Lepota muža

01.12.15 Polja

Gotovo deceniju i po nakon što je u svetu objavljena deseta po redu knjiga kanadske pesnikinje, esejistkinje, prevodioca i profesorke klasičnih nauka En Karson, Lepo ta muža ugledala je svetlost dana i u srpskom izdanju, u prevodu anglistkinje Bojane Vujin. Zanimljivo je da je ovo prva knjiga istaknute pesnikinje sa kojom se naša čita lačka publika susreće, s obzirom na to da njena dela u nas, do ovog, nisu prevođena– i sasvim je izvesno da ova zbirka poezije zahteva iznadprosečno obrazovanog i eruditnog čitaoca, spremnog na vožnju „humanističkom vrteškom“ Karsonove.
En Karson je postala zapažena 1986. godine nakon objavljivanja kritičke studije o antičkoj poeziji Slatko-gorki Eros (Eros the Bittersweet), kojim je otpočela svoj post modernistički i eklektični opus, ali uvek jasno omeđen i protkan antičkom knji ževnošću i filozofijom, što je naročito došlo do izražaja u njenom romanu u stihovima iz 1998. godine Autobiografija Crvenog (Autobiography of Red), za koji se može reći da je svojevrsna reinterpretacija Orlanda Virdžinije Vulf, pa i u tri godine kasnije objavljenoj zbirci Lepota muža.

Da se susrećemo sa nečim posebnim postaje jasno već pri čitanju naslova i pod naslova knjige: Lepota muža: pesnički esej u 29 plesova tanga. Reč je o dvadeset i devet pesama slobodnog stiha okarakterisanim kao tango, i završnom rečju muža koja bi se mogla doživeti kao svojevrsni epilog. Dugački, gotovo prozni naslovi svake od ovih pesama, odnosno tanga, prevazilaze tradicionalna poimanja naslova, te pred stavljaju zasebne iskaze i rečenice. One su nadrealistički i, nekad, dadaistički intonirane, na primer XV: „Antilogika je ples psa u paklu koji će rado pojesti svu hranu što raste ali ne kažu to i za psa u raju“. Nedostatak žanrovke determi-nisa nosti ovog dela je očigledan, ali takođe i nešto po čemu je Karsonova i specifična u savremenoj književnosti. Slično poglavlju romana, svakoj od pesama prethodi citat engleskog romantičarskog pesnika Džona Kitsa, o čemu će detaljnije biti reči, kao i već spomenuti opsežni naslov. Iako se ova knjiga u grafičkom smislu otvara najpre kao zbirka poezije, neosporan je poetsko-prozni stil, obogaćen književnim, filozofskim, istorijskim, mitološkim i biblijskim referencama, koje je autorka podrobno navela u „Beleškama“ na kraju dela.

Nije teško odrediti temu ove zbirke – ona prati razvojni tok jedne burne i nesreć ne ljubavne veze koja seže iz tinejdžerskih dana, kulminira brakom, a završava se raz vodom. Događaji su dati iz vizure žene, koja je ujedno i pripovedač, kroz mnogobrojne scene, situacije i sećanja koja se kaleidoskopski smenjuju u njenom umu, te se stiče utisak da je ova progresivna poema komponovana po principu toka misli. U tom po gledu, ne možemo govoriti o tipičnoj zbirci poezije jer, uprkos fragmentarnosti i lirskim pasažima, preovlađuje upravo prozni izraz, i čak se može ustanoviti izvesna hronološka i narativna nit koja prati sve etape njihovog odnosa, kao i dramsko-dija loška forma. Međutim, upravo zbog ove hibridnosti i interžanrovskih prožimanja, tekst ostaje otvoren, te ga čitalac može doživeti na više različitih načina: kao prozu, kao poeziju, pa čak i kao memoare, dramski i esejistički interpolirane.

