Paris, septembre, 1878
I
„Lid, možeš li sutra da mi poziraš?“
U Mejinom pogledu ima hitnje i nade. Upravo joj pokazujem nove uzorke za haljinu, dok sedimo za stolom posle doručka. Na tren deluje umilno i zabrinuto, i ja kažem: „Mislim da mogu.“
„Majka smatra da ćeš se previše umoriti.“
„Da, smatram“, viče majka iz svoje sobe.
„N’importe quoi. Sada mi je mnogo bolje.“
Ispijam kafu, zamišljajući šetnju do Mejinog ateljea. Nalazi se tek koju ulicu dalje, u blizini Trga Pigal, ali meni nije bilo dobro, a u svakom slučaju, postala sam vezana za ovo gnezdo, naš stan na Aveniji Triden, u devetom arondismanu. U Parizu smo, ali smo takođe i u svom vlastitom svetu, pet spratova iznad ulica; postale smo pomalo kao država, Republika Kasat, mala, ponekad okružena neprijateljima, i nezavisna. U kuhinji, nova služavka Liza čangrlja sudovima. Otac šuška novinama u salonu; čitao nam je odlomke iz Pti parizjena.
Ustajem da pogledam kroz prozor. Iznad krovova preko puta ulice, vidim bele i žućkaste zgrade kako se veru uz Monmartr, među drvećem i vrtovima. Gledajući dole na Aveniju Triden, vidim devojčicu u ljubičastoplavom kaputu i crvenom šeširu kako se trka niz ulicu s psom. Zaljubljena sam u sve ovo, u ovaj svetli i strani život.
„Mogu da pozovem kočiju, Lidi.“
„Mej, to je tako blizu! Ne budi šašava!“
„Kočija je dobra ideja“, kaže majka dok ulazi u trpezariju. Nosi naočare i staru belu jutarnju haljinu, s laganom vunenom maramom. Kako je samo ostarela!
Znam da sam potrebna Mej kao model. Uglavnom zato što bi inače morala nekome za to da plaća. Troškovi za modele – pa, vremenom umeju da se nakupe, a otac je u poslednje vreme neprekidno gnjavi kako mora sama da se snalazi i pokriva sve svoje izdatke, pa i one za atelje. „Razmisli sama, Mej“, rekao je jutros dok smo sedali za doručak, „razmisli koliko nas sve ovo košta, i saberi koliko si ove godine zaradila. Moramo o tome da mislimo.“
Krajičkom oka primećujem na aveniji dvojicu mladića; elegantno su odeveni, razgovaraju i odsečno mašu rukama u hodu. Otvaram visoki prozor i na tren se naginjem preko malog balkona da bih bolje videla. Možda ih Mej poznaje? Možda idu ka nekom kafeu na Trgu Pigal, da puše cigarete i piju kafu i raspravljaju o umetnosti. Često viđam takve muškarce kako sede ispred kafea kao što je onaj Degaov omiljeni, Le Rat Mort. Tamo idu i žene – ponekad, dok šetam sa Mej, vidim majke i bake kako zadovoljno sede, s lepuškastom decom, i jedu kriške lubenice i pitu od kajsija.
Jednom sam videla ženu kako sedi blizu mladića. Primetila sam kako joj miluje obraz usnama, kako joj ljubi vrat, i pre nego što sam stigla da odvratim pogled, zapazila sam izraz njenog lica, mešavinu hladnoće i znanja i zadovoljstva.
„Mislim da ću danas otići do Šume, da malo vežbam tvog konja“, kaže otac Mej vedro.
Gledam preko Mejinog ramena. Proučava uzorak koji sam odabrala kod Vorta, za večernju haljinu bez ramena.
„Žuta svila će savršeno da ti stoji“, kažem.
Mej diže pogled. Vidim da me proučava svojim slikarskim očima. U sebi, uzmičem; osećam se stidljivo, uvek, kada me neko gleda. Ona je moja mlađa sestra, čitavih sedam godina mlađa, podsećam sebe, bez obzira na to što su joj sada trideset i četiri, ali se meni ponekad ipak čini da je mnogo starija do mene. Ne mogu a da se ne zapitam šta to vidi. Ja sam obična kao vekna hleba.
