Ljubavna knjižica

22.08.04

Šta baštinimo, ako ne iskon slovenske, vizantijske, svetosavske kulture, najviše evropske, kosovske, ustaničke, njegoševske... U mračnim vremenima i okupacijama sve je moguće, ali okupacije prolaze, a sramota ostaje

Dragan Lakićević (1954), pesnik, romansijer, pripovedač, prve pesme objavio je 197O, a prve zbirke „Između nas zima“ i „Drugo lice“ 1976. godine. Do sada je objavio više od dvadeset knjiga, a računajući ponovljena izdanja i izbore iz poezije, oko šezdeset naslova.

Povodom pedesetogodišnjice rođenja, Srpska književna zadruga, u prestižnoj biblioteci „Atlas“, objavila je nedavno knjigu izabranih i novih pesama Dragana Lakićevića „Sneg pada dušo“. Nekako istovremeno, u izdanju Grafičkog ateljea Dereta pojavio se i novi Lakićevićev roman „Ljubavna knjižica“.

Beogradski „Partenon“ upravo je objavio „Spomenicu Prvog srpskog ustanka - poezija 1804-2004“, koju je priredio Dragan Lakićević.

* Povodom Vašeg petdesetog rođendana, objavljena je zbirka „Sneg pada dušo“. Da li to znači da Vam je do poezije najviše stalo?

- To do čega mi je stalo započelo je poezijom, koju sam čitao ili pisao. Pisac je osetljiviji na svoje početke i rane radove. U poeziji je najteže biti najbolji, jer poezija teži savršenstvu. I konkurencija je veća u poeziji, nego u drugim žanrovima. Poezija snažnije pokreće biće - i pesnika i čitaoca. Poezija je najveće iskušenje. Izazov.

* Veliki broj pesama posvećen je Vašem duhovnom zavičaju, „između Rovaca i dvije Morače“. Ali, tu je i čitav niz pesama o prestonom gradu, u kojem ste proveli najveći deo života?

- Zavičaj je posvećen pesniku, pesnik zavičaju. Zavičaj je, isto, dar. Pogotovo kad pesnik shvati zavičaj kao duhovno obilje, izvorište i pribežište. Zavičaj je pesniku sve: njegov jezik, duh, ljubav, deca, dela... Moj rodni kraj jeste venac reka i planina oko manastira Morače, ali i taj manastir i te reke grabe svojim izvorima i ušćima - Dunavu i Hilandaru. Beograda ima najviše u mojim knjigama... Ali, tu su i kanadski Milton i švedski motivi. Sve to treperi u mojim pesmama, jer se pesme zbivaju u krstu dubine i visine, rađanja i umiranja.

U povesnici istorije

* Neizbežne su i pesme iz nacionalne istorije?

- I nacionalna istorija je pesnikov zavičaj. Gde smo se mi, srpski pesnici, rodili - ako ne u povesnici istorije i legende. Šta baštinimo, ako ne iskon slovenske, vizantijske, svetosavske kulture, najviše epske, kosovske, ustaničke, njegoševske... Biti u matici i složenosti srpske kulture, podrazumeva dodir i srodnost sa antičkom, pravoslavnom, ruskom, evropskom kulturom i istorijom.

* Živimo u vremenu, kažete u jednoj pesmi, kada se ne razlikuje „građa za kuće i kovčege?“

- Vreme našeg života ostavilo je svoj pečat na moje pesme i spise. Iskušenja i stradanja srpskog naroda, ali i pojedinca, građanina, potresi koji su zadesili Srbiju krajem 2O. i početkom 21. veka - za pesnika su iskustvo. Svaku reč čine odgovornom: znaće se šta smo govorili i činili. Sve što je zadesilo Srbiju, zadesilo je i njenu poeziju.

* Opevali ste i požar u Hilandaru. Po Srbiji sada ne pada sneg, već veje pepeo?

