Džo
Džo je pripadao onoj vrsti ljudi koja se borila protiv progresivnog približavanja desnici. S obzirom na to da je odgajan li socijalističkom domaćinstvu, postajale su određene stvari koje je njegov prvi instinkt uvek prezirao: privatna medicina, privatno obrazovanje, poreske olakšice za bogate, itd, itd. A opet, kako je odrastao, sve više je otkrivao da je ovaj prvi instinkt samo to: instinkt, životinjska impulsivna nenaklonost koja je, kad bi se on dovoljno dugo koncentrisao na konkretnu temu, nestajala, ostavljajući ga sa gledištima koja su često bila hladno nepodudarna sa njegovom inicijalnom navalom antipatije.
Nije se radilo o tome da je Džoova finansijska situacija postala takva da je, kao što je bio slučaj sa mnogima iz njegove generacije, osećaj njegovog narastajućeg ličnog komfora učinio radikalne levičarske sentimente licemernim: rukovodio je jednom biohemijskom laboratorijom, za "Fridner", multinacionalnu farmaceutsku kompaniju sa sedištem u Nemačkoj, dvanaest godina rada ga je, malo ali stalno povećavajućom platnom lestvicom, dovelo do neraskošne godišnje zarade od 36 000 funti - naravno, dovoljno da preživi i da omogući preživljavanje svoje žene, Eme, i deteta, Džeksona, ali nedovoljno da uznemiri suštinski socijalistički Weltanschauung. U stvari, rad za "Fridner" je, aka ništa drugo, poslužio za podgrejavanje onih studentskih, pobunjeničkih ostataka koji su se zadržali u slivniku njegovog duha: posebno način na koji je funkcionisala -hijerarhija napredovanja, godinama težeći da zaposlene kao što je Džo - on je, bez sumnje, bio intelektualac, sa objavljenim doktoratom sa univerziteta Vorvik o odnosu izmedu nukleinskih i amino kiselina - odvuče od teoretskog i praktičnog istraživanja i da ih približi administraciji i srednjem menadžmentu. Do sada je, ustvari, Džo izbegavao tu posebno suvoparnu sudbinu, manje ili više ostajući među epruvetama i mikroskopima; ipak, činjenica njenog prisustva koje se nadvijalo nad njegovom karijerom bi s vremena na vreme u njemu izazivala standardnu ozlojeđenost prirodom korporativnog kapitalizma koja uništava dušu. Ali, ako ju je i izazivala, ona bi trajala samo jedan momenat, a onda bi Džo, koji je bio samosvesniji od većine drugih ljudi, ubrzo shvatio da je ona pre deo personalno motivisanog inata nego bilo kakva vrsta objektivne kritike.
Primetio je,i da je njegovo srce prestalo da stremi visinama.
Ema i Džo nisu zajedno gledali sahranu. Tenzija izmedu njih dvoje je bila previše očigledna tokom drugog velikog televizijskog trenutka te nedelje, kraljičinog obraćanja naciji. Gledali su ga sa Eminom majkom, Silvijom - ili gospođom O"Konel, kako je Džo sada morao da je oslovljava: njeno dostojanstvo, centralna karakteristika u tragikomediji njene Alchajmerove bolesti, nije bilo dovoljno rastegljivo da bi prihvatilo da je neki plavooki muškarac oštrih crta lica koga, koliko je njej poznato, ona ne poznaje, zove po imenu. Kasnije će je Džo odvesti nazad u njen stančic u Vulviču.
Džo je oduvek mrzeo kraljičine Božicne govore. Imao je četiri godine kad je umro njegov pravi otac, zubar znatno stariji od njegove majke; kad se njegova majka posle dve godine ponovo udala, u pitanju je bio čehoslovački imigrant po imenu Patrik, vaspitač koji je pušio lulu, toliko je insistirala da ga deca prihvate kao oca da je promenila porodično prezime u njegovo - Serena - oslobadajući Džoa njegovog ravnog anglosaksonskog prezimena, Lodž. Patrik je, u izvesnom smislu, bio kontradiktoran tip: uprkos tome što je na političkom planu zadržao marksističko-lenjinističke sklonosti koje su bile predvidive kod nekog ko dolazi iz Istočne Evrope šezdesetih, kulturološki je smatrao da dolazak na ove obale iziskuje da postaneš veći Englez od Engleza - svakog dana je kupovao Dejli Ekspres, zbog čovečuljka koji na svom štitu ima krst svetog Đorda - pa je tako terao celu porodicu da se okuplja oko televizora tačno u tri sata svakog Božića i da se kolektivno pretvara da uživa u beskrajnim otrcanim frazama monarhkinje.
Ali, ovog puta Džo je osetio neki uvrnut osećaj simpatije prema Elizabeti II, dok je sedela sa nebom iznad Bakingamske palate iza sebe, nebom koje je govorilo Ovo nije Božic; ispod njenih reči mogli ste da čujete konstantno napred nazad vučenje nogu onih koji su nosili cveće do njenih kapija. Osetio je, prvi put, da su kraljičina ravnodušnost i udaljenost bile - baš kao što i treba da budu - prikladne, u smislu delovanja u skladu sa uzusima pristojnog ponašanja; da su naštimovane, uprkos tome što je zemlja bila toliko raštimovana. Džo je osećao bliskost sebe i kraljice: otuđenost, istisnutost, nateranost na dovijanje. Osećao se poput člana Pokreta otpora koji posmatra kodiranu poruku svog vode.