Slična „neuhvatljivost“ i nekonzistentnost bi se mogla primeniti i na naraciju. Autorka stvara ogromnu narativnu amplitudu, prelazeći iz transparentnosti kolokvi jalnog tipa u lirski hermetizam koji je često asocijativno motivisan. Tako postoje dijaloški delovi koji gotovo da podsećaju na trač-partiju: „Jesi li još sa svojom ita lijanskom dragom? / Udala se. / Za koga. / Za nekog Rikija. / Jesu srećni? / Morala je da ga otključa rekla je. / Što se odnosi na seks. / Pretpostavljam.“ S druge strane, vrlo su upečatljive lirske sekvence: „Hladan brod / izlazi iz luke negde unutar žene / i kli zi ka ravnom sivom horizontu, / nigde ni ptice ni daha.“ Lirska junakinja se najčešće obraća čitaocu, nekad toliko sugestivno da se stiče utisak da smo i mi deo scene i njenog sveta (na primer, tango XXVI), a nekad je prisutan unutrašnji monolog, ili, pre ciznije, dijalog sa samom sobom, introvertan i ispovedan. Priča se, tako, odmotava u vrlo neposrednom i iskrenom maniru, autorka stvara vezu sa čitaocem/slušaocem, i gotovo filmsku atmosferu sitnih noćnih sati, pri čemu sedi za stolom u rđavo osve tljenoj prostoriji, i iznosi svoju ispovest između dimova cigarete: „Žena je u ralja ma bića. / Lako je reći Zašto ne odusta-neš? / Ali recimo da tvoj muž i izvesna crnka / vole da se nalaze u baru rano posle podne“, i tako dalje. Fokalizacija se u nekoliko navrata premešta sa žene na muža, i to u XXVII tangu i u završnoj pesmi, gde će on po kušati da „ispriča priču tako što je neće ispričati“, a neretko je čitalac svedok njihovih žustrih svađa i rasprava, kao, na primer, u pesmi XIX.

Jezik i stil En Karson možda su nešto što je najzanimljivije i najprijemčivije kad su Lepota muža i, uopšte, njena poetika posredi. Izuzetna dinamizacija govora postignuta je kratkim, odsečnim rečenicama, odnosno stihovima, često izvučenim iz konteksta, koji kao da se izgova-raju u jednom dahu, a nekad je samo jedna reč ekvivalent jednom stihu: „Dođi ovamo. / Ne. / Moram da te dodirnem. / Ne. / Da“ (tango II). Fragmen tarnost, ispresecanost misli, nedovršenost iskaza, bitne su odlike Karsoninog sti la, kao i odsustvo znakova interpunkcije (izuzev tačke), što moguće predstavlja nasle đe Gertrude Stajn. Kratke rečenice i konstatacije, često bez pomoćnog glagola, kao i upotreba rečca odslikavaju razgovorni stil prisutan u svakodnevnom životu, koji kao da pripada i filmskom scenariju, ali koji, takođe, odslikava varljivost i neko herentnost emocija i raspoloženja samog pesničkog subjekta. Ovakva decentriranost iskaza, kao i svako oduzimanje patetičnog i dramskog oreola tekstu, nekad i do nivoa banalizacije, smešta En Karson u red najdoslednijih postmodernista.

