29.05.03
O lepoti u Andrićevoj prozi: Dragan Stojanović
Barem obećanje sreće
U Zadužbini Ive Andrica održano je književno vece posveceno najnovijoj knjizi Dragana Stojanovica, književnika, književnog teoreticara i profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu. Vece je nazvano prema naslovu Stojanoviceve knjige "Lepa bica Ive Andrica", upravo objavljene u izdanju podgorickog "CID" i "Platoneuma" iz Novog Sada.
Sa Draganom Stojanovicem, kome je gotovo istovremeno i "Cigoja" objavio drugo dopunjeno izdanje dela "Rajski um Dostojevskog", razgovaramo o tematskim krugovima koji su obuhvaceni ovim dvema knjigama.
- Moc lepote nosi sa sobom brojne neodumice. Jedna od njih bi bila i odnos lepote i ljudskog slepila; zašto smo slepi, što proizlazi iz Andricevih prica, za lepotu nekog coveka, mosta, svitanja?
– Ne samo pojedini nesrecan trenutak, odnosno period, u koji zapadne neka zajednica, neka kultura, vec i sama kultura "po sebi", kakvu smo upoznali, umnogome nas cini slepim za lepotu. Pitanje može da glasi i ovako: zašto je u tumacenjima samog Andrica tako malo pažnje posvecivano tome, iako njegov umetnicki opus daje mnogo razloga da se govori o lepoti – neka bude i uprkos svemu, ako hocete?! Sva su vremena manje ili više "mracna", o tome se možemo osvedociti ne samo ovde, ne samo sad. Pa ipak, Andric je video i svet pun lepote, a ne samo "pun gada, krštenog i nekrštenog", kako stoji u "Mustafi Madžaru". U tome ga treba pratiti.
Sve su moje knjige, i ona "O idili i sreci", i "Rajski um Dostojevskog", i ova, "Lepa bica Ive Andrica", kao i moji romani, narocito "Dvojež", pisani iz jednog Ne rugobi, a ne samo zlu, iz jednog Da ne samo dobroti nego i lepoti. Otud valjda i osecanje usamljenosti, koje me prati.
Zlo kao konstanta
- Ni zlo nije daleko od lepote. Ona ga privlaci, ali i emituje. Kao ekstremi, vrlo dobro se slažu?
– Osnovni napor je bio da se Andric procita i interpretira u kontekstu velikih pisaca svetske književnosti, sasvim izvan palanackih natezanja kakav je bio, ciji je, koja su ga, nažalost, pratila, i sad ponekad još prate, ili formalnih i jevtinih pohvala, njemu sasvim nepotrebnih, cime se samo odvlacila i odvlaci pažnja od onog što je u njegovom delu umetnicki najbolje i najvažnije. Sam je on sjajno govorio o zlomislenim citaocima, kao i o zlomislenom tumacenju, da se obicne budale koje se lacaju pera ostave, recimo, po strani.
Kada se tako cita, kao znacajan svetski pisac, Andric nam, kao i mnogi drugi medu velikima, progovara o zlu kao konstanti koja odreduje svet i ljudski život u svetu. Lepota postaje deo tog zla ili se udružuje s njim kada, umesto da bude izvor srece, ili barem obecanje srece, služi tome da se zadobije dominacija nad dušama, kada fascinacija njome ne proizvodi osecanje da ti je drago što neko lep ili nešto lepo postoji i što ti je bilo dato da ga sretneš u svetu.
Posesivnost, grabljenje, ljubomora, zavist, razne racunice s tim u vezi, koje prate kupovinu i prodaju, jesu lica takvog zla. To se kod Andrica vidi kao i kod Dostojevskog, kao kod Getea, kao kod Balzaka....
- Da li je, zaista, lepota najveci simbol prolaznosti? Kako to razrešava Andric?
– Nisu sva njegova dela gde se o ovome govori ista. Opsesivno se ponavlja, uostalom sa razlicitim interpretativnim zakljuccima, motiv nemogucnosti da se zadrži lepota, kada je covek jednom ugleda, sretne. Ona uvek beži, uvek se izmice. Upravo zbog toga, medutim, moramo se pitati i o tome u šta se sve neopozivo ugraduje doživljaj koji nam je donela. Jedna od tajni velike umetnosti je i u tome šta nas ona uverava, nikad na sasvim jednoznacan nacin, da se to dogada, da je i uzaludnost nalicje nekog neshvacenog uspeha, da je i poraz senka nekog sjajnog egzistencijalnog ostvarenja.
