Lav Tolstoj - bekstvo iz raja

06.07.14

Teško je reći ko je genije iz Jasne Poljane. Mladi Tolstoj – to je jedno, Tolstoj srednjih godina je sasvim drugi čovek, kasniji Tolstoj je opet drugačiji
Pavel Basinski, književni kritičar i novinar, čitavog života bavi se životima poznatih ruskih pisaca – doktorirao je na delu Maksima Gorkog, pisao o Mandeljštamu, napravio niz antologija ruske književnosti, ali slavu, uključujući i svetsku jer mu je knjiga prevedena na brojne jezike (upravo je objavljena i kod nas, u izdanju „Rusike”), donela mu je biografija Lava Nikolajeviča Tolstoja „Bekstvo iz raja”, za koju je dobio i jednu od najuglednijih ruskih nagrada „Boljšaja knjiga”.
Želeći da otkrije tajnu Tolstojevog poznog napuštanja imanja u Jasnoj Poljani, Basinski je izučio, pored ogromnog književnog opusa velikog pisca, još i sve njegove dnevnike (a Tolstoj ih je vodio celog života), dnevnike njegove žene, dece, sekretara, lekara i svih koji su se sretali s Tolstojem i o tome nešto pisali. Upoređujući ih, napravio je svoj dokumentarni roman koji na neki način stavlja tačku na brojne mitove nastale oko čoveka koji je svojom književnošću u 19. veku, u pravom smislu reči, potresao ceo svet.
– Da, Tolstoj, Tolstoj... Naravno, svi smo mi čitali Tolstoja. Ja sam se bavio njegovom književnošću, ali me je uvek posebno interesovao on kao čovek. Interesovao me je taj njegov zagonetni odlazak. Često odlazim u Jasnu Poljanu već više od 15 godina, znam to imanje, kuću, svaki korak, pa i šumu u kojoj se Tolstoj izgubio te sudbonosne noći. Sve sam to mnogo puta video i zimi i leti, i imam utisak da prosto vidim sve što se dešavalo. A o Tolstoju postoji ogromna literatura, koja najčešće zbunjuje, pogotovu kad je reč o razlozima napuštanja porodičnog doma koji je nekad bio koncipiran, i ostvaren, kao mali porodični raj. Zašto je Tolstoj u 82. godini sve to napustio? U literaturi ima mnogo odgovora – da je postao budista, da je želeo da se slije s narodom jer više nije mogao da izdrži način života plemića. Postoji i priča o zloj ženi koja mu nije dala mira, kao i mnoge druge. Ja sam uvek smatrao da je to sasvim intimno pitanje i pokušao sam da pronađem odgovor na njega, misleći da ću ga naći u tih poslednjih nekoliko meseci njegovog života. Brzo sam shvatio da, zapravo, treba krenuti od njegovog rođenja. I tako se knjiga širila i pisala, čini mi se, sama od sebe.Da li ste, posle toliko traganja, pronašli odgovor bar na pitanje ko je zapravo Lav Tolstoj, jer mi ga znamo i kao plemića koji ore i pomaže seljacima, i kao kockara koji na kocki izgubi kuću, i kao proroka od koga ceo svet očekuje odgovore na najvažnija životna pitanja, i kao... još mnogo ličnosti za koje se ponekad čini da su sasvim različite.
Lakše mi je da vam kažem šta nije Lav Tolstoj. Stvar je u tome što je ličnost Lava Nikolajeviča veoma mitologizovana i to u negativnom smislu, i uprkos činjenici da je njegov život bio apsolutno otvoren – u Jasnoj Poljani je stalno bio ogroman broj novinara, stalno su ga slikali umetnici, a Aleksandar Drankov, naš prvi filmski snimatelj, takoreći je tamo živeo i stalno ga snimao. Sve što se u kući Tolstojevih dešavalo, dešavalo se pred svima, i niko to nije želeo da sakrije. Dolazio je ogroman broj ljudi i svi su ostavili zapisana svoja sećanja na velikog pisca. Pa, ipak... postoji mit o nekakvom mračnom starcu koji je smatrao da je njegova reč uvek poslednja, koji je vršio pritisak na sve, nikoga nije slušao... da je u mladosti bio razvratnik, da je bio s ogromnim brojem žena, kockao se, i kad se oženio nastavio je da živi momačkim životom, da je u Jasnoj Poljani bilo veoma mnogo njegove vanbračne dece... A činjenica je da je sve bilo obrnuto – u supružničkom životu Tolstoj je bio potpuno bezgrešan, i to je apsolutno sigurno, jer je njegova žena Sofija Andrejevna bila veoma ljubomorna i ako bi nešto saznala ona bi to obavezno zapisala u dnevniku. A ako to nije uradila, znači da ničega nije ni bilo – na tako malom posedu svi su znali sve o svima.Ali i iz vaše knjige se vidi da je bio autoritativan čovek, da je njegova reč uvek bila poslednja...
