Ljubav, bašte, nezahvalnost

01.03.06

Aris Maragopulos, grčki romanopisac, pesnik, esejista, književni kritičar i prevodilac sa francuskog i engleskog, doputovao je juče u Beograd. Maragopulos je predstavnik grčkog Ministarstva kulture na međunarodnoj kulturnoj sceni; u dva mandata bio je generalni sekretar Udruženja pisaca, član je komisije za državne nagrade za književnost i prevođenje pri Ministarstvu kulture, član je udruženja Writers and Translators Council i International James Joyce Foundation.
Beogradska izdavačka kuća „Prosveta” objavila je Maragopulosov roman „LJubav, bašta, nezahvalnost” koji je 2003. godine bio u najužoj konkurenciji za „Državnu nagradu za roman” Ministarstva za kulturu Grčke. Maragopulos će danas imati književno veče u Nišu, a sutra će održati predavanje na Katedri za neohelenistiku beogradskog Filološkog fakulteta.

Pišete, prevodite, bavite se književnom kritikom. Šta je najteže, a šta najizazovnije?

– Da počnemo od najtežeg. Biti pisac danas u Grčkoj, a mi sebe doživljavamo kao malog kapitalistu na Balkanu, znači pomiriti dobru prodaju knjige, a istovremeno biti zadovoljan onim što si napisao. Nije nimalo lako ispuniti i svoja i tuđa očekivanja. U Grčkoj, čitaoci, u skladu sa vremenom u kojem živimo, a to je vreme novca, traže literaturu koja je laka za čitanje i ne zahteva mnogo razmišljanja.

– Najveći izazov za mene je moj novi roman sa važnom političkom temom. On pokušava da objasni zašto u Grčkoj već 25 godina postoji teroristička grupa „Sedamnaesti novembar”, čiji su članovi prvi put uhapšeni tek pre tri godine, i zašto ljudi prihvataju nešto tako. Hoću da kažem, zašto su ljudi nekad toliko očajni da im je potrebno da neko za njih rešava probleme i glumi „dobre momke” ubijajući druge.

Kao predstavnik grčkog Ministarstva kulture na međunarodnoj kulturnoj sceni, kako ocenjujete kulturnu saradnju Srbije i Grčke?

– Mislim da na nivou univerziteta, obrazovanja i slično nije urađeno mnogo. Ali, koliko vidim, postoje tendencije da se to popravi. Pokušavamo da ubedimo sponzore da ulože novac u Srbiju da bismo zajednički poboljšali kulturnu saradnju. Čuo sam da Mikis Teodorakis hoće da održi koncert ovde i da će to koštati 60 000 evra. Ja kažem, nemojte dati toliki novac za jedan koncert već ga dajte umetničkim školama, univerzitetima, mladim stipendistima. To je moj stav koji nije uvek i stav vlade.

Član ste „Internacionalne fondacije DŽejms DŽojs”, autor eseja „Uliks, vodič za čitanje” i „Voljeni, prljavi Dablin” i prevodilac ovog značajnog irskog pisca. Zbog čega DŽojs zauzima posebno mesto u Vašem svestranom stvaralaštvu?

– DŽejms DŽojs je, smatram, glavna figura literature 20. veka. Mislim da sve napisano u Evropi posle DŽojsa nastavlja ono što je ovaj irski pisac prvi promislio i stavio na papir. On je patrijarh literature 20. veka i pri tom ne mislim samo na modernizam kao pravac u književnosti.

Organizovali ste kongres prevodilaca na Rodosu na kome ste razmatrali i nezavidni status balkanskih jezika koji se, kako se čulo, ponekad nazivaju i drugorazrednim jezicima. Šta Vi mislite o tome? Da li ste čitali neke srpske pisce?

– Ne postoje minorni, niti drugorazredni jezici, samo je drugorazredna literatura. Takva je američka književnost. Posle ovog kongresa došao sam prvi put u kontakt sa dva odlična srpska pisca, Svetislavom Basarom i Milisavom Savićem. Mislim da oni u svojim knjigama na poseban način reflektuju ono što se upravo sad dešava u Srbiji. Savićev roman „Ožiljci tišine” je remek-delo. Volim Savića i Basaru. Pisci poput njih zaslužuju da budu prevedeni na sve svetske jezike.

Čitajući Vaš roman „LJubav, bašta, nezahvalnost” stiče se utisak da Vam ovaj savremeni svet baš nije nimalo lep, a ni njegovi stanovnici. To je svet novca, koka-kole, muškarača, „vesele” televizije...

– Naš svet je virtuelan, fotografski, napravljen od fotografija. Verujem da današnji svet ima formu porno-filma. Porno-film imitira realnost, seksualni odnos između dvoje ljudi. Gledalac doživljava uzbuđenje, ali on je samo posmatrač, nije u toj realnosti, on nije taj koji dodiruje, ljubi, oseća. Naš svet je svet porno-filma, a to znači da smo mi izvan stvarnosti. Mi je posmatramo, ali nismo u njoj, mi ne poznajemo njen smisao i suštinu. Ne bih rekao da smo površni, glupi smo. Očekujemo da su ljudi onakvi kakvi su na televiziji, u filmovima, i ne vidimo kakvi su u stvari.

Vaš junak Ben neprekidno luta, putuje u sebe, od žene do žene, od ljudi iz prošlosti do ljudi iz sadašnjosti, od epohe do epohe, od grada do grada. Da li beži ili nešto traži?

- Ben pokušava da dv smisao svom životu, da nađe način da dotakne realnost, da bude u njoj, ne da je posmatra. A to je teško, na svim novoima, bilo da je reč o prijateljstvu ili seksualnim vezama. On nastoji da u svakodnevnim, uobičajenim događajima, zalasku sunca ili dugoj šetnji, nađe nešto posebno i važno. Evo šta daje smisao životu: kada uobičajena stvar ne postoji više kao takva, kada uspemo da je sagledamo kao posebnu i jedinstvenu.

Jelena Nikolić