Leševe na videlo

17.04.13 Plastelin.com

U istorijskim romanima Hilari Mantel umire se brzo i tiho. Njeni junaci kao da prate ritam replike koju u drami Jovana Hristića Savonarola i njegovi prijatelji izgovara Domeniko: "Izgleda tako lako i lepo umreti na latinskom, a ja ne znam taj jezik." Nismo u Firenci 1498, već u Engleskoj, u Patniju, dve godine kasnije - mestu na kome poznata britanska spisateljica uvodi glavnog junaka Tomasa Kromvela u planiranu trilogiju. "Ustaj sad", kaže na početku Vučjeg legla, svog prvog romana o nekadašnjem kovačevom sinu, "sada kraljevom sekretaru", čuvaru svitaka, kancelaru Univerziteta na Kembridžu i kraljevom zastupniku na čelu engleske crkve. Od prve slike, u kojoj se ošamućen, slomljen i nem prostro po dvorišnoj kaldrmi koliko je dugačak, dok ga otac šutira čizmom u glavu, pratićemo Kromvelov pokušaj da ustane, ode od kuće ("Pamtiće kad je prvi put ugledao pučinu: sivo, namreškano nepregledno prostranstvo, nalik onome što ostane od nekog sna") - i stigne do dvora Henrija VIII.
U romanu Leševe na videlo (prevod: Vladimir D. Janković), nastavku Vučjeg legla, u uvodnom spisku likova pojavljuju se i morti i morti, poput glumaca čiji su likovi nastradali tokom predstave, pa ih pozorišna publika dodatno poziva na naklon (Miloš Crnjanski). Među pokojnicima je kardinal Volsi, papski legat, Kromvelov prvi pokrovitelj, za koga zavidljivci pričaju da ima prsten uz pomoć koga može da leti, otkrije otrov, umiri najkrvožednije zveri i odobrovolji vladare. Tomas Mor, koji je odbio da podrži vrhovnu vlast i završio na gubilištu (od lobanje je ostala relikvija kojoj se njegova kći klanja, držeći je na kolenima), ali i Kromvelova supruga, i njegove dve kćeri i sestre, pokošene zaraznim bolestima koje s vremena na vreme protutnje kroz roman poput uragana, ostavljajući kuće ukrašene vencima od zelenike i bršljana.
Bolje da mu se ne zamerate: Kosa Tomasa Kromvela bila je u prvom delu tamna, gusta i talasasta. Španski ambasador izvestio je kako mu sitne oči blistaju dok razgovara. Samouveren je, govori brzo i tiho. Prvi je na nogama, poslednji ide na počinak, zarađuje novac i troši ga. "Kladiće se u šta god poželiš." Kromvel ima kožu kao ljiljan, primećuje kralj, gledajući svoje pratioce koji su u Leševima na videlo izgoreli od sunca. Uvodna epizoda pod naslovom Sokolovi počinje u Viltširu 1535. Pticama je dao imena svoje mrtve dece. Sada mu je oko pedeset. Kosa polako sedi, a njegovo telo je trudbeničko, zdepasto, još uvek upotrebljivo. Kada su namolovali portret, zabezeknuo se što liči na ubicu. "Odakle god počeli, konačan utisak je isti: da ste se tom čoveku nešto zamerili, svakako ne biste želeli da ga sretnete posle zalaska sunca".
Šta radi jedan takav junak na gotovo hiljadu stranica odlične proze? Ukratko rečeno, Tomas Kromvel, koji citira redom od Platona do Plauta, crta mape, uvežbava sokola, podmićuje porotu i deklamuje na italijanskom, tu je kako bi raznim vratolomijama, zajedno sa drugim junacima, nekako izdejstvovao da se u Vučjem leglu (buduća ljubavnica) Ana Bolen približi engleskom kralju. U nastavku pak, najrazličitijim igrama na vrhu, očajnički će pokušati da istu zavodnicu od njegovog veličanstva odvoje. Prvi talas romaneskne reke zapljusnuo je kralja Henrija mišlju kako bi trebalo da razmotri mogućnost da se razvede "u očima hrišćanske Evrope" i da se, po sopstvenom nahođenju, ponovo oženi, dok ga je u nastavku sačekala igra u mutnoj vodi. "Kromvele, Kromvele, šta ću sad", leži Henri noću budan. "Ta spasi me, Kromvele, od cara. Ta spasi me, Kromvele, od pape." Na kraju poziva i kenterberijskog nadbiskupa: "Je li to moja duša ukleta?" Kada se svemu tome dodaju kuga i kiša, za koje po engleskim pivnicama optužuju Henrija i Anu Bolen ("tu konkubinu"), postavlja se pitanje može li kralj da bude sam. Da li uopšte zna šta znači ta reč? Kad legne u postelju bez kraljice (koja god bila), dvojica momaka iz kraljevske garde stražare ispod kreveta, za svaki slučaj.