On uopšte nije bio despot koji je vršio pritisak na sve... Naprotiv, bio je veoma delikatan, veoma mek, nesposoban da nametne bilo kome svoju volju i stalno je u porodici pravio kompromise. Na primer, on je zaista želeo da se odrekne imanja i bogatstva, ali je sve podelio ženi i deci. I nije to uradio, kako mnogi misle, licemerno, odrekavši se, a ipak ostajući da živi na imanju, već zato što nije mogao da prenebregne volju svojih najbližih, a oni su bili protiv toga. Stalno je pravio kompromis sa svojom ženom. Nikad nije mogao da kaže grubost nekom čoveku. Najvažnije je da Tolstoj nije bio statičan, on se menjao do poslednjeg trenutka svog života. Ja ne znam da postoji drugi čovek koji je do tog stepena bio otvoren prema svetu i sve vreme menjao svoja uverenja, zavisno od toga kako se menjao život i od toga koja mu je saznanja on donosio. Lav Nikolajevič je sve vreme nešto u životu tražio. I zato su veoma važni njegovi dnevnici u kojima se taj unutrašnji razvoj može pratiti. Zato je teško reći ko je Tolstoj. Mladi Tolstoj – to je jedno, Tolstoj srednjih godina je sasvim drugi čovek, kasniji Tolstoj je opet drugačiji... A ipak je bio dosledan čovek, dosledno je tražio istinu, neku svoju istinu, i nije se zaustavljao. Bio je kategoričan u traženju istine i tu se nije zadovoljavao kompromisima. I otuda njegov konflikt s okolinom.Demantuje vas Sofija Andrejevna koja piše da je on uvek radio ono što je hteo – poželi da gaji jabuke, nabave mu ih i posade, hoće da bude nastavnik – osnuje školu, kad poželi da odgaja rasne konje u baškirskim stepama – on kupi imanje nezavisno od toga što se to njegovoj ženi ne dopada. Kad njoj lekar kaže da ne treba da rađa više dece, Tolstoj to ne prihvata, i Sofija rađa još i još... Očigledno je da je taj delikatni čovek, ipak, nametao svoju volju drugima.
To je problem Tolstojeve harizme. Zaista je radio šta je hteo: ako hoće da ore sa seljacima – orao je, ako hoće da piše – pisao je. Ali, on nije nikoga od svojih bliskih terao da rade šta on želi. Istina je da s Tolstojem nije bilo lako živeti, on jeste bio težak čovek. Ali Sofija Andrejevna je svesno izabrala da se uda za njega, ona ga je čak preotela od starije sestre, i dobro je uradila, jer starija sestra ne bi izdržala život s njim, a Sofija Andrejevna je izdržala i u tom braku su oboje dugo bili veoma srećni. I nije samo ona rodila toliko dece, to je u to vreme bio normalno, ali ne zaboravite da je ona imala 20 slugu, i kuvare i lakeje... Družila se s najistaknutijim ljudima tog vremena, u nju je bio zaljubljen poznati pesnik Atanasije Fet, imala je prilike da razgovara s poznatim slikarem Rjepinom, sa Čehovim, Šaljapinom, s carem... I nju su svi voleli, ne zato što je bila Tolstojeva žena, već zato što je bila veoma interesantna žena. Udajom je ona dospela u potpuno drugi svet. Za nju je to bio raj. I nije za Sofiju Andrejevnu bio problem to što ju je muž terao da sama doji svoju decu, nego sam Tolstoj koji ne može da nađe mir – čas hoće da bude uspešan zemljoposednik, bogati plemić, čas hoće da bude siromašan, dase slije s narodom... Ona želi da bude deo njegovog sveta i sve dok uspeva da ga prati, sve je u redu. Ali on je bio genije, i naravno izmicao joj je povremeno, nije mogla da ga stigne... Tada bi se prisetila dojenja, problema s ovim ili onim... Najvažnije je za nju bilo da Lav Nikolajevič pripada njoj. A on je od jednog trenutka počeo da pripada celom svetu. Bio je ne samo najpopularniji čovek u celoj Rusiji, nego i u celom svetu! Danas to izgleda, možda, čudno, ali to je tako. I tu počinju njeni problemi.Tada ona počinje da tvrdi da Tolstoj zapravo nikad nikoga nije voleo...