Kao da mi čita misli, Mej se osmehuje. Nožićem ljušti pomorandžu. „Moći ćeš da gledaš u nešto drugo. Ovog puta ćeš moći da čitaš novine.“
„Ah, da.“ Osmehujem se dok sedam za sto naspram nje. Mej me dobro poznaje, pošto su po mom malom posedu u ovoj republici Kasat dragocene knjige skrivene na mnogim mestima: u rašljama drveća, ispod žbunja kupina, na klupama kraj potoka. Moja kućica sazdana je od knjiga: engleskih i francuskih romana, a i zbirki poezije, zlatno obrubljenih stranica. Ja, koja sam u svemu tako umerena, koja se potpuno podređujem porodičnom životu, postajem sasvim neobuzdana kada se nađem na svom posedu. Čitam satima, strastveno, i čeznem da kameni zid oko mene izdrži, da mala kapija ne oseti pritisak ničije ruke, da reza na njoj zarđa.
„Šteta što nismo doneli u Pariz više onog meda sa sela“, kaže majka, a naočari joj kliznu niz nos. Piše Lizi spisak za kupovinu.
„Sigurna sam da i negde u Parizu možemo da nađemo dobar med“, na to će Mej suvo. „Jutros nisi ni pipnula pomorandže, je li tako, Lidi?“ – pita, pružajući mi parče. Kora na njenom tanjiru obrazuje sferu.
Uzimam krišku pomorandže.
„A šta kažeš da mi slikaš samo potiljak“, predlažem.
„Mais non, Lidi. Želim tvoje ljupko lice.“
Začikava me pogledom, i na tren ponovo jašem selom, u Zapadnom Česteru, u Pensilvaniji. Rano je proleće, još se nije otopio sav sneg, i sigurno smo se pre više od godinu dana vratili s našeg dugačkog putovanja po Evropi. Robija smo sahranili u Nemačkoj. Zamišljam sebe kako jašem sa Alekom i njegovim prijateljem s Jejla Tomasom Hotonom. Dan je leden, i kada smo sjahali, skidam rukavice i pokušavam da zagrejem šake, prinosim ih ustima. Tomas stoji blizu mene. „Hladno ti je?“ – pita dok mi uzima šake, trlja ih, diže ih do pola puta ka svojim usnama.
„Šta kažeš za profil?“ – pita Mej.
„Ako će to da ti pomogne, Mej, slažem se.“
„Tvoja pomoć mi je neprocenjiva. Počećemo sutra ujutro.“
Razmišljam o tome kako će sutra biti miran dan, kako je Zapadni Čester nestao u prošlosti, zajedno s Filadelfijom i Pitsburgom, kako ovde u Parizu živim novim životom, razgovaram s majkom i ocem, čitam roman, razgledam uzorke, a pri tom se sve vreme nadam kako ću na neki čudesan način pobeći od svog stanja i ponovo postati zdrava. Razmišljam o sporom silasku na aveniju, niz pet spratova, i sporoj šetnji sa Mej, kroz rano septembarsko jutro. Više volim duži put, Avenijom Triden do parka kod Trga d’Anver, zbog drveća, zelenog ostrva. Onda hodamo do užurbanog Bulevara De Rošuar i Bulevara Kliši, da bismo napokon stigle na Trg Pigal, a moje telo sve više napadaju i uzbuđuju mnogobrojne pojave: trolejbusi, radnici, prodavci, pločnici pred kafeima još vlažni od pranja, miris kafe i hleba, kao i konjske balege.
„Sutra ujutro, da“, kažem, dok se osećam zabrinuto ali hrabro, i zamišljam svoj brodić bušnog korita kako plovi za većom lađom moje sestre, sam Bog zna kuda.
II
Tonem u meku zelenu fotelju u Mejinom ateljeu, s novinama u rukama.