Mršav kao oglodana kost: Hilari Mantel toliko brižno prilazi svojim junacima da nije nikakvo čudo što je postala prva spisateljica koja je dva puta dobila Bukerovu nagradu, po jednu za svaku knjigu o Kromvelu, 2009. i 2012. godine. Pripovedački dar, smisao za humor i iscrpno proučavanje istorije, učinili su da glas njenog pripovedača ne progutaju krupne povesne ličnosti o kojima piše, što se često događa kada je o istorijskim romanima reč. Štaviše, ona je uspela da se umeša u svet sa početka šesnaestog veka i da se na tom opasnom polju intriga i smrti majstorski igra, podižući iz prašine čak i one pomalo zaboravljene likove koji će u romanima odigrati upečatljive epizode. Poput vojvode Norfoka, na primer, "mršavog kao oglodana kost", kome svuda naokolo vise amajlije i medaljoni sa relikvijama (delići kože i pramenje kose velikomučenika).
Uz dva Bukera, Hilari Mantel dobila je obilje drugih priznanja za svoje prethodne knjige koje govore o francuskim revolucionarima ili boravku u Saudijskoj Arabiji. Njene junakinje pokušavaju da komuniciraju sa paralelnim svetovima, ali najčešće da se izbore sa traumama iz detinjstva.
Žena koja je umrla od Robespjera: Ni prošlost Hilari Mantel nije bila laka. Kako navode najrazličitije biografije, roditelji irskog porekla rano su se razveli, tako da nije viđala oca posle svoje jedanaeste godine. Uzela je prezime svog očuha, a u dvanaestoj prestala da veruje. Kažu da je tokom studija bila socijalista: završila je prava i radila na odeljenju za socijalni rad gerijatrijske bolnice. Udala se za geologa, živela i u Bocvani, boreći se sa teškim bolestima od svojih dvadesetih . Objavljivala je filmsku kritiku u Spektejtoru, a njen esej u kome je pisala i o Kejt Midlton, vojvotkinji od Kembridža (Royal Bodies, London Review of Books), izazvao je nedavno pravu buru i čitav niz polemika.
Dok svet čeka poslednji deo trilogije o Kromvelu, šuška se i o kratkoj publicističkoj knjizi. "Žena koja je umrla od Robespjera" govoriće o poljskoj dramskoj spisateljici koja je toliko strasno proučavala život fransukog revolucionara da joj je takoreći došao glave. Mantelova je otkrila ponešto o njoj u svom profilu iz Njujorkera. Želeći da napiše najbolji komad o Francuskoj revoluciji, Stanisława Przybyszewska (1901-1935), koja je živela sama, u hladnoj sobi, gotovo ne uzimajući hranu, na kraju je i svoja pisma datirala po francuskom revolucionarnom kalendaru.
Priče sa razglednica: Čitalac koji se nakon dva toma o Tomasu Kromevelu bude zapitao kako je Hilari Mantel uspela da tako lako i sigurno drži u šaci ovako složenu konstrukciju, mogao bi da među koricama ovih knjiga prepozna jednu sličnu dozu strasti. Da podvuče poneku od rečenica koje je spisateljica izgovorila o istorijskom romanu, "hibridnoj vrsti, na pola puta između proze i nefikcijskog", "pokornoj formi" koja uvek ograničava piščev autoritet, ili da se seti kako je opisala svoju radnu sobu Gardijanu.
Piše na spratu, na samom vrhu nekadašnjeg viktorijasnkog azila u Sariju. U fiokama čuva beležnice, teftere, fosile, kristale, kamenčiće s obale, špil tarot karata, štopericu i poslednje pismo od preminulog prijatelja. Novi roman o Tomasu Kromvelu gradi na velikoj oglasnoj tabli u kuhinji. Voli kada može da jednim pogledom obuhvati celu konstrukciju. Hronološki red i flešbekovi nalaze se na razglednicama. Svaka razglednica predstavlja scenu na koju se kao čiodom kači materijal koji joj pripada: sićušna zapažanja, opisi, statistike i dijalozi. I radni sto, aranžiran u slojevima, "po principu na kome radi i moj um".