To je njeno mišljenje. Ali pogrešno. Njemu je bilo teško da pomiri u sebi ljubav prema porodici i ljubav prema celom svetu koji je od njega očekivao nove ideje, nove istine. Ona u suštini sve to razume i njih dvoje veoma vole jedno drugo, njihov zajednički život je traženje kompromisa i oni ih nalaze, sve do pred sam kraj života. I za krah ne treba kriviti ni nju ni njega – zajedno su živeli 48 godina i prilično srećno. Kad su se umešali njegov sekretar i sledbenik Čertkov, i ćerka Saša, on je otišao, i umro posle samo 10 dana.Sekretar i ćerka su presudili! Ipak, znamo li danas zašto je gorostas iz Jasne Poljane pobegao od kuće, takoreći glavom bez obzira, u 82. godini?
Možda ćete se začuditi, ali lako je na to odgovoriti – pobegao je zato što je tajno napisao testament iz koga je isključio svoju ženu. Mogao je da ne napiše ništa, i onda bi njoj i deci ostalo sve. Najprirodnije je da bilo da je njoj ostavio, kao što je do tada bilo, da raspolaže pravima na ono što je napisao do duhovnog prevrata (reč je o njegovim najpoznatijim romanima), a da svom sledbeniku Čertkovu ostavi ono što je napisano posle. Zašto nije tako uradio meni ni dan-danas nije jasno. Ali, činjenica je da je on tajno napisao testament, napisao ga je negde u šumi, i ovde sad treba razumeti Tolstoja, on nikad nije mogao da laže. Potpisujući testament, Tolstoj je već slagao zato što je sakrio od žene važnu stvar koja se nje tiče. I ona je to shvatila, nekako instinktivno. I sinovi su mu postavljali direktno pitanje da li je napisao testament. On nije mogao da kaže da nije. Govorio je da neće o tome da govori, a to je bilo zapravo priznanje. U kući je nastala nepodnošljiva situacija. Ćerka Aleksandra, koja je podržavala oca, stalno se svađala s majkom, majka ju je izbacivala iz kuće, Tolstoj to nije mogao da podnese. Prema tome, on nije pobegao, kako se ponekad misli, da bi umro, naprotiv – da bi mogao da živi. Da je ostao u Jasnoj Poljani, gde je Sofija Andrejevna svakodnevno dobijala histerične napade, gde su se stalno događale svađe, mogao je prosto da umre od šoka – već je nekoliko puta dobijao napade. Da, njegov odlazak je bio slabost. On je pobegao zato što nije mogao da kaže istinu, a nije mogao da ne kaže.
Tolstoj i crtaći
Postoje pisci i postoji Tolstoj. Pa čak i apsolutni modernista Nabokov govorio je da je Tolstoj jedini pisac gde se ne vidi proces pisanja. Kad čitaš, ti ne vidiš da je to napisao autor, već se čini da se knjiga sama napisala. Efekat Tolstoja nije prosto realizam, nego naj-realizam. Tamo nema granice između života i teksta, oni se apsolutno slivaju jedan s drugim.
A kako on to radi, dugačkim rečenicama ili kratkim – to nije važno i to se menjalo. I za mene je kasni Tolstoj veći majstor od ranog. Kad opisuje, recimo, mećavu ja osećam da se nalazim u toj mećavi. I, naravno, to vidi ceo svet. Znam da ga negde razumeju na drugi način nego mi u Rusiji, ali nemam ništa protiv toga – čak mi ne smetaju ni crtaći po Tolstoju. Voleo bih da i mi napravimo neki dobar.

Ljubinka Milinčić