Jutros posle doručka, majka me je desetak puta pitala da li se zaista osećam dovoljno dobro, i zahtevala da Mej slika samo sat vremena, najviše dva. Dok sam stavljala kapicu i navlačila rukavice, i otac je počeo da brine. „Lidi, da li ti je toplo?“ – upitao je. „Mej, zapamti da ona na svakih pola sata mora da ustane da se protegne.“ Onda je pozvala Lizu da donese „papuče za gospođicu Kasat, i – šta kažeš za jastuče?“ Nakon sve te pometnje, kao i obično, počinjem da se pitam čemu uopšte poziranje. Ako se iscrpem i pre nego što stignem do vrata našeg stana, kako uopšte smem i da pomislim da ću pomoći Mej?
Osluškujem neprekidni žagor i vrevu grada kroz prozor Mejinog ateljea, i razmišljam o radnjama kraj kojih smo jutros prošle i o tome kako su čak i u ovoj običnoj četvrti toliko zavodljivije od onih koje pamtim iz Amerike. Svaki izlog me mami nečim ukusnim ili finim: pralinama, cvećem, posteljinom i svilom. „U poređenju sa ovim, Amerika izgleda prilično pusta, zar ne?“ – rekla mi je Mej prošle nedelje, i u pravu je, donekle. Prodavnice kao što su one u blizini nove opere i Tiljerija zapanjuju i najbogatije naše američke prijatelje. Svi oni hrle i do Bon Maršea, i drugih grands magasins, koji su ispunjeni slojevima i slojevima stvari za kupovinu, poput svadbenih torti. Filadelfija ne može da se poredi, a ipak mi ponekad nedostaju tamošnje skromne radnje. Postoji nešto u uzdržanosti što mi prija.
Pti žurnal mi postaje apsurdno težak i ruke me bole. Pročitala sam sve članke, i kolumne i reklame, i sada žalim što nemam knjigu. „Žene se uvek prikazuju kako čitaju knjige“, rekla je Mej dok smo se jutros smeštale. „Novine su savršene. A koje su bolje od Pti žurnala? Krajnje je savremen. Pokazuje da si žena koja razmišlja.“ Ja međutim žudim za romanom koji sam juče započela i ostavila na krevetu – Madam Bovari. Čitam ga po drugi put, i sada u njemu uživam još i više nego dok sam bila mlađa.
III
Dok poziram, prisećam se kako je majka uživala dok je prošlog proleća pozirala za svoj portret. Volela je da potcenjuje svoju pomoć – „Samo se zavalim u fotelju i čitam novine“, rekla bi odmahujući rukom – ali se činilo da je srećnija nego obično, kao da joj je u ateljeu dat neki drugi život, bezbrižniji, sjajniji i otmeniji od svakodnevnog. Očeva razdražljivosti i zahtevi kao da su do nje dopirali kroz neku izmaglicu. „Da, dragi“, rekla bi radosno, „sigurno ću se sutra vratiti na vreme za ručak“, ili: „Naravno da ću sutra pisati Aleku i Gardneru.“
Kada sam prvi put videla majčinu sliku, delovala mi je nemarno, Mejini potezi četkicom smelo, majčin deshabille kao pravi metež boja. Osetila sam divljenje, ali i ljubomoru. To svetlucanje, taj osećaj – kako li je, za ime Boga, to stvorila? Slika je prikazivala majku, jednostavno nju, s naočarima, kako čita novine kao bilo kog običnog jutra. A ipak je Mej bojom uhvatila osećanje, čitav trenutak. Bila je jednako upečatljiva kao slike Berte Morizo,* a meni se više sviđala od bilo koje slike njenih prijatelja, pa čak i Renoara.
Kako se samo Mej osmelila! Da slika običnu ženu u jutarnjoj haljini dok čita Figaro, a da joj slika tako igra, da ne bude vezana svime onim što su je učili, ili slikama koje svakog proleća kače u Salonu, tako mračnim i klasičnim. Majka je pohvalila Mejinu sliku na svoj uobičajeni, neusiljen način – „Ljupko svetlo, zar ne, Lidi, i vidi samo kako je Mej upotrebila ogledalo!“ – ali sam znala da je ponosna.
