26.04.05
Licem u lice
Milutin Čolić
Milutin Čolić, istaknuti novinar, filmski i pozorišni kritičar „Politike” u penziji, osnivač FEST-a, autor je knjige razgovora sa domaćim i stranim piscima, umetnicima i političarima „Licem u lice” u izdanju „Čigoja - štampe”.
Milan Dedinac, Miroslav Belović, Dušan Matić, Mihailo Lalić, Oto Bihalji Merin, Petar Lubarda, Borislav Mihailović Mihiz, Ljubiša Samardžić, Ginter Gras, Rafael Alberti, Sidni Lumet, Vili Brant samo su neke od ličnosti koje je Čolić intervjuisao.
- Razgovor sa Ričardom Bartonom na snimanju „Sutjeske” na Žabljaku omogućila mi je Liz Tejlor, jer on mnoge stvari, kako je kazao, uradi kada ona odobri - kaže Čolić. -Dijalog sa Klodom Lelušom, uz veliku pomoć Saše Petrovića, Lelušovog prisnog prijatelja, našeg najvećeg sineaste, vodio sam posle projekcije filma „Jedan čovek i jedna žena” u beogradskom bioskopu „Zvezda”, takoreći u hodu. Svi su bili ljubazni, a najviše Nagisa Ošima, koji me je primio u svom domu u Tokiju.
Tokom pojedinih razgovora bilo je i nepredviđenih situacija, o čemu nam je naš sagovornik rekao:
- Posle sjajnih odgovora na prvih 40 pitanja, predložio sam Ginteru Grasu da se odmori i da za to vreme preslušamo traku. Na moje zaprepašćenje, a i na Grasovo, nismo ništa čuli: naša pomoćnica zaboravila je da uključi kasetofon!
M. V.
26.02.05
Kritičar iz nevolje
Milutin Čolić
ViŠe od trideset razgovora sa piscima, umetnicima i političarima “stalo” je u debeloj knjizi “Licem u lice” Milutina Čolića, novinara, filmskog i pozorišnog kritičara “Politike” u penziji, koju je na 414 strana velikog formata upravo objavila “Čigoja” štampa. Ovaj neumorni novinarski “vuk” (on uvek najpre kaže da je novinar, pa tek onda kritičar) objavio je 12 knjiga od kojih osam o filmu, osnivač je FEST-a, bio njegov umetnički direktor i selektor, član zvaničnih žirija međunarodnih filmskih festivala u Moskvi, Parizu, Karlovim Varima, Manhajmu.
- Ako smem da kažem, pisanje knjiga, pa i ove “Licem u lice”, kao uzgredni posao radio sam savesno i odgovorno - priča nam Čolić. Kao “Politikin” filmski kritičar bio sam na mnogim festivalima u svetu, ali sam uzgred uvek nametao sebi obavezu da napišem i još nešto. Ličim pomalo na Japanca za koje je rad zagonetka koga pokreće duh.
Dalekih pedesetih, kada ste počinjali novinarski zanat, bili ste nepoverljivi prema njemu?
- Bio sam tada mlad i nadobudan. Prema novinarstvu sam bio vrlo nepoverljiv, čak sam imao i averziju. Valjda pod uticajem skojevskog vaspitanja, smatrao sam da vlast počiva na tri stuba - na policiji, vojsci, novinarima. A možda i pod uticajem Balzakovih “Izgubljenih iluzija” koji je napisao, ako se dobro sećam, da novinari čim na prag redakcije stanu izgube svoje “JA”.
Često ste, sticajem okolnosti, bili i “običan” izveštač?
- Tačno, eto sećam se atentata na dr Antona Kolendića, šefa naše vojne misije u Zapadnoj Nemačkoj. Mada sam bio pošao na festivalsku predstavu u Berlinu, u taksiju sam čuo vest da je u terorističkom napadu on ubijen. Već se zatvarala poslednja strana provincijskog izdanja “Politike”. “Iz glave” sam izdiktirao oko pet šlajfni, tog 30. juna 1969.
Bilo je još takvih prilika?
- Kao “noćnik” navratim u ponoć jednom u redakciju. Kad dežurni urednik od neke meni neznane sreće raširi ruke i reče mi da je umro Hemingvej, ali da je dokumentacija zatvorena i da ne može nikog drugog novinara da pronađe. Zamoli me da odem direktno u štampariju i da slagaču izdiktiram ono što znam o njemu. Tog jutra jedino je “Politika” imala informaciju o njegovoj smrti.
U “Licem u lice” su dugi razgovori i sa Milanom Dedincem, Dušanom Matićem, Mihailom Lalićem, Petrom Lubardom, Ginterom Grasom, Sidni Lametom, Klodom Lelušom...
- Skromno ću reći da vrednost ove knjige nije samo u mislima izuzetnih stvaralačkih ličnosti, nego je to svojom dokumentarnošću i mala istorija u kojima se juče i danas iskustvima prožimaju.