Užasne vesti od prošle nedelje...
"Ona ne misli tako", rekla je Ema. Njen pogled je bio fiksiran na ekran, obilno se mrštila - ta činjenica se nije mogla lako otkriti na osnovu njenih obrva koje su, jako nabrane u namrštenost, bile paperjaste do tačke nevidljivosti, ali jeste po neobično dubokim linijama koje su se pojavljivale na njenom čelu, po prugama na njenoj devičanskoj koži nalik na tragove u snegu.
"Pogledaj njene oči. Tako su hladne."
"Meni izgledaju uplašeno", reče Džo.
Ema je izgovorija jedno "pfuj" i okrenula se. Sedeli su na sofi koju je ona dizajnirala onih dana pre nego šlo je došao Džekson, dok je radila za "Čejs", boemsku prodavnicunameštaja u Klapamu; ona na kraju sa visoko izvijenim naslonom, a on na drugoj strani, gde se nalazilo priručje od kovanog gvožda. Silvija je sedela između njih, ćerka joj je neprestano gladila dlan prekriven staračkim pegama. Džo je u uglu svog pogleda mogao da vidi nabiranje mesa pri svakom tom pokretu.1 zato, ono što vam sad govorim kao vaša kraljica i baka, govorim od srca.
"Da, kako da ne", reče Ema. Džo pogleda dole, bilo mu je neprijatno zbog Eminog podrugljivog osmeha, taj manir je bio toliko izvan njenog prirodnog repertoara da je njeno insistiranje na njemu izgledalo nezgrapno i promišljeno, poput pokušaja kakve loše glumice da "odradi" podrugljivost. Bilo mu je vrućina, kao i vama kad ponekad preuzmete sve neprijatno ponašanje nekog drugog na sebe, i njegova ruka instinktivno krenu prema njegovom desnom uvetu. Crte Džoovog lica su, generalno govoreći, bile pravilne - pravilne u smislu u kojem je brza hrana standardna, to jest, ni male ni velike (iako je vrh njegovog nosa bio ravniji i širi od onoga što je nagoveštavao koren, toga je bio svestan, to mu je, mislio je, davalo izgled boksera) - izuzimajući resice njegovih ušiju koje praktično nisu postajale: Džoove uši su izgledale kao da su im resice otfikarene u nekoj bizarnoj industrijskoj nesreći. U periodu adolescencije kada, naravno, resice postaju važna B oblast erogene aktivnosti, Džo se uznemirio zbog nedostatka na ovom polju - jedna od njegovih prvih devojaka ga je zapravo šutnula zbog ovoga - pa je počeo da ih trlja i tegli u pokušaju da ih uveća. Ta navika se održala do danas; motivacija je uglavnom nestala, iako se on još uvek često gledao u ogledalu, pitajući se da li će mu starost, koja će svim ostalim muškarcima doneti lepetava penzionerska ušesa, pokloniti ušne resice normalne veličine.Ona je bila izuzetna, nadarena žena...
"O, za ime Boga. Bar jednom progovori s trunčicom strasti!"
"Šta očekuješ od nje, šta bi trebalo da kaže? Ovo je jedini način izražavanja koji ona zna."
"E pa, ovo je njena šansa da sve to promeni! Da se poveže!"
Džoovo srce je potonulo. Izgledalo je da ona više nije ona osoba koju je on znao, tiha, slatka, spremna da ponudi srce. Zvučala mu je kao svi oni ludaci čije je mišljenje svaki dan prenosila televizija. Oni su uvek izgledali tako slomljeni, ti ljudi, kao proizvodi nekakvog kinjenja. U šumi članaka je negde pročitao tekst nekog kolumniste koji je napisao da ljudi koji dolaze da javno oplakuju jesu oni koji su se najviše vezali za Dajanu: marginalizovani, oni kojima je nešto oduzeto. Ipak, Džo je znao da se nisu vezivali za nju, vec za histeriju - za galamu koja je odzvanjala u skladu sa njihovim potrebama, koja im je govorila ona što su najviše želeli da čuju, dođi, ovde se nalazi identitet.
"Ja znam tu ženu", rekla je Silvija. Skinula je svoje plave naočare i ispružila jednu ruku ka ekranu.
"Stvarno, mama?", reče Ema, okrecući se prema njoj sa čuvstvom nade.
"Da", reče Silvija odlučno. "To je gospođa Irvin iz pekare."
...nikad nije izgubila sposobnost da se smeši i da se smeje...
" Ne, mama - sećaš se. ... a onda je otpevala: "Bože, čuvaj našu milostivu kraljicu, nek dugo živi naša otmena kraljica..."
"Bože, čuvaj našu milostivu kraljicu, nek dugo živi naša otmena kraljica...", otpevala je Silvija odmah posle nje. Ema klimnu glavom, bilo je to malo učiteljicino klimanje glavom detetu koje je koeačno reklo nešto tačno, pa su njih dve zajedno pevale: "Bože, čuvaj kraljicu."
