Rođen je 1949. godine u Zrenjaninu. Posle završene gimnazije u rodnom gradu, studirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Član je Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine i Srpskog Pena.
Bio je jedan od osnivača i dve decenije glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i kulturu Ulaznica.
Piše poeziju, prozu, književnu i likovnu kritiku, bavi se dramaturgijom, a i prevodi s ruskog i engleskog jezika.
Knjige pesama: Oružje ljudski ranjeno (1970), Šumi se vraćaju pragovi (1974), Darovno putovanje (1978), Panglosov izveštaj (1982), Suze u lunaparku (1987), Očenaš na Tajms skveru (1991), Olovni dolov (1995), Led i mleko (2003), za koju je dobio nagradu Knjiga godine DKV, Psi versa (2005), Kanjiška monotipija – dvojezično izdanje na srpskom i mađarskom (2007), Stara kantina (2011), Severni izgovor (2011), Pseća suza (2014), Di (2014), Nepoznavanje prirode (2017).
Knjige proze: Banatska čitanka (tri izdanja: 1991, 2005. i 2008), za koju je dobio nagradu "Karolj Sirmaji" 1991. godine, Moj begejski deo sveta (1994), Bajke o grmu (1995), Čehovija (1996), za koju je dobio nagradu "Stevan Pešić", Vez u vazduhu (1998), Žrtve bidermajera (Geopoetika, 2000), Sibilski glasovi (Geopoetika, 2001), Nada stanuje na kraju grada (sa Uglješom Šajtincem, 2002), Vodeno dete (Geopoetika, 2004), Pričica (2005), za koju je dobio nagradu "Dimitrije Mitrinović", Kinesko dvorište (2006), Lyrik-klinik (Geopoetika, 2009), Dilinkuca (sa Ljudmilom Šajtinac, 2012), Porcelan (Geopoetika, 2017).
Knjige eseja: Demogorgon (1990), Hotel Čarnojević (1989), Hajka na Akteona (1997).
Njegova izvedena dramska dela su: Cveće i smrt starog Luke, Ljupčetovi snovi – poetsko pozorje za decu, Banatikon, Steva Svetlikov, Atlantska veza, Paorska groznica.
Poezija, proza i eseji Radivoja Šajtinca prevođeni su na engleski, nemački, francuski, španski, mađarski, slovenački, makedonski, rumunski, poljski, ? nski, turski, slovački i grčki jezik.
Roman Žrtve bidermajera objavljen je u prevodu na engleski u ediciji Srpska proza u prevodu (Serbian Prose in Translation) u izdanju Geopoetike 2012. godine. Drugo izdanje ovog romana objavio je 2015. američki izdavač Blooming Twig Books, Njujork.
06.06.04
Postani istinski junak sopstvenog života
Radivoj Šajtinac
Nagrada DKV za knjigu 2003. godine u konkurenciji svih literarnih žanrova, pripala je, a dobri poznavaoci književne reči nedvosmisleno potvrđuju, zasluženo, bardu zrenjaninske proze i čoveku koji sopstvenu spisateljsku biografiju svodi na (dosad) dvadeset dve napisane knjige, Radivoju Šajtincu. Knjiga "Led i mleko" u izdanju Narodne knjige iz Beograda predstavlja još jedan vredan istraživački pokušaj odgonetanja identiteta najsavršenijeg bića naše planete. Osvedočeni čovekoljubac sa, na prvi pogled pitomih prostora Banata, istinski veruje u svojoj prozi da opasan vršak leda može da se otopi u nektaru svih pića. Ono što ga posebno izdvaja je suživot sa takođe "ludim" umetnicima, suprugom Mirjanom, velemajstoricom lutkarske scene i njihovim sinom Uglješom, "razbijačem" zrenjaninske učmalosti i "tempiranom bombom".
- Zašto "Led i mleko"?
Ovaj naslov mi se čini jasan, jer je igra sa poznatom izrekom med i mleko. Ovo ni u kom slučaju nisu vesele već pesme koje pokušavaju da zasednu u grlo i da zasvetle u svesti. Naravno da je u današnjem svetu pesnik iluzionista u planetarnom supermarketu. On nema moć da spreči apokalipsu ili da zaustavi nervozu kako je sve na prodaju, ali, zato ima obavezu da "robi" koja je na prodaju, ospori kvalitet, ili dovede u pitanje cenu. Ova knjiga pokušava da se bavi problemom ljudskog identiteta. Pojedinac je napadnut sa svih strana i jedino što je preostalo kao čista upotreba reči, jeste poezija. Svim ostalim veštacima koji se koriste rečima ili se trude da pojedincu uteraju identitet, poruka je kratka. Jedino poezija ima tu utopističku obavezu da spašava identitet. Nagrada me je obradovala jer sam postao saučesnik u možda kratkotrajnoj pobedi poezije. Ona mi je pomogla i kad sam pisao romane i eseje jer je upravo takva šifra koja izaziva čitaoca na saradnju.
