„O, super, baš mi je ovo trebalo.“ Rori Kertis, koji nikada nije psovao, zastenjao je prigušeno kad su policijska kola lagano kliznula ispred njega, trepćući „uhvaćen-si“ znakom. Vozač je lenjim mahanjem ukazivao da bi Rori trebalo da bude toliko ljubazan da se zaustavi u sporednoj traci.
„Kopile!“ Za razliku od svog starijeg brata, Suzi Kertis nije imala ništa protiv malo prostakluka. „Stvarno, čime se bave ovi foliranti? Zar ne mogu da rade nešto korisno, na primer da hvataju provalnike? Kada će već jednom prestati da proganjaju nevine vozače koji...“
„Ovo je stvarno loše.“ Rori je odsečno presekao njenu tiradu. „Već sam nakupio deset poena. Sada sigurno gubim dozvolu.“ Uzdahnuo je iz dubine duše. „Kako mogu da radim svoj posao bez automobila?“
Bio je jedan od onih vazdan zabrinutih radoholičara. Suzi, koja to nije bila, osećala je njegovu uzrujanost dok je kočio da bi stao sa strane na sporedan put. Igrala se kartonskom čašom od milkšejka u svom krilu, u iskušenju da svoju frustraciju iskali na njoj i zdrobi je kao praznu limenku od koka-kole. Samo, jedino što bi iz tog pokušaja dobila bile bi mrlje od milkšejka po tamnoplavoj Agnes B. suknji.
Rori se neodlučno zaustavio iza policijskog automobila a onda su zajedno posmatrali policajca kako izlazi. „Sto mu gromova“, izustila je Suzi, trenutno preusmerivši svoju pažnju, i zazviždala od iznenađenja jer je njegov izgled bio tako neočekivan. „Ovom bih rado rodila decu.“
„Možeš odmah da počneš.“ Rorijeva vilica bila je stisnuta, a glas pun rezignacije. „To bi ga možda sprečilo da me kazni.“
Nije se moglo poreći da je ovaj policajac bio apsolutno predivan. Suzi je, upijajući svaki detalj, počevši od jasnoplavih očiju s boricama u uglovima, pa do tela koje je, iskreno, bilo izvanredno u svakom pogledu, morala da napravi svesni napor da bi zatvorila usta. Nema ničeg iole privlačnog na devojci kojoj cure bale.
Prsti su joj se bespomoćno zgrčili oko čaše s milkšejkom. Rorijevo disanje se ubrzalo, a vena na slepoočnici počela da pulsira. Dok je policajac koračao prema njima, Suzi je hitro zamislila kako bi to bilo imati njegovu decu. Pogledala je u čašu koju je držala, a zatim uklonila slamku.
„Eto, to je to, gotov sam“, kukumavčio je Rori trljajući bolno čelo.
„Psst, pusti da pokušam nešto.“ Suzi ga je potapšala po ruci, otvorila vrata, izašla na travu pored puta i pogledala u najlepšeg policajca koga je ikada videla u životu... Briznula je u plač lijući pravu bujicu suza. On je delovao šokirano.
„Nemojte...“
„Molim vas, gospodine, molim vas, znam da smo vozili malo prebrzo, ali...“
„Malo prebrzo? Sto šezdeset kilometara na sat prema našem radaru.“
„Ali svaka sekunda je važna, a ovo je naš poslednji p-p-pokušaj“, grcala je Suzi. „Šest godina agonije, četiri pokušaja veštačke oplodnje i mi jednostavno ne možemo sebi da priuštimo više nijedan. Gospodine, preklinjem vas...“ Drhteći, podigla je veselo obojenu čašu milkšejka na kojoj je bila reklama za najnoviji Diznijev film. „Imamo trideset minuta da stignemo do bolnice. Svi doktori su tamo, u pripravnosti. Ja sam isprimala sve te injekcije... Ovo je moja poslednja šansa da zatrudnim i ako nas vi ovog trenutka ne pustite...“ privila je čašu na svoje zadihane grudi, „oni će svi umreti!“
Suzi je zatreptala, hrabro stisnutih usana, očima punim neprikrivene patnje. Pa, to bi bilo to, ne može se reći da nije dala sve od sebe. Nebesa, kako je on divan.
Sada se smiri, opomenula je sebe. Šta god da se desi, ja jednostavno ne smem da flertujem s njim.
„Hoćete da kažete...“ Potpuno zbunjen, pokazao je na čašu, a onda na Rorija na vozačkom mestu. „On je... u čašu od milkšejka?“
Suzi se molila u sebi da ne zatraži od nje da podigne poklopac. Ipak je šejk bio od jagode.
„Pa, to mora da se stavi u nešto.“ Zazvučalo je kao ogorčeni vapaj. „Šta biste vi upotrebili, čašu za vino?“
Ugrizla se za usnu i obrisala suze. „Oh, slušajte, žao mi je, oprostite mi, ali sve je to bilo užasno naporno. U bolnici imaju posebnu sobu gde muškarci mogu da... ali moj muž ne može... ovaj... sve je to tako bezlično, znate... on radije to radi kod kuće. Hajde, evo pogledajte ako mi ne verujete!“ Blefirajući, Suzi je zakoračila prema njemu i s entuzijazmom mu ponudila čašu. „Ali molim vas, šta god da uradite, samo nemojte da je ispustite. To unutra su moje bebe.“
Dok je on oklevao, na patrolnim kolima otvorila su se suvozačeva vrata i drugi policajac se izvukao napolje. Bio je debeljuškast, pedesetih godina i sipljivog daha, s licem koje je imalo boju babunove zadnjice.
Hmm, tu ne postoji rizik nesvesnog flerta.
„Ima li nekih problema?“
„Oh, molim vas, molim vas, pustite nas“, preklinjala je Suzi, dok joj se lice još jednom grčilo u bolnu grimasu – doduše ne tako neprivlačnu. „Kako ne shvatate? Svaka sekunda je važna!“
Zgodni policajac je pogledao preko ramena u svog kolegu. Okrećući se ka Suzi, klimnuo je glavom ka kolima.
„Onda bi bilo bolje da požurite. Nema vremena za gubljenje.“
„O, hvala vam, hvala vam gospodine!“ Suzi je bila toliko radosna da je zamalo odbacila čašu s milkšejkom i bacila mu se u zagrljaj, ali se zadovoljila maštanjem o tome kakav bi osećaj bio kada bi svila ruke oko njega. Golicava plava tkanina pripijena uz njeno toplo golo telo – nebesa, definitivno postoji nešto kod muškarca u uniformi. „Ne znate koliko mi ovo znači!“
„Srećno.“ Nasmešio joj se osmehom u kojem je bilo žaljenja, kao da – naravno, pod drugim okolnostima – ne bi imao ništa protiv da sam otkrije kakav bi osećaj bio snažno pritisnuti njeno toplo golo telo na svoje grudi prekrivene plavom tkaninom.
„Nećeš čak ni da ih kazniš?“ Ružni policajac je izgledao razočarano.
Potpuno ga ignorišući, Suzi je rekla: „Morate mi reći kako se zovete.“
„Ficalan.“
„Mislila sam na vaše ime.“
„Oh.“ Nasmešio se neznatno pocrvenevši. „Hari.“
Rori joj je ostavio vrata otvorena. Suzi je imala osećaj kao da su Boni i Klajd koji se upravo spremaju da lukavo zbrišu, pa je skliznula u kola i otvorila prozor.
„Ako dobijemo dečaka, daćemo mu ime po vama“, viknula je mašući mu dok su se udaljavali velikom brzinom.