Osrednjeg i slabog umetnika poznacete i po tom zagriženom ostajanju na strani poraza, bez pomisli o velikim merama s kojima se sve pokazuje i nekako drugacije.
Rajski um Dostojevskog
- Ni nemoc ni moc nisu daleko od lepote: zbog nje ljudi gube snagu, volju, razum. Ali, ona ih i bogati. Ima li iceg inspirativnijeg za pisca?
– Andric je bio sklon da stvari posmatra i umetnicki uoblicava polazeci od tamnog zaleda svega što nam se ukazuje, tražio je temelj na kojem stoji ljudski svet, i on mu se pokazao kao veoma mracan. "Sjaj ljudske krvi ili mrak ljudske sudbine", koji prate lepotu, kako kaže njegov Goja, ne vezuju se za ovu ili onu konfesiju, ovu ili onu naciju, ovo ili ono doba. Suštinska je zabluda ako se ovo ne shvata u citanju Andrica. U svetu konfesionalnih suceljavanja, lepota ume da bude mucena zlom i nesrecom, ume, takode, da ukine na trenutak tako fiksirane granice, pokazuje besmislenost takvih ljudskih razgranicenja. Život je cesto strašan i surov. Utoliko je, medutim, neobescenjivija lepota u svetu, kada se javi, kao, uostalom, i život sam, u svojoj tragici – bez obzira na sve. Tako ja to vidim.
- Jeste li našli odgovor na pitanje koje ste postavili u knjizi: "Kakva je uloga lepote u svetu?"
– Traganje za takvim odgovorom su sve moje knjige u poslednjih 15 godina. U jednom trenutku covek shvati da ne može na teorijski ili "esejisticki" nacin da govori dalje o onom što oseca da je nužno reci. Onda, ako ne želi da zacuti, mora da prede na druge oblike izražavanja, odnosno samoizražavanja. To su kod mene bili romani. Oni, dakle, predstavljaju poseban vid odgovora na pomenuto pitanje; da ponovim: narocito "Dvojež". Trebalo je svojevrsne hrabrosti, pa i ludosti, dati svom romanu naslov "Zlocin i kazna". To može da zavede. I tamo je, medutim, rec pre svega o lepoti lepih bica, "krštenih i nekrštenih".
- I Dostojevski je Grušenjki podario lepotu – kao izvor mnogih muka, doduše. Ali, i ta lepota dovodi do krajnjeg saznanja o lepoti življenja. Je li to rajski um jednog pisca, i rajska poruka nama?
– Grušenjka je lik u nizu takozvanih fatalnih žena u istoriji svetske književnosti. Tekst o njoj nije slucajno kruna moje knjige o "rajskom umu" Dostojevskog, dakle onoj stvaralackoj potenciji u njemu bez koje ne bi mogao nastati nijedan od njegovih velikih romana.
Andric se u mnogo cemu presecao s Dostojevskim. Nije knjiga o njemu slucajno usledila posle knjige o ruskom piscu. Pogledajte samo duboke srodnosti Anike, jednog od velicanstvenih njegovih likova, i Nastasje Filipovne, koju niko ne može da zaboravi ko se ikad dotakao Dostojevskog.
Ovih dana izlazi i novo, dopunjeno izdanje moje knjige "Ironija i znacenje". I ona može dodatno rasvetliti o cemu se radi kad se pitamo o razumevanju i tumacenju književne umetnosti. Treba se na svoj nacin obuciti kako dopreti do lepote o kojoj nam umetnost govori ili koju sama, kao takva, predstavlja. Traži se trud, uostalom jedan od najisplativijih u svim vremenima, ako cete mene pitati.
Andelka Cvijic
23.07.03 Dnevnik - Novine i časopisi
Ono što zrači i izmiče
O Andriću kod nas postoji ogromna kritička literatura, verovatno obimnija nego o bilo kome drugom našem književniku. Čini se da su istraženi svi aspekti njegovog obimnog i složenog dela, i da se o njemu ne može nešto novo reći. Proučeni su mitomani (DŽadžić), neobičnosti kod Andrića (Ivo Tartalja), Andrićeva filozofija (Dragan Jeremić). Neki su pisali o prošlosti o njegovim delima. A onda se pojave knjige kao što je studija Dragana Stojanovića “Lepa bića Ive Andrića” da nam pokažu da je veliko delo otvoreno za nova čitanja i da interpretacijama nema kraja.