A, koliko autor poezije "Led i mleko" voli sopstveni grad, doveden voljom (ne)moćnih, do margina?
"Rođen sam i živim u gradu čiju sam ljudsku dimenziju i verziju pokušavao da spasem od propadanja i prolaznih kombinatora. Ali, treba svi da znamo da je grad veći od nas, duže traje i ima kosmičku dimenziju i da ako hoćemo da damo prilog i mi neki toj dimenziji, moramo da se oslobodimo pogrešne ideje da je ćutanje vrhunac snalažljivosti. Ne samo u pesmi, nego i u svakoj drugoj prilici. Led može biti spoljno stanje. Mleko je urođeno stanje jer ga dobijamo i majčinom iskonskom porukom. Što znači da u sebi, u duši uvek moramo pobediti ružne i prolazne spoljne okolnosti koje hoće da nam zasladi neko drugi u naše ime, a mi nismo svesni da smo od dojenja do smrti jedini junaci sopstvenog života".
- Trudim se da sačuvam generatore. Smatram da pesnik mora da oslobađa opstanak pojedinca ne zato da bi zavladao individualistički haos već da bi čast, moral i vrline imale najveće prosuditelje u pojedinačnoj ljudskoj meri koja se trudi da od nas traži da budemo nastrožji prema sebi. Kada je u pitanju moja porodica, često se pitam zaslužujem li ovakvu sreću. Ta sreća nije ni patetična, a nije ni od one vrste koja bi drugom nametala recept, već je to sreća sastavljena, podjednako, i od iskušenja i od strahova i od ponekih ukupnih i pojedinačnij ljubavi i uspeha - objašnjava svoju mladićku energiju, zrenjaninski paterfamilijas nadaleko poznate tročlane umetničke porodice.
"...Odakle ovoliko istorije o ovom smrtnom nameštaju, odakle ovoliko nade kao ustaljeni slučaj?..."
Z. Horvat
25.02.04 Dnevnik - Novine i časopisi
Sjaj daha pod ledom
Radivoj Šajtinac: “Led i mleko”
Zahvaljujući kristalizujućem poetskom dahu Radivoja Šajtinca, pod ledom se integriše hermetična struktura celine koja miruje, pesničke zbirke “Led i mleko”.Melanholično prigušenim ili ironično-jetkim, rastrzano narativnim, samosvojnim pesničkim jezikom - Šajtinac razgrće bolesno, natrulo tkivo ljudske istorije. Autoironijskim načinom organski razlaže sopstvenu intimu - naglašavajući čovečju obezduhovljenost i izgubljenost, “Iz ljudskog niče Ništa i preti da se primi” (Terakota) a Prirodi koja se tegobno obnavlja, zaražena našim “smislom boravka”, daruje antropomorfna obeležja. Šajtinac “ispoveda” nedostatak nacionalnog ponosa, ali on ipak prosijava - makar kroz (nepriznatu) bol za događaje koji ga nadilaze, poput globalizacije, ili kroz lepu pesmu koju Ona pevuši “o golubu i malinama”, a u “Balkanskom prijapu”, taj “nedostatak” je na ivici karikaturalne groteske.
Zbirku sačinjava pet ciklusa (Orfia zemna, Reprizna senka, Motel u pojatama, Lovorov otrov, Čini mesečine i Madona od studi). Šajtinac u zadnja dva ciklusa postupak antropomorfizacije sa prirode prenosi u sfere tehnologije (O Mariji, dve naprasne pesme) i interaktivnim odnosom koji nalikuje ljubavi, razblažuje se pesnikova autorefleksivna kiselina kojom oslikava lice civilizacije. “Smiruje nesaznanje - Sve je pevljivo izobličeno, /NJen ne stiže autobus, prenesenog značenja/ nema, /kćer pesničke insinuacije ostaje dokaz/ zle bezbrižnosti sadržaja. Uboga saobraća Celina. /Nenapisana si pesma/. Zubi te pomilovali, u šapatu. Ruka /pojela u pisanju, dok sja, pod ledom, dah”.
Šajtinčevo odsustvovanje sa poetske književne scene poslednjih godina - urodilo je gustom, kontemplativnom poezijom zbirke “Led i mleko” - koja nema rok trajanja.
Julija Kapornjai
