01.01.00
Kosava
dvobroj 34/35
SILAZAK U TISINU
Pise:Tanja Kragujevic
Diverzitet pesnickih projekata - kada postoji u jednom delu - giba individualni talenat, i omogucuje mu da se pronalazi u razlicitim perspektivama, da samoprevazilazenje ostvaruje u novom i neocekivanom.
A moze biti i drugacije: lirski glas saopstava konstatno pesnikovo samoosecanje, koje, udruzeno sa odredjenim vidjenjem sveta, u varijabilnosti suptilnih iskoraka, treperenja, i prociscenja, razvoj ostvaruje u okviru postojane i sintetizovane snage individualnog talenta i umeca. Takav glas pamtimo po snazi i rezonanci njegove dubinske istosti u razlicitim porukama, tonovima i bojama novih knjiga. Postojana, gotovo klasicna liricnost podrazumeva stalno unutarnje zrenje pesnicke licnosti, i pesnicke reci. Rezultat je kondenzovanost koja cini luk izmedju ?ranih" i ?kasnih" pesama jednog Stevana Raickovica, ili, dodajmo odmah, i onaj redukcizam koji vezuje, menja i usavrsava knjige Boska Ivkova, neposredno povezujuci tako Put u sneg (1991) i novu knjigu njegove poezije.
Devetogodisnji zapisi nisu samo hronologija jednog burnog i tamnog vremena, i kao kontrast, unutarnjim mirom sazeta okosnica smisla kojim bi se uspravilo sve posrnulo. U neposrednijem knjizevnom smislu put izmedju ove dve knjige je put poetskog samoprevazilazenja, zatvoren u tajni zrenja. Neprekinuti proces pesnickog samooformljenja. Novi korak koji Ivkov cini je ipak na neki nacin i radikalan. To pokazuju transformacije pesnickih motiva koji su iz naracije i opisa prerasle u pregnantnu minijaturu, u krajnju i gotovo sokantnu svedenost, ciji vrhunac, poeticki idikativan, iskazuju prevashodno dve za koje se opredeljujemo. Tako Najkraca pesma glasi: Ja. Druga pak saopsatava: senka sam/svetlosti.
Subjekat, dakako, nije sve, on je nacin da se odrazi spoljasnjost. U Ivkovljevom Ja, prepoznaje se razgranat motivski prostor. Jer, za pesnicko Ja, kako kaze Vojislav Despotov, ?ceo svet je njegov spoljni motiv." Uobicajenu tenziju spoljasnjeg i unutrasnjeg Ivkov iskazuje posredstvom tanke linije, senke svetlosti u kojoj se naziru i ostvaruju sva suptilna pomeranja njegovog delikatnog lirskog traganja. Ona relaciju Ja/Zivot, Ja/Postojanje upravljaju ka svetlosnom idealu na nacin koji neobicno prijemcivo i jednostavno preklapa egzistencijalnu i svereligijsku ili gotovo parareligijsku osnovu njegovih trazenja, sazimajuci ih u put koji i najtanju nit (subjekat kao ?svetlosnu trscicu", mogucnost prosvetljenja i oduhovljenosti) razvija do savrsenije aksioloske skale, kojom se na posve drugaciji nacin vidi, saznaje i upija svet, a time i na drugaciji nacin uspostavlja unutarnji lirski status. To je put koji odrazava neprimetnu unutarnju dramatiku, a ona mora postojati, buduci da, kako kaze Sioran, nije svetlost ta koja bi sama po sebi bila zanimljiva, vec proces tokom kojeg se covek krece putevima svetlosti.
Ivkovljev pesnicki subjekt izlazak iz senke dozivljava kroz paradoks zudnje za promenom, za otkrivalackim, kao pricu usamljenistva, pred jednostavnoscu ljudske, prirodne i kosmicke cistote u kojoj nalazi izvore okupanosti svetloscu, ?spolja i iznutra" - istovremeno odbacujuci efemernost, ispraznost, strah od prolaznosti, odbijajuci sudeonistvo u kolektivnoj zahuhtaloj ?akciji" coveka danasnjice, koja najcesce znaci pristanak na krivicu i ?greh" prividne i nerazmisljene slobode u svetu bez bozanstva.