Andrićevo poznavanje ljudske prirode je duboko, a slika ljudskog delovanja, koje je rezultat takvog shvatanja prirode, mračna, pa na površini i beznadežna - toliko je u njegovim delima zla, smrti, tragike, beznađa. Nalazimo kod njega i lepotu, čak opsednutost lepotom, ali je do sada ona sagledavana kao lepota umetničkog čina, i kao jedina neprolazna vrednost, kao na primer mostovi. Dragan Stojanović nam pokazuje da je Andrić video i lepotu ljudskih bića, a ne samo umetnosti. NJegovo čitanje Andrića u vezi sa ovom temom je u kontekstu velikih pisaca svetske književnosti, počev od antike do velikana moderne književnosti, jer je teško naći velikog stvaraoca koji nije na ovaj ili onaj način bio zaokupljen lepotom. A za ovaj zadatak autor je i te kako kompetentan, kao profesor opšte književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor više knjiga o velikim svetskim piscima, kao na primer o Tomasu Manu i Dostojevskom. Andrić je bio zaokupljen lepotom već od prvih priča, i Stojanović stavlja akcenat na njegov odnos prema lepom uglavnom u njegovim pričama, ukupno jedanaest. To su: “Trupa”, “Mara Milosnica”, “Bajron u Sintri”, “Žena na kamenu”, “Sarači”, “Anikina vremena”, “Nemirna godina”, “Robinja”, “Omerpaša Latas”, “Most na Žepi”, “Prokleta Avlija”.
I u ovim pričama u najvećoj meri dominira zlo i nesreća, kao i u romanima, ali Stojanović u njima nalazi i lepotu, u pojedinim ličnostima, “lepim bićima”, koja, međutim, za razliku od umetničke lepote, lepote mostova, na primer, ne može da opstane; ona uvek izmiče, kao priviđenje lepe Jelene Faustu. Andrićeva “lepa bića” su često posrnule žene, kao Mara ili Anika, koje, međutim, zrače prema okolini lepotom koja čini druge srećnim, ma koliko kratko i prolazno, a vode i u tragedije. Andrićeva lepota je sve samo ne nevina - ona je često udružena sa zlom i proizvodi zlo, pre svega fascinirajući na tragičan način one koji joj podležu. Paradoksalno, Stojanović otkriva da je Andrić i u takvoj lepoti nalazio neku egzistencijalnu vrednost - za one koji je poseduju i za one koje ona opčinjava - a isto tako ukazuje i na nemogućnost lepote da se održi u životu, u svetu zla, tako da je ona utoliko dragocenija za one koji je dožive. Ona je kao blesak munje na mračnom nebu, koja obasja nebo za nekoliko trenutaka, a onda nestane. A ipak, i takva, ona je neophodna u životu, za doživljaj sreće, ma kako efemeran. Kako kaže Stojanović u zaključku svoje knjige: “Ipak, uza sve što se mudrome otkriva i skriva, izvesno je da bez ikakve lepote lepota postojanja nikako ne bi bila moguća. Stoga je tako važno da lepote uvek negde ima.” Ova knjiga je jedno Ne rugobi, i jedno veliko Da lepoti i dobroti.
LJubica Popović-Bjelica
07.06.03 Politika
O tragizmu lepote
Dragan Stojanović: "Lepa bića Ive Andrića", izdavač: "Platoneum" i CID, Novi Sad – Beograd, 2003.
Drevni sirijski asketa, veliki duhovnik drevnog hrišćanstva, sv. Isak Sirin, upravo će rečju svet imenovati krajnje duboku, ontološku, posrnulost života. Ili, drugim rečima, puku banalnost beslovesnog življenja po ploti, dakle, života koji se (takav kakav je, u svoj svojoj potencijalnoj bestijalnosti) ruga duhu, život koji skrnavi lepotu. Otud zazor pustinjaka od sveta. Otud, stara priča kaže, morao se pojaviti Bogočovek (sam čovek, naprosto, nije bio dovoljan) da bi taj i takav svet (svet kojim, nimalo idilično, gospodari niko drugi do sam gospodar ovog sveta) napokon mogao biti poražen.
"...Oko lepote su", veli na jednom mestu Andrić, "uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi". Andrić je pisac sveta, posrnulog sveta. Duboko problematičnog sveta. Andrićev tekst je opor, neretko brutalan, bolno realističan. Pažljiv čitalac, to je van svake sumnje, mnogo toga od njega može dobiti, ali jedno zasigurno ne – lažnu nadu. Andrićev svet je svet koji je odavno – neko će reći nepovratno – izgubio (ako ju je, uopšte, ikada i posedovao) svoju nevinost. Samim tim, u takvom svetu ono istinski dobro i lepo, ono čisto i nevino, ljupko i bezbrižno, ono nenametljivo, tanano, nikako drugačije i ne može biti shvaćeno do kao poremećaj. Štaviše, kao nešto opasno, ugrožavajuće.