Značajno bi bilo posvetiti pažnju i osnovnim idejama koje su obrazložene u ovom rukopisu. Karsonova u prvom tangu posvećuje ovu knjigu Kitsu, nadahnuta njegovim čuvenim citatom da je Lepota istina, a istina lepota (iako ga nigde ne navodi), koji će preispitati i varirati kroz zbirku. Po sopstvenom priznanju, žena je svog muža volela zbog njegove lepote, koja je jedina ostala nepromenljivi činilac njihove veze; izuzev toga, muž je lažljiv, prevrtljiv i neveran: „Moj muž / ničemu nije odan. Pa zašto sam ga volela od ranog devojaštva / do kasne sredo-večnosti / a rešenje o raz vodu stiglo je poštom? / Lepota. Nema tu neke tajne. Ne stidim se da kažem da sam ga / volela zbog njegove lepote.“ Neobično je što Karsonova ne poseže za Kitsovim najpo znatijim i najcitiranijim stihovima, već za epigrafe bira odlomke iz njegovih manje poznatih, čak i nedovršenih dela, čime izbegava potencijalnu stereotipnost i iz lizanost. Intertekstualni ples sa Kitsom, kako navodi prevoditeljka Bojana Vujin u pogovoru, uključuje tri dela: nikada izvedenu i u dramskom smislu prilično slabu tragediju u stihu Oto Veliki, zatim Bajku o ljubomori, satiričnu poemu interpolira nu bajkovitim elementima, i, naposletku, „Odu dokolici“, koja uvodi tri alegorijske figure koje pohode Kitsa: Ambicija, Ljubav i Poezija. Ova tri dela objedinjuje slična tema: pretvaranje i nezadovoljstvo u braku i ljubavi, kao i razmatranje ideja i kon cepta Lepote, Istine i braka – što je stvorilo izvrsnu međutekstovnu potku za „pe snički esej“ En Karson. Junakinja prevaljuje emotivni razvojni put od idealizma do cinizma, shvativši da je deizacija lepote i istine naivna, i navodeći da je ona sama postavljala muža na pijedestal: „Kao mnoge žene uzdigla sam muža na nivo Božanstva držala ga tamo.“ Žena istražuje prostor želje, privlačnosti, erotike i neobja šnjivu prirodu romantične žudnje, da bi došla do zaključka da je Lepota vredna preduzimanja rizika, ali da ona nikako nije obavezno u sprezi sa Istinitim. Takvim mislima i završava ovo delo: „E pa život nosi neke rizike. Ljubav je jedan od njih. Užasne rizike. (...) / Ovo je moj savet, / čuvaj. / Čuvaj lepotu.“

Kad su odnosi muža i žene u pitanju, čitalac dobija paradoksalnu količinu in formacija o njima, mada, iako saznaje gotovo sve o njihovoj intimi, razmišljanjima unutrašnjim previranjima, oni ostaju neimenovani, i ne zna se kako izgledaju. U tom smislu možemo govoriti o istovremeno ličnoj i univerzalnoj dimenziji njiho vog odnosa. U delu se pojavljuje još nekolicina likova, a najistaknutiji među njima svakako je Rej, koji predstavlja posrednika između žene i muža. On, kao treći junak ove knjige, figurira kao lik kroz kog se prela-maju likovi muža i žene i kao spona između njih dvoje. Na taj način se ostvaruje intenzivnija dinamizacija njihovih ka raktera jer se dopunjavaju u odnosu na Reja.

Kada je reč o samom prevodu, Bojana Vujin se na solidan način izborila sa brit kim i reskim jezikom En Karson, kao i sa Kitsovim fragmentima u funkciji epigrafa. Evidentno je da je tekst mestimično bukvalan prevod sa engleskog jezika, što, pone gde, proizvodi neobične slike („Gledaj me kako savijam ovu stranicu da pomisliš da si to ti“), ali je originalni tekst približen srpskom jeziku koliko god to norma

priroda našeg jezika dozvoljavaju. Međutim, ovaj prevod je značajan i utoliko što je ovo prvo prevede-no delo En Karson na srpski jezik – stoga bi vredelo kazati da Lepota muža zaslužuje da nađe svoje mesto u našim bibliotekama. Budući da je teško koncizno pisati o delu koje je u ovolikoj meri nekoherentno, raznovrsno i višedi menzionalno, ovim prikazom predočeni su tek osnovni aspekti ove potresne ispo vesti o ljubavi i gubitku, ispričane na kompleksan, a, opet, pitak i prijemčiv način. Lepota Lepote muža leži upravo u njenoj neuhvatljivosti i složenosti.

Katarina Pantović