Pristajuci na zapise ?nagog bica", drhtanje nage duse na vetru, ovaj pesnik starovremenski dise kroz trscicu istocnjacki svedenog i izbirljivog, usamljenickog posvecenistva ?siromastvu"- da bi za uzvrat ostvario punocu integracije, silazak u tisinu, uspostavljanje veze sa transcedencijom. Zidanje boga, naslov jedne od najboljih pesama zbirke, upravo je Sioranov put u svetlost, kompoziciono jedinstvo elementarnih cinilaca zivota i sveljubavi koji se nalazi u osnovi svake religije. Svuda, u svakom postojanju. U Ivkova je ona i novo lice sveta koje retroaktivno, izdisajem velikog svetlog stabla u koje je izrasla trscica, iz nanovo integrisanog bica uvrscuje i njega samog, te subjekat (senka svetlosti) izrasta u subjekat/svet.
Time se i proces prethodne knjige, kojim se ?zivot unosi u svet", zivotokom svetlosne biljke uzdize u novi, odlucujuci oblik, a zivljenje pretvara u sticanje svetlosne otpornosti, trajanje. Svoj Letopis Ivkov stoga naziva letopisom godova, a ne godina, obnavljajuci cilj svake religije da kroz reafirmaciju esencije sto prebiva u svetu tisine reintegrisanih kosmickih i covekovih sustina (jesam li dovoljno zemljan, /dovoljno sunacan/ da udjem u bilje?) afirmise svepostojanje.
Ivkov je majstorski iskazao taj put upijanja vrednosti i njihovog isijavanja, ritam preobrazaja. Njegovo "voce svetlosti" uzreva na krhkim i lomnim grancicama kratkih stihova, oksimoronskih sudara, poigravanja leksikom koja trazi nove nijanse svetline za ove ?pesme od bagrema", a ume da podnese i inventivnu igru zasnovanu samo na jednoj reci. Izmedju boga govora i boga cutanje razastire se leksicko zaodevanje ljubavi prema zivotu uzdignutom u postojanje, i na njegovim najtananijim nitima ovaj pesnik zrele mudrosti i umeca u stanju je da sazda svoje stalakite (suha sust leta) ili svetlosne himne: svetla je ljudska dusa izasla u svetlost, /da se, svecano i sveto, sa svetlim bogom/seta po svetu u svetlostima (?U nedelju bog").
Ova knjiga suptilne i razgranate energije uspeva da potvrdi sustinu duhovnosti kao praelement kreacije, da na poetskom planu uzdigne stvarnost odslikavajuci je u njenom jednovremeno svakidasnjem koliko novom, preobrazenom, svetlosnom liku, ne zaobilazeci tegobni teret puta i tamu iz kojih je iznikla.
Jednostavno, ona je puni izraz dara i zrelosti ovog pesnika.
01.01.00
Dnevnik
13.10.2002.
INTERVJU: BOŠKO IVKOV, KNJIŽEVNIK
Predeli duše i ravnice
Malo je onih koji su živeli ili lagodno žive od pera. U tom se poslu opstaje uglavnom iz ljubavi prema reči, koja beše na početku svih stvari. Književnik Boško Ivkov, Staparac, Novosađanin i Vojvođanin, istrajava već četiri i po decenije. Autor je nekoliko zbirki poezije, pripovedaka, lirskih eseja i jednog romana. Prevođen je na rusinski i makedonski, a dobar deo stvaralačke energije, kako sam kaže, potrošio je uređujući tuđe tekstove.
Ivkov je sopstvenu poetiku znalački prevodio na jezik radija i televizije, a krunu njegovog literarnog opusa predstavlja, za sada trotomna, Čitanka Vojvodine: predeli i prizori, bića i događanja, nazvana ?Zemlja i rašće?.Ove knjige nastajale su proteklih desetak, dvanaest godina, one slikaju jad i lepotu svakodnevice između zemlje i neba Vojvodine - mikrokosmosa celokupnog Ivkovljevog stvaralaštva. Mnogi ga danas po tome smatraju najizrazitijim pesnikom ove ravnice.