Priče i svetovi
Osnovna pretpostavka najnovije knjige Dragana Stojanovića – knjige čiji je naslov Lepa bića Ive Andrića – bila bi, bar ja verujem da je tako, pretpostavka prava na čitanje. Slobodno čitanje. Otvoreno čitanje. Čitanja teksta i čitanja sveta u odnosu na koji se sam Andrićev tekst, eksplicitno ili implicitno, referira. U pitanju je, znači, Andrićev tekst, ali i Andrićev svet, tačnije – svet Andrićevih junaka. Istovremeno, međutim, u pitanju je i naš svet. Svet bez mnogo pravih junaka. Svet mnoštva žrtava i brojnih ožiljaka.
Bitne su priče, Andrićeve priče u kojima se ogledaju svetovi. Mnoštva mogućih svetova. Svaka je prava priča – priča o mnogo čemu. Velika književnost traži živog čoveka. Živog čoveka svesnog sebe, svesnog prostora i vremena u kojem živi. "Pričanje priča", kaže Dragan Stojanović, "kao i njihovo slušanje, kao i čitanje, omogućava da shvatimo sebe u vremenu, da se donekle snađemo u njemu, da u sopstvenoj nestabilnoj sadašnjosti steknemo neku orijentaciju..".. Bitna je hermeneutika, egzistencijalna hermeneutika. Razumevanje teksta koji je pred nama (u ovom slučaju to je Andrićev tekst), razumevanje nas samih (a samim tim i vremena u kojem živimo) spram tog istog teksta. Ogledanje nas samih u tekstu, u Andrićevom tekstu, ogledanje teksta u nama. Čitanje – Trupa, Mare milosnice, Bajrona u Sintri, Žene na kamenu, Sarača, Anikinih vremena, Nemirne godine, Robinje, Omerpaše Latasa, Mosta na Žepi, Proklete avlije.
Pokrenuta su, to je van svake sumnje, neka važna pitanja. Pitanje sreće, pitanje zla, pitanje lepote, pitanje ugroženosti dobrog i lepog u svetu posrnule razvraćenosti i zla. Preostaje li čoveku – živom čoveku, smrtniku, dobrom čoveku, čoveku osećajnom – nešto više od žalosne nostalgije? Od tupog bola zbog zauvek izgubljene lepote.
Andrić je veliki pisac. Intelektualac. Isaak Sirin bio je asketa. Veliki asketa. Koliko je bar meni poznato, Andrić nikada nije čitao Isaaka Sirina. Andrićev put nije put askete, njegov put je put pisca, intelektualca. Put askete je put bespoštedne konfrontacije sa zlom u sebi, sa istim onim zlom koje (izlivši se preko okvira naših pojedinačnih duša) zbirno čini i zlo u svetu. Put pisca nije, niti može biti, put askete. Put pisca je put stvaranja, stvaranja koje postoji (tačnije, koje nastoji opstati) uprkos zlu. Uprkos svetu.
Put pisca, put askete
Andrić nikako nije bio naivan čovek. Mnogo je toga video, mnogo je toga iskusio. Daleko od toga da je bio sklon ulepšavanju stvarnosti, stvarnosti koju je, po svoj prilici upravo on, kao retko ko u ovim našim krajevima, tako duboko i tako mnogoslojno razumevao. Naravno da je Andrićev svet – svet nesreće i svet užasa. Ipak, Stojanović nas uverava, taj i takav svet (uprkos sebi samom takvom kakav jeste) podrazumeva neku svoju skrivenu (manje ili više estetizovanu) antitezu. Jednom rečju – lepotu.
Vremena su uvek teška. Neretko, vremena se (baš zato što su uvek teška) pamte po raznim pošastima što su ih obeležila. O njima se govori kao o vremenima ratova, o vremenima bolesti, o vremenima prirodnih nepogoda, o vremenima različitih vladara krvopija. To, međutim nije sve. Svako takvo vreme, bez izuzetka, ima (mora je imati, makar niko toga ne bio tada svestan) i neku svoju Aniku. Neko svoje lepo biće. Neku lepotu. Neko biće koje, parafraziraću Stojanovića, pripada nekom sasvim drugom svetu. Nekom boljem svetu. Svetu lepote i ljubavi. Pitanje je samo da li su ljudi, zaokupljeni zlom u kojem žive, u stanju da ga prepoznaju. Ako jesu, za njih ima šanse. Ako nisu...
Petar JEVREMOVIĆ
