"Tog devetnaestog jula pre podne, Keti je osetila potrebu da ode na reku Hadson, a onda kružnom brodskom linijom oko ostrva Menhetn, kao što su to jednom prilikom ona i Met uradili čisto radi štosa, pa se ispostavilo da su toliko uživali da im je vožnja brodom postala navika.
Stigla je taman za prvu vožnju tog dana. U sebi je nosila tugu, ali i srdžbu. O, bože, stvarno nije bila načisto sa sobom.
U tim jutarnjim časovima brodom se nije vozilo naročito mnogo turista. Sela je blizu ograde na gornjoj palubi, odakle se, usred mora uzburkanog mešanjem voda iz kanala i reke, pružao jedinstven pogled na Njujork.
Primećena je dok je sedela tamo sama ? naročito od strane muškaraca.
Keti se uvek isticala u gomili ljudi. Bila je visoka ? skoro metar i osamdeset. Oči tople, plave, ljubazne. Sebe je smatrala nezgrapnom i pogrešno je tumačila poglede koji su joj upućivani. Njeni prijatelji pokušavali su iz petnih žila da je ubede u suprotno. Govorili su joj da je takoreći neodoljiva, da zadivljuje svojom snagom. ?Kako da ne!? smejala se ona. ?Kamo sreće!? Nije bila takva u sopstvenim očima i znala je da se tu nikad ništa neće promeniti. Smatrala je sebe prosečnom, običnom. U duši je ostala devojka sa farme u Severnoj Karolini.
Često je svoju tamnu kosu plela u dugu kiku, još od svoje osme godine. Ranije je time dobijala muškobanjast izgled, ali nadala se da je sada ostavljala utisak mačke iz velegrada. Verovala je da se konačno uklopila u novu sredinu. Doduše, od šminke je koristila samo maskaru i ruž za usne. Danas se čak ni toliko nije potrudila. Zasigurno nije izgledala neodoljivo.
Sedeći tako na najvišoj palubi broda, prisetila se omiljene rečenice iz filma Africka kraljica: ?Glava uzdignuta, brada isturena, s vetrom u kosi ? slika i prilika heroine?, tako je Bogart zadirkivao svoju partnerku Hepbern. To ju je malo razgalilo ? malčice, kako je njena majka, tamo kod kuće u Ešborou, volela da kaže.
Plakala je bez prestanka. Oči su joj se nadule. Veče pre toga, čovek koga je volela iznenada i bez objašnjenja prekinuo je njihovu vezu. Našla se u čudu. Nije joj bilo nakraj pameti da se tako nešto može dogoditi. Još nije mogla da poveruje da ju je Met ostavio.
Đavo da ga nosi! Kako je samo mogao? Zar me je sve ovo vreme lagao, mesecima i mesecima? Naravno da je lagao. Gad jedan. Gmizavac.
Htela je da dokuči šta je to moglo da ih razdvoji, ali jedino što joj se vrzmalo po pameti bili su časovi provedeni sa Metom, časovi gotovo nepomućene sreće.
Nevoljno je morala da prizna da se s njim moglo pričati o bilo čemu, lagodno i bez ustezanja. Met se dopadao čak i njenim prijateljicama, koje su umele da budu pakosne i uglavnom nisu imale sreće s muškarcima. Pa šta se to onda dogodilo s nama? Očajnički se upinjala da to shvati.
Bio je neobično pažljiv. Naravno, o tome se sada moglo govoriti samo u prošlom vremenu. Njen rođendan padao je u junu, a on je slao po jednu ružu u toku tog, kako je rekao, ?tvog rođendanskog meseca?. Zapažao je da li ju je ranije vidao u nekoj bluzi, džemperu, cipelama, zapažao je njena raspoloženja, dobra, loša, katkad grozna.
Voleo je mnoge stvari koje je i Keti volela, ili je bar tako tvrdio. Ali Mekbil, Lekarsku praksu, Memoare jedne gejše, Devojku sa bisernom minđušom. A potom odlaske na piće u barove One if by Land, ili Two if by Sea, zatim u Vaterlo u Vest Vilidžu, Kup u Istu, Bubiz u Ulici Hadson. Strane filmove u bioskopu ?Linkoln Plaza?. Muzejske crno-bele fotografije, stara slikarska platna koja su pronalazili na buvljacima. Izlete do NoLita (severno od Male Italije) i Vilijemsburga (novi SoHo).
Nedeljom je odlazio s njom u crkvu, gde je ona deci predškolskog uzrasta držala časove iz iz veronauke. Oboje su se radovali nedeljnim popodnevima u njenom stanu. Keti bi čitala Tajms od prve do poslednje strane, a Met prerađivao svoje pesme, raštrkane po krevetu, po podu u spavaćoj sobi, čak i na kuhinjskom stolu koji je ličio na mesarski.