Neprekinuta književna linija
l Uskoro će Vam šezdeseta, a za Vama je četrdeset pet godina književnog rada. Kada se osvrnete na sve te godine, kako Vam izgledaju?
- Šaroliko. Bogato. I uzbudljivo. Bivalo je svakojako, i u životnom i u radnom smislu. Ali, u svim tim godinama vidim neprekinutu liniju svog književnog pregnuća. Prvu sam pesmu, osnovnoškolcem, 1957. objavio u somborskom Pokretu, u kojemu su i moji drugi, srednjoškolski književni začeci, a potom sam, studentom, stasavao u Indeksu, pa rastao u Poljima, Letopisu Matice srpske, kao i u drugim, beogradskim, ali i inim književnim listovima i časopisima. A svoje knjige sam objavljivao u Matici srpskoj, ponajčešće, pa u Nolitu, Književnoj zajednici Novog Sada, beogradskoj ?Prosveti?, ali i u somborskom ?Ravangradu?. Poslednjih godina u samizdatu.
Ali, nisam sve ove godine proveo nad svojim, nego prvenstveno i pretežno nad tuđim rukopisima, pošto sam skoro čitav radni vek bio urednik i glavni i odgovorni urednik. Najpre u Pokretu, zatim u Indeksu, Poljima, na RU ?Ćirpanov?, najposle u Letopisu, čitavih dvanaest godina. Bio sam idejni pokretač i prvih nekolikih njegovih godina glavni urednik somborskih Dometa. A i četiri godine profesionalno sekretar Društva književnika Vojvodine, i, pre penzionisanja, sedam godina urednik Katedre Matice srpske.
Ali, kad se saberem i u sebi pošteno razaberem, ne nazirem da bih bio mnogo pametniji ni kad bih, sa svim ovim iskustvima i u sličnim okolnostima, ponovo prolazio isti životni put. Izuzev ako bih se, recimo, ponovo rodio kao - rentijer.l Smatraju Vas jednim od najizrazitijih pesnika Vojvodine. Može li se reći da je zavičajnost večiti motiv literature, bez obzira na trendove?
- Može, kako da ne!.... Naročito u slučajevima ovakve vokacije i ovakve poetike kakva je moja... I Fokner je bio ?usko? zavičajan pisac. I Sterija. I Branko. I Veljko Petrović. A o Borisavu Stankoviću i da se ne govori! Isidorina Hronika palanačkog groblja je eminentno zavičajna knjiga. Na svojevrstan način su zavičajni pisci i Dostojevski, Tolstoj, Servantes. I, dabome, naš Andrić. Pisac je pisac svog vilajeta, ne tuđega. Jer, on sagledava svet kroz sebe, iz sebe. Iz svog sopstvenoga doživljaja sveta, pa i doživljavanja sebe u tome svetu. A pošto su i u mome životu, kao i u tolikim drugima, prvotne senzacije tih doživljavanja najžešće u mome detinjstvu i mladosti, koje sam proveo u užem i malo širem zavičaju, ne čudi da se u zavičajnosti koreni skoro sveukupni moj književni iskaz. Jesam pisac ovoga svoga podneblja, kao što bih to jednako bio i da sam rođen u brdima ili na Mediteranu, jer takav je moj duhovni i duševni sklop. Svedočim, naime, svoj svet, rodni, zavičajni, i sebe u njemu, jer taj svet ponajbolje znam, a i samoga sebe u njemu koliko-toliko, ali, ipak, tu ponajviše razaznajem i prozirem. Tu se ponajbolje samonapipavam.
Ali, ta zavičajnost nije važna sama po sebi, pogotovo ne književno, umetnički, nego je vredna samo u meri u kojoj pisac iz toga zavičajnoga izvuče univerzalnoga. Jedna uža ili šira geografija u umetnosti postaje značajna tek kad ljudi u njoj spoznaju i druge neke geografije, baš kao što i pojedinačna ljudska sudbina pričana u literaturi postaje bitna tek kada čitaoci počinju u njoj da razaznaju svoju i opšteljudsku sudbinu.
Nacionalizmi nisu poraženi
l Vaša dosadašnja trotomna Čitanka Vojvodine uskoro će biti dopunjena četvrtim delom Zemlje i rašća. Hoće li i ta knjiga biti samizdat, i šta nam ona donosi?
