Alber Kosri je rođen 1913. godine u Kairu. Iako poreklom Egipćanin, on piše na francuskom. Prvu knjigu, Ljudi koje je bog zaboravio, napisao je kada je imao 27 godina. Tu je knjigu na engleski preveo Henri Miler i ona je u SAD objavljena 1940. godine. Zatim slede romani: Kuća izvesne smrti (1944), Lenjivci iz plodne doline (1948), Siroti i gordi (1955), Nasilje i propast (1964), Zavera lakrdijaša (1975), Ambicija u pustinji (1984) i Boje prljavštine (1999).
Po njegovim romanima snimljeni su i filmovi koje je režirala egipatska rediteljka Ašma el Bakri: Siroti i gordi (1991) i Nasilje i propast (2004).
Dobio je značajne nagrade, među kojima su Gran pri francuske Akademije nauka za frankofoniju (Grand Prix de La Francophonie de l’Academie Française, 1990), Nagrada Mediteran (Prix Méditerranée, 2000), nagrada Udruženja književnika Grand Prix Poncetton de la SGDL, 2005.
08.09.09 Popboks
Gladni sanjaju samo o hlebu
Ljudi koje je Bog zaboravio, Alber Kosri
Umešnost francuskog pisca egipatskog porekla u slikanju života najnižih slojeva društva, uspela je da dotakne čak dva velikana – Albera Kamija i Henrija Milera
Ljudi koje je Bog zaboravio (Geopoetika, 2009) je Kosrijev (1993-2008) prvenac, zbirka sastavljena od pet priča. U Americi je objavljena upravo zahvaljujući Mileru koji je rekao da ni Dostojevski nije uspeo da napipa dubine očaja o kojima Kosri piše. Upravo očaj doveden do krajnjih granica predstavlja konstantu koja ne napušta nijednu stranicu knjige.
Slično ostalim njegovim delima, zbirka prati živote sirotinje, prosjaka, beskućnika, lopova i prevaranata. Oni su glavni junaci, dok se antagonisti javljaju u vidu predstavnika državnih organa. Autor ipak ne uzdiže protagoniste svojih priča, već ih ogoljava i prikazuje u punoj ružnoći, kao dobre ljude iskrivljene nemaštinom, sklone malodušnosti, izrugivanju i letargiji.
ALBER KOSRINjihova pobuna protiv moćnika je uglavnom uspavana, nenaglašena, a takav je i način na koji Kosri opisuje bedu svog naroda. On naizgled jednostavno i na momente indiferentno predočava siromaštvo egipatskih predgrađa, ne prezajući od humora i podsmeha, što čini da čitaoca jad nagriza još jače.
Međutim, koliko god beznadežno delovala svakodnevica ovih ljudi, Kosri nagoveštava tananu želju za životom i bezumnu nadu u bolju budućnost koje sasvim izvesno neće biti. Seks, droga i san u međuvremenu omogućavaju junacima da zakorače u neku drugu stvarnost, u kojoj ljudi ne ubijaju jedni druge iz čistog očaja, a pregladnela deca ne hodaju naga blatnjavim, popišanim ulicama.
Život likova iz zbirke dat je brutalno realno. Sa izuzetnim osećajem za detalje, Kosri nam pokazuje fizičku i duševnu degradaciju svojih sunarodnika. Groteskne slike nižu se jedna za drugom, potcrtavajući apsurdnost života u siromaštvu. Takva je, na primer, scena u kojoj jedan od likova gađa s prozora prodavca povrćem nošom, jedinim „komadom nameštaja“ koji poseduje, ne bi li ga usmrtio i nastavio neometano da spava u tišini. S druge strane, poput Milerove Rakove obratnice, nemilosrdni realizam smenjuje se sa izrazito poetičnom naracijom koja pretvara bedu egipatskih predgrađa u gotovo mistično iskustvo obavijeno znojem, prljavštinom i mirisom hašiša.
Pisano nepretencioznim jezikom, Ljudi koje je Bog zaboravio je mučno i u isto vreme zabavno i duhovito svedočanstvo o životima ljudi zaboravljenih na rubu društva. Delimično se oslanjajući na Kamijev Mit o Sizifu, Kosri gradi svet koji je na prvi pogled besmislen, lišen boga i bilo kakvih istina i vrednosti. Ipak, u tihoj pobuni i sitnim zadovoljstvima, nazire se izvestan oblik nade, koliko god ona slabašna bila.
Dejan Mujanović
30.06.09 Glas javnosti
San kao glavni junak
„GEOPOETIKA“ OBJAVILA PRIČE ALBERA KOSRIJA
Prva knjiga Albera Kosrija, zbirka priča „LJudi koje je Bog zaboravio“, objavljena je početkom četrdesetih godina minulog veka istovremeno na arapskom i engleskom i uz posebnu preporuku Albera Kamija, velikog poštovaoca Kosrijevog dela, na francuskom jeziku. Kosri je upravo u to vreme iz rodnog Kaira došao u Pariz i tu ostao do kraja života, napisavši ukupno osam knjiga, koje su ostavile značajan trag u francuskoj književnosti.
Pisao je na francuskom, ali su likovi njegovih priča smešteni u Egipat. Jedan drugi veliki pisac, Henri Miler je, kao i Kami, nesumnjivo bio dirnut apsurdnošću situacija u Kosrijevim delima. S jedne strane, jednostavan narod, krotak, stvoren da bude srećan, prelepa zemlja, otelotvorenje lepote, a s druge strane, ubitačno siromaštvo, surovo i bezizlazno.
Henri Miler je i preecer