- Pesnik reaguje na ono na šta je on osetljiv. Drugi bi, na to isto, bili ravnodušni. Po tome se pesnici razlikuju. Tragična zbivanja u leto 1995, i u proleće 1999, i u proleće 2OO4. godine za mene su ogromni potresi u biću naroda. Sneg nad Srbijom, nije samo pepeo s hilandarskih krovova, nego i pepeo kojim se mi simbolično posipamo po glavi - svako po svojoj i po opštoj.

* Upravo ste objavili i novi ljubavni roman, sa savremenom tematikom. Glavni junaci žive u Americi?

- Moji su romani različiti, po temama i postupcima. „Beogradska princeza“ je, takođe, ljubavna priča koja se mladim junacima događa između današnjeg Beograda i Belog Grada pre šest stoleća. „Ljubavna knjižica“ događa se sredovečnim ljudima između Beograda, Njujorka i Frankfurta na Majni. Da nema ljubavi, ne bi bilo ni ljudi, niti romana. Kako je svaka ljubav drukčija, tako je i ljubavna knjiga - nova, nije se desila drugima. Ljubavna čežnja preko okeana može biti veća i manja od one preko Save ili preko Drine.

* Nostalgija razdire junaka, koji se budi u Njujorku, a sanja o Beogradu. Mi se, čini se, teže nego drugi, privikavamo na tuđinu?

- Verujem da svi ljudi na svetu slično sanjaju „stari kraj“. Naši ljudi se raseljavaju više od jednog veka, iz raznih razloga. Oni sobom nose svoj doživljaj otadžbine. U tom doživljaju ima lepote i gorčine. Nije lako književno dočarati taj složeni sistem osećanja i rezona: gde čovek ostavlja stari zavičaj, a gde pronalazi i usvaja novi. I junaci „Ljubavne knjižice“ trepere između dva sveta ili dva života.

* Ovo je i svojevrsni „dnevnik čežnje“: za mladošću, ljubavlju, prijateljstvom. Da li je čežnja za ljubavlju jača i od same ljubavi?

- Svojim pitanjem dali ste najlepše tumačenje „Ljubavne knjižice“. Pripovedao sam o ljudima, karakterima, strastima, a saznao da je čežnja najviši stepen, najvažniji deo ljubavi - suština i filozofija. Jedan pouzdan čitalac i tumač mojih knjiga reče ovih dana da su svi protagonisti „Ljubavne knjižice“ - jedan junak, i to po čežnji za ljubavlju, koju ima.

Njegošev jezik

* Ove dve Vaše knjige objavljene su na srpskom jeziku, ćirilicom, kao i sve prethodne. Kojim jezikom se danas govori u Morači?

- Za sedam i po vekova, otkako je sinovac Svetoga Save podigao Moraču, u mom užem zavičaju govori se srpski. Oni koji su knezu Stefanu Vukanovom ustupili vinograd, vatru, alat, uke - govorili su isto srpski. Tamo se i sad govori srpski. Tog govora, moračko-rovačke leksike pune su knjige srpskih pisaca, i moje knjige. Ali, vlast sada može, bez zazora i stida, postaviti tablu, na magistrali, tu kraj manastira, sa strelicom koja pokazuje pravac prema rodnom selu patrijarha srpskog Gavrila (Dožića), recimo, i napisati latinicom: „Ovuda se ne govori srpski“.

Vlast može i što razum ne može. U mračnim vremenima i okupacijama sve je moguće, ali okupacije prolaze, a sramota ostaje. U Crnoj Gori, okupiranoj danas političkom ludošću, ipak se govori jezikom Svetog Vasilija Ostroškog i Njegoša i Marka Miljanova i Miodraga Bulatovića. Za njih se, doduše, ne može glasati na izborima, ali oni sigurno ne mogu biti „svaštočinje“ da bi ostali na vlasti po svaku cenu.