- Dve trećine te knjige je već napisano i, ako bude teklo sve po planu, pojaviće se u prolećne, preduskršnje dane 2003, onako kako su se o Uskrsu pojavljivale i prethodne tri. I biće, takođe, objavljene u mom sopstvenom izdanju, jer mi ne pada na pamet da rukopis nudim nekom izdavaču koji će mi, uz njega, tražiti i pare za štampu, kako se to danas kod nas uobičajilo. Kad završim rukopis i sakupim pare, znaću i sam da nađem štampariju. Zapravo, već je imam: izvrsnu ?Budućnost? iz Novog Sada, koja mi je odštampala dosadašnje Čitanke, i ne samo njih. A biće i u toj Čitanci sabrani lirski eseji o predelima, prizorima, bićima i događanjima iz ovog, zavičajnog mi podneblja Vojvodine, kao i oni iz ?najzavičajnijih? jer najintimnijih predela duše i srca, kako je to bilo i u sve tri dosadašnje Čitanke. Biće u njoj i svi oni tekstovi koje sam u pretodnih pola godina objavljivao u svojoj autorskoj rubrici u ovom listu. Dakle, lirski eseji o Maloj Magdaleni i taksisti, lomnom proleću, vrbi i Vrbici, Uskrsu, zovi, bagremima, Malom Majstoru u rukama Velikoga, davnini u sećanju, ivanjskim i drugim vatrama, petrovačama, Gromovniku, trskama, Kamenjaru novosadskome, paoru letopiscu, kao i mnogi drugi, a čitava knjiga otvaraće se zapisom o Novom Sadu.
l Sredinom devedesetih, u vreme žestokih nacionalističkih euforija, osnovan je Novosadski književni krug K21K. Kao sadašnji predsednik te nezavisne asocijacije, da li biste nam rekli da li su osnovni motivi za njeno osnivanje i dalje aktuelni, i čime se ona sada bavi?
- Motivi su, nažalost, i dalje aktuelni. Nacionalizmi nisu poraženi, nego samo pritišani. Ustvari, potmulo ražareni, razjareni porazima na vojnom polju. Treba i nadalje strepeti od neke nove provale mržnje i besa, u raznim vidovima, pa i onim najpogubnijima. I u usko esnafskom smislu ima rezona za postojanje K21K. Ima razloga za delovanje jednog takvog Književnog kruga u samome gradu, regionu, pa i u međunarodnoj gradskoj i regionalnoj saradnji.
Dabome da su za bilo kakvu akciju potrebne pare, a u K21K poodavno nema ni dinara. I dabome da je predsednikovo, ne samo da organizuje, nego i da nađe pare. A ja na jedvite jade nalazim novac i za izdavanje svojih knjiga, i sve moje snage za to u tome se i potroše. Nisam ja više za predsednika, ako sam za to ikada i bio. Bio sam ?uzdržan? i kad su me birali. A pristao sam onda na to jer se činilo da neće niko drugi, a nije valjalo da se ta asocijacija, koja je imala izvanrednih akcija na svom početku, i formalno ugasi. Nadam se da ćemo uskoro izabrati novog predsednika, spretnijega, veštijega i poletnijega.
Mladalačka rastrošnost vremena
- Iskreno govoreći, sada mi je podosta žao svih tih dana i noći, svih tih godina, čitavih decenija, provedenih nad tuđim rukopisima, nauštrb sopstvenih - kaže Boško Ivkov. - I to u jednom radu koji se malo ili nimalo ceni u našoj sredini. I u kojem se stiče više neprijatelja nego prijatelja.
Međutim, ne vidim ni da sam mogao da radim nešto drugo što bi mi ostavljalo više vremena za sopstveni književni rad. Sve drugo, čini mi se, još više bi me potkradalo. Ustvari, najviše me je ?jela? ona nehajna mladalačka mi rastrošnost vremena, a podjedale su me i socijalne i emotivne rastrzanosti, mnogi lomovi. Pa, onda, jalovi društveni angažmani. I, možda ne mnogo plodotvornije, ulaganje svog pera u tzv. angažovane, političke tekstove.
Radmila Lotina