Iz pozadine su tiho dopirali glasovi Trejsi Čepmena, Mejsi Grej, ili Sare Von. Mogla je da se istopi od sreće. Savršenstvo u svakom pogledu.
Met je činio da se ona oseća spokojnom, upotpunjavao je njen životni krug, stvarao osećaj nečeg dobrog, pravog. Ni sa kim nije bila tako potpuno, blaženo zadovoljna kao u njegovom prisustvu.
Šta bi moglo da uzdrma njenu ljubav prema Metu?
Ništa čega je bila svesna.
Jedne noći svratili su u džuboks bar na aveniji A. Igrali su, a Met joj je na uvo pevušio All Shook Up, šaljivo, ali neverovatno dobro imitirajuci Elvisa. A zatim Ala Grina. Oborio ju je s nogu.
Želela je da se nikada ne odvoji od njega. To je zvučalo otrcano, ali bilo je tačno.
Dok bi on boravio na Martas Vinjardu, gde je živeo i radio, svake noći satima su visili na telefonu, ili slali jedno drugom šaljive e-mejlove. Nazivali su to ?svojom međugradskom ljubavnom avanturom?. Međutim, u korenu je sekao Ketine namere da ga poseti na Vinjardu. Možda je to trebalo da joj bude znak upozorenja?
Ipak, sve je dobro išlo čitavih jedanaest divnih meseci, koji kao da su prohujali u jednom trenu. Očekivala je da je Met uskoro zaprosi. Čak je i majci natuknula takvu mogućnost. Međutim, ispostavilo se da je živela u zabludi. Baš patetično. Ispala je budala i mrzela je sebe zbog toga.
Kako je moguće da se tako grozno prevarila u njemu! U svemu. Nije ličilo na nju da joj instinkti zataje u tolikoj meri. Obično je mogla da se osloni na njih. Važila je za pametnu devojku. Nije pravila gluposti.
Do sada. A, eto, ovog puta se katastrofalno prevarila.
Keti je najednom postala svesna da jeca i da svi na palubi zure u nju.
?Izvinite?, rekla im je i pokretom ruke zamolila ih da je ne gledaju. Pocrvenela je. Bilo joj je neprijatno. Osećala se kao pravi idiot. ?Sve je u redu.?
Daleko od istine.
Nikada u životu nije bila tako ojađena. Ni izbliza. Izgubila je jedinog čoveka."
Keti Vilkinson je sedela u svom njujorškom stanu u nesvakidašnjoj, ali divnoj starinskoj porcelanskoj kadi punoj tople vode. Stan je odisao “starinom” i “pohabanošću” na način kakav poklonici patinirane elegancije ni u snu ne bi mogli zamisliti. Ketina persijska mačka Gvinevir, nalik na omiljeni džemper od sive vune, smestila se na umivaonik. Crni labrador Merlin zaseo je na ulazu u spavaću sobu. Oči su im bile uprte u Keti kao da strepe za nju.
Keti je prestala da čita dnevnik. Oborila je glavu i položila svesku u kožnom povezu na stočić kraj kade. Uzdrhtala je čitavim telom.
Onda je zajecala i videla kako joj se ruke tresu. Gubila je tlo pod nogama, a to joj se retko dešavalo. Bila je jaka ličnost, oduvek. Prošaptala je reči koje je nekad čula u očevoj crkvi u Ešborou, u Severnoj Karolini. “O, Gospode, ima li te igde?”
Nije ni pomišljala da će je ta knjižica toliko uzdrmati. Međutim, nije samo dnevnik izazvao u njoj stanje smutnje i teskobe.
Ne, Suzanin dnevnik za Nikolasa nije bio jedini uzrok.
Stvorila je u glavi Suzanin lik. Zamislila ju je u njenoj staroj drvenoj kući na Bič Roudu na Martas Vinjardu.
I malog Nikolasa. Dvanaestomesečnog dečačića blistavih plavih očiju.
I, na kraju, Meta.
Nikolasovog tatu.
Suzaninog muža.
I svoju nekadašnju ljubav.
Šta sada da misli o Metu? Da li će mu ikada oprostiti? Nije bila sigurna. Ali bar je shvatila ponešto od onoga što se zbilo. Dnevnik je otkrio deliće istine koje je trebalo da sazna, ali i duboke, bolne tajne za koje nije trebalo da zna.
Skliznula je dublje u vodu. Misli su joj se vratile na dan kada je dobila dnevnik – na 19. jul.
Pri pomisli na taj dan, ponovo se rasplakala.