Zoran RADISAVLjEVIĆ

03.08.04

D. Stanković

PISAC Dragan Lakićević voli uvek da naglasi na početku razgovora da je srpski književnik! Ovaj beogradski stvaralac upravo puni 50. rođendan. U pedesetoj štampane su tri njegove različite knjige, novi roman „Ljubavna knjižica“ u izdanju „Derete“, zbirku priča „Laki“ („Buklend“) i izabrane i nove pesme „Sneg pada dušo“ - koje je objavila Srpska književna zadruga.

Ljubav je ponovo u središtu vašeg romana, kao i u ranijoj knjizi „Beogradska princeza“?

- Ljubav je u središtu svakog romana - istorijskog i kriminalističkog - kaže Lakićević. - Bez ljubavi, svaka priča je dosadna, čak i filmska, pogotovo ako je duga. „LJubavna knjižica“ je duga priča o velikoj ljubavi. LJubav je najsnažnije čovekovo osećanje. Ona gradi i menja ljudsku prirodu - utiče na ličnost i na život. Nema većeg izazova od ljubavi - za čoveka u životu, za pisca u romanu.

Da li je izuzetan zaplet u fabuli „Ljubavne knjižice“ stvaran ili izmišljen?

- Dabome da je priča istinita. Samo je majstorija pisca čini izmišljenom, a snaga ljubavi - neverovatnom. Ona se desila mnogima - svakom drukčije. Izuzetna ljubav mora biti stvarna. Ljubav je prava, samo ako je takva - neobična i neponovljiva.

Mnogo očekujete od kritike i od čitalaca?

- Više nego ikad. Naravno, ne žalim se na dosadašnji prijem, pogotovo kod čitalaca, ali mislim da sam u ovom delu dosad najzreliji i najprovokativniji. Već su počele rasprave oko završetka romana. Čitaoci se dele na žensku i mušku. Mislim da će se „Knjižica“ čitati više i od „Beogradske princeze“ i od „Mastermajnda“.Vaše izabrane i nove pesme „Sneg pada dušo“ objavljene su s pogovorom Rajka Petrova Noga. Gde je vaše mesto, po ličnom mišljenju, u srpskoj poeziji?

- Tu, pokraj Rajka Noga! On je veliki pesnik, stariji i ugledniji od mene, ali mi je sam odredio mesto! I on i još neki! Kao, uostalom i ja njima! Srpska poezija ima visoke vrhove. Čast je biti i u njihovom podnožju. Čast je kad vas smatraju svojim i važnim.

Često ste odgovarali na pitanja o imenu naroda i jezika u Crnoj Gori. Šta kažete sada, kad se tamo menjaju državni simboli, a ne zna se kako će se u školama zvati srpski jezik?

- Ime mog srpskog jezika vidi se iz mojih odgovora i iz pisma mojih knjiga. O imenu svog jezika građani Crne Gore izjasnili su se na zvaničnom državnom popisu. Uostalom, za nama su vekovi i dela srpske tradicije u kulture. Zato se pitam zašto su politikantski falsifikatori napali Crnu Goru.

Vaša „matična kuća“, SKZ, u krizi je i u previranjima. O toj krizi malo ste se izjašnjavali?

- U krizi nam je i država, pa kako ne bi bila i Zadruga. SKZ je stara i ugledna ustanova. Ona je za mene svetinja - knjige i kulture, njenih nekadašnjih osnivača, članova, pisaca. O svetinji se ne govori bez velike nevolje i mora se misliti odgovorno. Ovo vreme nije naklonjeno Zadruzi. Ali ni ova generacija nije dorasla tom zadatku - da održi, sačuva i modernizuje SKZ. Ta kriza sada je najveća, a započela je nedobronamernim potezima dveju prethodnih uprava, pogotovo onim iz decembra 1996. čineći suprotno duhu SKZ, a duh SKZ je solidarnost, nesebičnost, zajedništvo. SKZ se mora suočiti sa istinom. Ja sam lično pokušao, ali čim mi nije pošlo za rukom, podneo sam ostavku u Upravnom odboru. Ostavka je odgovorna i olakšavajuća stvar...