Zašto crtež zlatnog goluba na naslovu knjige, vi inače hranite golubove na Tašmajdanu?
- Volim životinje, golubove koji su u mnogim istočnim zemljama svete ptice, a obožavani i u Londonu, Parizu, Berlinu, Kairu, Tokiju... U knjizi su tri pesnika koji stihovima pevaju o golubovima.
Kao upravnik Užičkog pozorišta, vi ste 1947. postali i pozorišni kritičar?
- To sam postao iz nevolje! Pozorišni kritičar se naljutio pa sam ja počeo da pišem kritiku tajno. A filmski sam postao “ukazom” Bogdana Pešića, dobrog čoveka i velikog novinara. Bio je šef i vaših uglednih “Večernjih novosti”. Godine 1953. saopštio mi je: “Čoliću, ti ćeš od sutra pisati filmsku kritiku. Ako i jednom pročitam “rakurs”, “flešbek” ili “rimejk” u tvom tekstu, onda uzimaš šešir u ruke i - zbogom!”. Tako ja ostadoh još duže od pola veka da se time bavim...
D. Stankovic
19.05.05 NIN
12. Čolićeva knjiga
Licem u lice, Milutin Čolić
Poznati novinar, filmski i pozorišni kritičar Milutin Čolić objavio je, u izdanju “Čigoja štampe” knjigu intervjua “Licem u lice”. To je 12. Čolićeva knjiga, deseta koja je štampana, a sadrži intervjue sa značajnim srpskim i svetskim umetnicima: Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Draškom Ređepom, Dušanom Matićem, Ljubišom Samardžićem, Mićom Popovićem, Ginterom Grasom, Rafaelom Albertijem, Ričardom Bartonom... Knjiga, koja je štampana u luksuznom formatu na 413 strana sadrži i delove nazvane “Kratki susreti” i “Portreti i profili” u kojima se govori o najznačajnim ličnostima našeg glumišta kao što su Ružica Sokić i Vlastimir-Đuza Stojiljković... Povodom ove knjige Milutin Čolić za NIN kaže:
- Ovo je nešto što sam radio više od 50 godina, prvi intervju objavljen u ovoj knjizi rađen je 1951, poslednji prošle 2004. godine. Za sada, koliko mi govore, kritike su pozitivne i knjiga dobro ide. Namerno sam na početku objasnio šta je intervju kao žanr jer u našoj štampi pod intervjuom se podrazumeva samo tehnika: pitanje – odgovor. A intervju je nešto više, on i etimološki podrazumeva objašnjenje, tumačenje. Toga gotovo da danas nema u našoj štampi.
06.04.05 Blic
Sa rukama u dzepovima
Licem u lice, Milutin Čolić
Milutin Čolić za svojih penzionerskih dana ne drži ruke u džepovima, već sređuje svoje rukopise, napise i intervjue. Ovih dana je Čolić sa „Čigojom“ izdao knjigu intervjua „Licem u lice“. A bio je licem u lice sa mnogim značajnim ličnostima koje je sretao tokom svoja dva paralelna profesionalna života - kao novinar i kao utemeljitelj Festa.
Između trideset četiri što dužih što kraćih intervjua, nesumnjivo je najznačajnije što je Čolić imao priliku da porazgovara sa velikim španskim pesnikom Rafaelom Albertijem i sa sineastima Sidnijem Lumetom i Klodom Lelušom.
U tim intervjuima Milutin Čolić se drži starog pravila da je dobar onaj intervju u kom se oseća da se onaj koji intervjuiše iskreno zanima za ono što pita. To je naročito slučaj sa Rafaelom Albertijem, koji je bio očigledno inspirisan Čolićevim pitanjima. Sećam se mojih susreta u Beogradu sa veliki španskim pesnikom. U Čolićevom intervjuu osetio sam istog tog originalnog, nekonvencionalnog sagovornika kakvog sam doživeo Albertija tokom jednog od Bitefa kad nam je došao sa Nurijom Espert u pohode.
Većinu intervjuisanih poznavao sam lično i od mnogih je Čolić uspeo da izvuče neke do sada nepoznate misli, zapažanja i činjenice. To se među našim umetnicima Čoliću posrećilo sa uvek originalnim Dušanom Matićem koji je stalno sam sebe prevazilazio time što nije sebi dozvoljavao da se ponavlja. On je bio večna svežina Beograda i u svojoj starosti.
Te nikada kod drugih sagovornika zabeležene cake, glavni su razlog, radost i opravdanje što nam je Milutin Čović u svojoj 86. godini sakupio te davnašnje glasove darova i mudrosti i ostavio novim pokolenjima. Mladim novinarima to su primere profesionalnog intervjuisanja, a mladim umetnicima primeri uspešnog odgovaranja na dobra pitanja.
Jovan Cirilov
