Toni Morison (rođ. 18. februara, 1931.) jedna je od najznačajnijih književnica današnjice. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Poslednjih godina je objavila seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Rođena je kao engl. Chloe Anthony Wofford u Lorejnu, Ohajo. Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela).
1949. Morison je upisala Univerzitet Hauardu i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989.
13.12.08
Neću da zalupim vrata
Toni Morison
Ropstvo nije moja specijalnost, samo dve moje knjige posvećene su ovoj velikoj sramoti. Mislila sam da možda prosečni čitalac neće prihvatiti poziv, da neće imati poverenja da krene na ovaj put. Jer to je put u nepoznatu i za nas daleku prošlost. Teritorija je tada bila netaknuta, sirova, i naša nacionalna priča još nije bila ni počela.
Kritika je sa oduševljenjem dočekala devetu, neveliku ali snažnu knjigu Toni Morison. Mnogi značajni američki pisci požurili su da objave svoje eseje o novom delu jedne od najčitanijih savremenih američkih književnica. Više je domaćih zadataka napisano u Americi o Toni Morison nego o Cezaru i Napoleonu zajedno. Njene knjige ušle su u obavezna štiva u svim američkim gimnazijama i na mnogim fakultetima.
Posle književne večeri u zdanju starinske vašingtonske crkve, Toni Morison odgovorila je specijalno za „Politiku” i na pitanja našeg novinara.
Da li ste iznenađeni pohvalnim ocenama i odjecima koje je izazvao vaš novi roman. Da li i takvi pisci kao što ste vi, dobitnici Nobelove nagrade, strahuju kako će publika i kritika primiti njihovo novo delo?
Mislila sam da možda prosečni čitalac neće prihvatiti poziv, da mi se neće pridružiti, da neće imati poverenja da krene na ovaj put. Jer to je put u nepoznatu i za nas daleku prošlost. Teritorija je tada bila netaknuta, neobrađena, sirova i naša nacionalna priča još nije bila ni počela. Pa sam mislila da to neke ljude neće zanimati.
Radnja se dešava između 1682. i 1690. Kakvi su bili odnosi među ljudima u to vreme?
To su bili imigranti. Kao ljudi na čunovima i sklepanim splavovima, koji dolaze sa Haitija, ili iz severne Afrike u Španiju. Od nečega su bežali, spasavali se. Neki su bili religiozni klerikalci koje su proganjali na drugim mestima i koji su došli ovde da pronađu utočište. Drugi su bili vojnici, jer su se mnoge zemlje grabile za sirovine i bogatstva na novim teritorijama. Treći su bili službenici tadašnjih korporacija. Oni su kretali da vide koliko i gde ima zlata, krzna i ostale robe na ceni. Ali najviše je bilo običnih ljudi. Neki su bežali od tamnice, bilo je prostitutki, avanturista, mlade su bile prodavane i slate u Novi svet, neki su dolazili sa poslugom, drugi bez ičega... Svi oni, horde iz različitih delova Evrope, putovali bi na nesigurnim plovilima i po pola godine po nemirnom moru, da bi se dokopali ovog novog tla. Neki su brodovi potonuli pre nego što su stigli na obalu. To je od ovog novog sveta napravilo tako složenu raznoliku sredinu, od tako različitih ljudi, različitih ciljeva – da je u njoj bilo šta moglo da se dogodi. Kada sam iščitala šta se sve na ovoj teritoriji dešavalo u 17. veku, da ne govorimo o prethodnim vremenima, shvatila sam da su izgledi za nastanak SAD bili minimalni.
Šta ste sve istraživali pre nego što ste počeli da pišete?
Neke stvari na terenu: kojih divljih životinja je tada bilo tu, kako je izgledala tadašnja brodogradnja, koje drveće je bilo koje boje, koje čvrstine i veličine, kakve su bile krošnje, na Istočnoj obali... Informacije nisu nedostupne: antropolozi, istoričari, ljudi koji se bave graditeljstvom kroz istoriju, svi su oni istraživali i objavljivali radove o ovom periodu... Ali za književnika nije važan samo podatak, niti samo činjenica... Pisac mora tim podacima da udahne život, oni moraju da postanu deo žive priče.
Kao profesor na Prinstonu u stalnom ste kontaktu sa mladim talentovanim ljudima. Da li se brinete što zbog krize mnogi sposobni đaci ne mogu da nastave studije na Prinstonu, pa čak ni na nekom manje prestižnom fakultetu?
Teško je razumeti da je većina ljudi i do sada morala da se zaduži u bankama i kreditnim institucijama kako bi uopšte mogla da plati za visoko obrazovanje. Kasnije neki do starosti otplaćuju to dugovanje sa kamatama. Zapanjila sam se kad sam čula Mišel Obamu, koja kaže da su tek nedavno otplatili svoje dugove, kredite koje su podigli da bi mogli da studiraju. To su ljudi u četrdesetim godinama. To nije pravedno.
Šta mislite o kritičarima koji kažu da je došlo vreme da završite temu o ropstvu. Da ste o tome sve već rekli?
Ropstvo nije moja specijalnost, samo dve moje knjige posvećene su ovoj velikoj sramoti. Ali, odgovorila bih im da za ovu temu vrata nikada neće moći da se zatvore. Ovo je ogromna zemlja, sa velikom i komplikovanom naracijom. Ne mogu se tek tako pred ljudima zalupiti vrata. Kao da istorija od nekoliko vekova nije ni postojala, kao da njene posledice nisu vidljive i danas.
Zorana Šuvaković
