko pohabana, istrošena, potrošena, ili je bahato zaboravljena? Za Ljudmilu Ulicku uvek je nova, čista i prečista, širokogrudi darodavac prema čoveku pa nam Ljudi našeg cara poručuju: ne uznosimo se i ne potcenjujmo tu praiskonsku istinu već uočimo njen pravi tajming, preispitajmo sve oko nas, sebe same na prvom mestu.
Atmosfera koja obavija krupne događaje ili promene na unutarnjem planu likova u pričama ove zbirke je atmosfera vremena SSSR ali i nove Rusije. Ona je, uglavnom, sivilom osvojila duh, ona lebdi u plesnivom vazduhu baraka i zajedničkih stanova, nad osiromašenim srednjim slojem društva, ojađenim selom, davi sirotinju i klija u surovosti patrijarhalnog odnosa u kojem je muškarac, čak i mortus pijan, gazda u kući. Pa neka bije što jače može, to je tako, bilo je i u vreme naših prababa i baba, neka ga i sada, sve će to proći...
Žena je uglavnom ropski pokorna, tu i tamo retko diže glavu i protivi se nečemu što instinkt samoodržanja kaže da je nepravda, porodičnoj hijerarhiji kojoj se ne čine ni ustupci niti joj se često prigovara. Surove je živote sudbina dodelila Ulickinim junacima, tako surove da se i žene prozle. A da se udarci nekako ublaže, tu su likovi muškaraca koji preuzimaju onu blagost što obično treba da krasi majke. Takvi muškarci - za razliku od onih pripadnika njihovog pola koji su hrabri samo dok piju i biju - pognutih leđa, trpeljivo i molećivo, poslušno meko, brinu o deci, prihvataju majke koje se šetaju od ljubavnika do ljubavnika i vraćaju sa novom decom.
Čitav jedan kaleidoskop likova u Ljudima našeg cara vrti se i premeće, razbija i ponovo sklapa pred našim očima, predočavajući sve ono što je tu, kraj nas, a na šta retko obraćamo pažnju jer su i naši životi baš takvi, skrhani i pritisnuti odnekud odgore, od Boga ili sudbine, ni Ulicka ne zna ili ne želi da kaže, a na šta ne možemo da utičemo.
A onda, u tim, suštinski upropašćenim životima, tu i tamo, bljesne iskra sreće ili preokret sudbine koji samo - pazite - može pružiti izbavljenje. Jer, obrti u životu su nenadani, oni nas usklađuju i sa nama samima i sa drugima, u jednom trenutku dotadašnju sliku, katkad iluzorno, čine lepšom. I mi, razbijeni u čestice, kako nas kratkim predgovorom Ljudmila Ulicka upućuje u priče, kao „mali ljudi našeg cara“ posmatramo tu sliku otvorenih očiju.
A ko je, i kakav je naš car: Bog ili mi sami? Na Ljudmili Ulickoj je da pred nas, sitniš ljudski, podastre mapu onoga što nas čini ovakvima kakvi smo. Pa birajmo! Ili religiju, ili vraćanje o budućnosti, ili prirodni nagon za održanjem makar nam se DNK i ne poklapala sa decom, ili roditeljima. Pred nama je neki zadatak: da li se valja mučiti, uvek iznova postavljati jednačine za njegovo rešenje, tražiti znake i gubiti dragoceno vreme života, ili treba odmah uroniti u njega? To zavisi samo od nas.
A da izvesni znaci postoje, postoje. I Ulicka pretpostavlja tako. Kako ćemo ih u krajnjem rezultatu mi tumačiti - kao podudarnost magije i života, slučajnosti i Božjeg, to ostaje samo na nama. Dotle ćemo, a možda je baš to tako i uređeno, živeti snalazeći se u lavirintu iskušenja i u traganju za česticama minijaturne sreće.
Iz knjige Ljudi našeg cara Ljudmile Ulicke, po umetničkoj snazi, izdvaja se nekoliko priča. Najpre Veliki učitelj - o „mudrosti i fantastičnom životnom iskustvu, znanju...“ čoveka koji je tu pored nas u zajedničkom stanu a nama je odvratan i ne želimo da ga upoznamo jer je mršav, jer ima veliku glavu, jer noću stenje, kašlje, uzdiše, obavlja noćnu klizmu. Potom Telo lepotice - istančani esej o fizičkoj lepoti koja je nekome teret i zebnja, nekome podstrek za najniže instinkte, a nekome nešto sasvim, sasvim nebitno.
I na kraju, am vrh Ulickinog pripovedaštva, priča Kratak spoj u kojoj je nestanak struje u jednoj zgradi povod za niz minucioznih, nezaboravnih ljudskih portreta. Kratak spoj povod je za krađu iz zamrzivača u zajedničkom hodniku, za sitničavu svadljivost, čak za samoubistvo majke koja nema snage da se dalje bori sa mentalno i fizički bolesnim detetom. A onda, u toj tami naših naravi, bljesak! Usred te i takve opasne, ružne, letargične zamračene kuće, usred unisonog osećanja katastrofičnog, sudnjeg dana zbog sasvim bezazlene tame prouzrokovane kratkim spojem, živi jedan jedini, božanski srećan čovek. Taj samac, udovac, već deset godina slep, sa struje prebacuje magnetofon na baterije i stanom se razlivaju zvuci Dvadeset devete Betovenove sonate, neprevaziđenog remek-dela u izvođenju slavne Marije Venjaminovne Judine.
„Nezemaljska muzika - kaže Ulickin junak - Igra svetlosti. Igra anđela. Gospode, hvala ti što sam oslepeo. Pa, mogao sam da ogluvim“.
I dok zaglušujući mrak obavija starčeve susede, njegove slepe oči vide tu zaslepljujuću svetlost božanske muzike. Starac, koga Ulicka opisuje kao zapuštenog, neurednog, „u domaćem kaputu, isflekanom od hrane, upalih usta - veštačka vilica se odavno polomila“, nije ni primetio da je svetlost došla posle trideset osam minuta, koliko je trajala Betovenova sonata. U tih trideset osam minuta desili su se, ponovimo - jedna krađa, jedna svađa, jedno samoubistvo. Oni su bili posledica slepila. A to, poručuje Ljudmila Ulicka, nema ama baš nikakve veze sa tim da li smo carevi ili carevi ljudi.

Anđelka Cvijić