Lični čudesnik : Žoze Eduardo Agvaluza

Lični čudesnik

Izdavač: Dereta
Naslov originala: Milagrário pessoal / José Eduardo Agualusa

Ovo je storija o mladoj studentkinji lingvistike koja pokušava da pronikne u misterije portugalskog jezika. Zajedno sa ostarelim profesorom, starim anarhistom, ona raspliće čudne rukavce jezika, koji vode na mistično istraživanje predela, istorije i skrivenog znanja.
Lični čudesnik je priča koja se bavi muzikom reči od davnih vremena do danas, putujući kroz različite zemlje i običaje. Suptilno i nežno Agvaluza uvodi čitaoca u svet koji je teško dostupan ako mu se potpuno ne prepustite. Puna boja i impresija neobičnih reči, ovo je knjiga u kojoj se živopisno i očaravajuće prepliću ljubav, strast i sećanje na prošlost.
Apologija verandi,

dvorišta i portugalskog jezika, propraćena kratkim suprotstavljanjem smrti

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Portugalska književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Romani

2011; Broširani povez; latinica; 21 cm; 160 str.; 978-86-7346-834-1;

Treba ozbiljno da shvatimo snove

Žoze Eduardo Agvaluza

Jedan francuski pesnik svaki put kada bi otišao da spava na vrata svoje sobe okačio bi natpis: „Tišina, pesnik radi”, kaže Žoze Eduardo Agvaluza

Portugalski jezik je kao pažljivo i vekovima izrađivana tkanica, strpljivi prsti i dalje svakodnevno upleću bezbroj niti donetih sa mnogih prekomorskih putovanja, zbiraju ih u šarenu celinu, koja opstaje upravo zahvaljujući sopstvenoj raznolikosti. Osam zemalja u kojima više od 200 miliona ljudi govori portugalskim jezikom – Angola, Brazil, Gvineja Bisao, Zelenortska ostrva, Istočni Timor, Mozambik, Portugalija i Sao Tome i Principe predstavilo je svoju književnost i kulturu na ovogodišnjem 56. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Jedan jezik – portugalski, prvi put je bio počasni gost ove kulturne manifestacije. Među piscima portugalskog govornog područja, koji su ovom prilikom posetili Beograd, bio je i Žoze Eduardo Agvaluza, autor romana „Lični čudesnik”, objavljenog u Grafičkom ateljeu „Dereta”, u prevodu Jovana Tatića.
Ž. E. Agvaluza, rođen u Angoli, jedan je od vodećih mladih književnih glasova Angole i poznavalac afričke muzike i književnosti, a njegova knjiga „Afrički Lisabon”, napisana u saradnji sa Fernandom Semedom i Elzom Roš, jedno je od najpoznatijih dela o afričkoj zajednici u Lisabonu. Agvaluza je veći deo života proveo radeći kao novinar i pisac u Angoli, Portugaliji i Brazilu. Između ostalih priznanja, dobio je portugalski Gran pri za književnost, dok je njegov roman „Knjiga o kameleonima”, kod nas takođe objavljen u „Dereti”, dobio nagradu časopisa „Independent” za najbolji inostrani roman 2007. godine. Za istu nagradu Agvaluza je nominovan i 2009. godine za roman „Žene moga oca” („Dereta”, 2010).

„Lični čudesnik”, pak, knjiga je koja govori o mladoj studentkinji lingvistike koja pokušava da pronikne u tajnu muziku portugalskog jezika, od davnih vremena do danas, zajedno sa svojim starim profesorom. U razgovoru sa novinarima, na Beogradskom sajmu knjiga, Agvaluza je otkrio da je portugalski nepoznanica za mnoge koji njim govore, ali otkrio i bogato nasleđe portugalske kulture koja baštini dugogodišnje arapsko i afričko prisustvo na Iberijskom poluostrvu.
– Ima mnogo toga što narodi koji govore portugalskim jezikom zaboravljaju i ne koriste, kako u Portugaliji, tako i u Brazilu i drugim zemljama. Na primer prisutan je afrički doprinos strukturi jezika, kao i arapski uticaji. Ne zaboravimo da su Arapi bili u Portugaliji mnogo pre nego što su Portugalci došli u Afriku. Današnji portugalski ima veliki broj arapskih reči. I bantu jezici doprineli su bogaćenju ovoga jezika. Neke afričke reči već su toliko stotina godina deo naše kulture da ih ni Portugalci više nisu svesni. To je jedna od tajni koje portugalski jezik poseduje – kaže Agvaluza.
„Kao što mi stvaramo jezike, i jezici stvaraju nas. Čak i ako to ne radimo namerno, svi imamo sklonost da biramo reči koje najčešće koristimo, i ta upotreba nas formira ili deformiše, telesno i duhovno... Jer se upravo to i dešava – kada se za nekoga ili nešto mnogo emotivno vežemo, malo-pomalo počinjemo da poprimamo oblik te osobe ili stvari. Muškarac i njegova supruga postaju toliko slični posle pedeset godina zajedničkog života, kao da su brat i sestra. Stari pas imitira vlasnikov kašalj”, citat je iz knjige „Lični čudesnik”.

Fluidne prirode, u skladu sa kulturom kojoj pripada, Agvaluza kaže da se dobro oseća tamo gde ima prijatelje, nekoga ko će ga lepo primiti, tako da u svim tim mestima pronalazi neke pojedinosti koje prihvata kao sopstvene.
– Ja sam Angolac, i ne mogu da pobegnem od toga, ne mogu da ne nosim sa sobom svoju prošlost i svoje detinjstvo. Ali u svim tim prostorima gde se portugalski govori, sebe pronalazim upravo zahvaljujući jeziku – ističe pisac.

Agvaluzin roman „Žene mog oca”, svojevrsna je posveta afričkoj muzici, i autor kaže da je njegova prevashodna namera bila da predstavi taj južni deo Afrike, koji se u stvari nalazi u jednoj fazi obnove.
– Upravo muzika igra vrlo važnu ulogu u toj obnovi. Pokušao sam da dočaram vitalnost afričke kulture upravo kroz muziku, jer je muzika najdinamičnija – dodao je Agvaluza.

Treba ozbiljno da shvatamo snove, kaže Agvaluza u romanu „Lični čudesnik”. Da li i sam živi po tom načelu, pitanje je za našeg sagovornika, koji odgovara:
– U istoj ovoj knjizi kažem da je jedan francuski pesnik svaki put kada bi otišao da spava na vrata svoje sobe okačio natpis: „Tišina, pesnik radi.” Mislim da snovi predstavljaju bitan deo moje spisateljske delatnosti. Često mi se desi da sanjam rečenice, likove, a nekada i čitave priče. Tako da bih ja isti takav natpis mogao da okačim na vrata svoje sobe kada idem da spavam. Najveći deo priča ovoga romana izmislio sam, ali dobro je kada ljudi veruju u njih, još je bolje kada ja poverujem u njih.

Marina Vulićević