IV
Oko pravougaonika Pti žurnala, parket Mejinog ateljea sija. Vidim rub jednog njenog turskog ćilima, onog ružičastog i sivog, sa zamršenim šarama. Ruke i ramena me bole.
„Šolju čaja, Lidi?“
„Da, hvala.“
„Terala sam te da poziraš duže od sat vremena. Majka bi se razbesnela.“
Dok odlažem novine, u vrhovima prstiju osećam nešto nalik na ubode igle. Male zlatne kazaljke na satu iznad kamina kažu da je pola jedanaest.
Mej se kreće po ateljeu sa svojom uobičajenom hitrinom. Leti tamo-ovamo kao ptica. Vitka je, zapravo skoro premršava. Dok otvara limenku sa čajem, mislim na majku, kada je bila mlađa i zdravija, kako nam nedeljom sprema čaj, gde god da smo živeli, i zamišljam i Mej, kao malu devojčicu na poniju, lica tvrdoglavog i ozarenog. „Daj da ja probam“, govori Aleku i meni, dok Robi posmatra s kapije. Njoj su četiri godine, a meni je sigurno oko jedanaest, Aleku je devet, a koliko bi Robi imao? Sedam? Na livadi smo, pored našeg seoskog imanja Hardvika, pre selidbe u Filadelfiju. Alek i ja volimo da skačemo na konjima preko malih prepona. Livada u Hardviku upravo je pokošena, a zemlja je neravna. Robi se ljulja na kapiji, i „Pusti mene da probam“, kaže ona ponovo. „Premala si“, odgovara Alek, ali je sledećeg trena ona u vazduhu, njena mala figura diže se tek koji pedalj iznad leđa ponija, i uskoro skače, opet i opet, a Alek viče: „Bravo, Mame!“, a ja vičem: „Pazi!“ Besna sam na nju zato što nikada ne sluša. Te noći za večerom, kada počinjem da pričam šta se desilo, Mej i Robi me prekidaju, a onda otac kaže da bi ona trebalo da ide na časove jahanja s nama, kad već toliko želi da skače.
Dok mi donosi čaj, Mej me podseća na sirenu; kao da plovi, proseca talase. Na trenutak se pitam kako je to biti slikar. Kako se jedna žena odlučuje na to? Ili joj to samo dođe, kao dar s nebesa?
„Et bien, izgledaš zamišljeno, Lid.“
Osmehujem se, prolazim rukom kroz vazduh ispred nosa, kao da govorim: nije to ništa. Dok pijuckam čaj i šetam po Mejinom ateljeu, proučavam neke njene slike: žena drži zalogaj za psa, žena čita, skice majke pored svetiljke kod kuće. Nailazim i na jedan Mejin autoportret, mali gvaš na hartiji, i mislim o tome koliko je upečatljiviji od nekih drugih njenih slika, i kako ona na njemu čudno izgleda, nimalo nalik na sebe. Deluje ozbiljno i prefinjeno, oslonjena na zeleni jastuk. Haljina joj je prelepa, ona bela koju joj je sašila madam Anž, ali joj je lice tužno, a i tvrdoglavo.
Smela je ona, i nimalo nalik na druge žene.
„Ova ti se sviđa?“ Mej mi je prišla.
„Da. Pa, ’sviđa’ možda i nije prava reč.“
„Nije?“
„Rekla bih da je moćna.“
„Pa, ne smeta mi da budem moćna!“ Mej me hvata pod ruku.
„Da, a divim se i haljini.“
„Ti si mi pomogla da nađem materijal za tu haljinu, Lidi, tu te souviens?“
Pomišljam kako Mej na tom autoportretu izgleda kao da je neko gleda, da je gleda neko drugi, hoću da kažem, ne ja ili majka. Mislim na Degaa. U poslednje je vreme toliko često s njim, zasigurno se izuzetno divi njegovim slikama, a i uči od njega, o boji, i uglovima i tehnikama poteza, i prikazivanju običnog života.
Slika, međutim, prikazuje više od svega toga; kao da ju je Mej naslikala osvrćući se preko ramena.