Autor: Mića Vujičić (NIN)

01.03.13 Dnevnik - Novine i časopisi

„Čarobna knjiga“ je savršeno tempirala puštanje u prodaju romana britanske književnice Hilari Mantel „Leševe na videlo“ koje se poklopilo sa dodelom dveju najvažnijih književnih nagrada za englesko govorno područje - Man-Bukera i Kosta.
Ova izdavačka kuća osmelila se da kupi autorska prava za drugi tom trilogije Hilari Mantel uverena da je prvi tom „Vučje leglo“ koji je pre dve godine objavila „Mladinska knjiga“ i kome je tada pripao, takođe, Buker, bio loše marketinški lansiran i da će nastavak priče o dvoru Hernija VIII naći put do čitalaca.
Visokotiražna autorka, koja se pre „Vučjeg legla“ afirmisala sa devet romana i memoarskim delom „Ispustiti dušu“ koje je bilo nagrađeno 2006. godine, a čitaoci je znaju i kao pisca kritika i eseja za vodeće listove sa obe strane Atlantika, hrabro se poduhvatila nezahvalnog zadatka da se vrati na jednu od najeksploatisanijih tema, ne samo u literaturi već i u drugim medijima (film, televizija) - bračnim „nevoljama“ Henrija VIII iz dinastije Tjudor.
Već prvim tomom, u kome je centralni zaplet vezan za Henrijeve napore da se ratosilja prve supruge Katarine Aragonske koja mu je rodila princezu Meri, a on se zaljubio u vragolastu Anu Bolen, autorka je ubedila neverne Tome da čitalac može da zna sve istorijske činjenice, da je čitao romansirane verzije tog skandala iz pera više autora, ali da pravi majstor poput Hilari Mantel može da ponudi svežu i fascinantnu verziju kojoj neće odoleti ni strogi žiri Bukera.
„Vučje leglo“ je ubrzo steklo epitet najprodavanijeg romana u istoriji Bukera, a autorka je tri godine kasnije sa „Leševima na videlo“ ušla u anale ove nagrade, kao prvi pisac kome je nastavak već nagrađene knjige, takođe, doneo to priznanje. Ona je i prva žena pisac koja je pokupila dva Bukera a sada je baš drugi tom ovenčan i nagradom Kosta.
Kojim literarnim sredstvima je Hilari Mantel osvojila najstrožije kritičare koji nerado nagrađuju dela koja pripadaju žanru istorijskog romana, a istovremeno čitaoce koji su ne tako davno imali pred sobom iste istorijske likove u serijalu koji je potpisala Filipa Gregori (objavljen i kod nas u izdanju „Lagune“)?
Tim pitanjem će se baviti literarni svet još dugo vremena, taman do trećeg i poslednjeg dela trilogije u kome će se na gubilištu završiti Kromvelov život.
Već sada je sigurno da je Mantelova uspela da napiše delo koje donosi brilijantnu sliku tjudorskog dvora, života običnih Engleza, međunarodne političke igre i sve to viđeno očima Tomasa Kromvela koji se od kovačevog sina preko plaćenika, trgovca, pratioca najvišeg crkvenog prelata kardinala Vulsija, dokopao pozicije kraljevog sekretara i sive eminencije engleskog dvora.
Dok u „Vučjem leglu“ Kromvel igra odlučujuću ulogu u progonstvu kraljice Katarine i trijumfu Ane Bolen, u „Leševima na videlo“ njemu će pripasti nezahvalna uloga da i nju ukloni da bi se Henri mogao oženiti DŽejn Simor. Ovo je jedna od najmračnijih i najmisterioznijih epizoda britanske istorije jer, za razliku od Katarine, Ana nije bila sapremna da bez borbe prepusti drugoj ženi svoje mesto i uskrati ćerki Elizabeti svaku šansu da jednom sedne na engleski presto.
Način na koji je spisateljica dala glas Kromvelu podseća na najbolje stranice memoarske literature tjudorovske Engleske. NJegova promišljanja i reminiscencije otkrivaju čoveka od krvi i mesa, usamljenog, koji je spreman da oko sebe okupi mlade ljude da bi im dao šansu da napreduju u svetu koji nema milosti za niže klase, ali i čoveka spremnog da bezobzirno likvidira svakoga ko mu je na putu da sačuva Englesku od spoljnih neprijatelja, verskih sukoba i ispuni želje vladara kome duguje sve.
Tjudorska Engleska oživljava pod prstima nagrađene autorke kao što to nikome pre nje nije pošlo za rukom. I to nije romantična vizijaa, već surova i potresna, ali opisana tako prefinjeno i poetično, kao da joj je ruku vodio sam Vil iz Stratforda koji je posedovao najbogatiji rečnik engleskog jezika među velikim piscima. Mnogi se slažu da je Hilari Mantel pomerila i izmenila granice istorijskog romana i da će njeni romani o tjudorskoj Engleskoj postati reper za buduće pisce.
Za sada je sigurno da se priprema pozorišna verzija njenih dela, kao i Bi-Bi-Sijeva šestodelna serija, a ponudu Holivuda da se prema njenim romanima snimi film, aktuelna zvezda ostrvske književnosti je odbila, rekavši da je tema previše kompleksna.