Tog devetnaestog jula pre podne, Keti je osetila potrebu da ode na reku Hadson, a onda kružnom brodskom linijom oko ostrva Menhetn, kao što su to jednom prilikom ona i Met uradili čisto radi štosa, pa se ispostavilo da su toliko uživali da im je vožnja brodom postala navika.
Stigla je taman za prvu vožnju tog dana. U sebi je nosila tugu, ali i srdžbu. O, bože, stvarno nije bila načisto sa sobom.
U tim jutarnjim časovima brodom se nije vozilo naročito mnogo turista. Sela je blizu ograde na gornjoj palubi, odakle se, usred mora uzburkanog mešanjem voda iz kanala i reke, pružao jedinstven pogled na Njujork.
Primećena je dok je sedela tamo sama – naročito od strane muškaraca.
Keti se uvek isticala u gomili ljudi. Bila je visoka – skoro metar i osamdeset. Oči tople, plave, ljubazne. Sebe je smatrala nezgrapnom i pogrešno je tumačila poglede koji su joj upućivani. Njeni prijatelji pokušavali su iz petnih žila da je ubede u suprotno. Govorili su joj da je takoreći neodoljiva, da zadivljuje svojom snagom. “Kako da ne!” smejala se ona. “Kamo sreće!” Nije bila takva u sopstvenim očima i znala je da se tu nikad ništa neće promeniti. Smatrala je sebe prosečnom, običnom. U duši je ostala devojka sa farme u Severnoj Karolini.
Često je svoju tamnu kosu plela u dugu kiku, još od svoje osme godine. Ranije je time dobijala muškobanjast izgled, ali nadala se da je sada ostavljala utisak mačke iz velegrada. Verovala je da se konačno uklopila u novu sredinu. Doduše, od šminke je koristila samo maskaru i ruž za usne. Danas se čak ni toliko nije potrudila. Zasigurno nije izgledala neodoljivo.
Sedeći tako na najvišoj palubi broda, prisetila se omiljene rečenice iz filma Afrička kraljica: “Glava uzdignuta, brada isturena, s vetrom u kosi – slika i prilika heroine”, tako je Bogart zadirkivao svoju partnerku Hepbern. To ju je malo razgalilo – malčice, kako je njena majka, tamo kod kuće u Ešborou, volela da kaže.
Plakala je bez prestanka. Oči su joj se nadule. Veče pre toga, čovek koga je volela iznenada i bez objašnjenja prekinuo je njihovu vezu. Našla se u čudu. Nije joj bilo nakraj pameti da se tako nešto može dogoditi. Još nije mogla da poveruje da ju je Met ostavio.
Đavo da ga nosi! Kako je samo mogao? Zar me je sve ovo vreme lagao, mesecima i mesecima? Naravno da je lagao. Gad jedan. Gmizavac.
Htela je da dokuči šta je to moglo da ih razdvoji, ali jedino što joj se vrzmalo po pameti bili su časovi provedeni sa Metom, časovi gotovo nepomućene sreće.
Nevoljno je morala da prizna da se s njim moglo pričati o bilo čemu, lagodno i bez ustezanja. Met se dopadao čak i njenim prijateljicama, koje su umele da budu pakosne i uglavnom nisu imale sreće s muškarcima. Pa šta se to onda dogodilo s nama? Očajnički se upinjala da to shvati.
Bio je neobično pažljiv. Naravno, o tome se sada moglo govoriti samo u prošlom vremenu. Njen rođendan padao je u junu, a on je slao po jednu ružu u toku tog, kako je rekao, “tvog rođendanskog meseca”. Zapažao je da li ju je ranije viđao u nekoj bluzi, džemperu, cipelama, zapažao je njena raspoloženja, dobra, loša, katkad grozna.
Voleo je mnoge stvari koje je i Keti volela, ili je bar tako tvrdio. Ali Mekbil, Lekarsku praksu, Memoare jedne gejše, Devojku sa bisernom minđušom. A potom odlaske na piće u barove One if by Land, ili Two if by Sea, zatim u Vaterlo u Vest Vilidžu, Kup u Istu, Bubiz u Ulici Hadson. Strane filmove u bioskopu “Linkoln Plaza”. Muzejske crno-bele fotografije, stara slikarska platna koja su pronalazili na buvljacima. Izlete do NoLita (severno od Male Italije) i Vilijemsburga (novi SoHo).
Nedeljom je odlazio s njom u crkvu, gde je ona deci predškolskog uzrasta držala časove iz iz veronauke. Oboje su se radovali nedeljnim popodnevima u njenom stanu. Keti bi čitala Tajms od prve do poslednje strane, a Met prerađivao svoje pesme, raštrkane po krevetu, po podu u spavaćoj sobi, čak i na kuhinjskom stolu koji je ličio na mesarski.
Iz pozadine su tiho dopirali glasovi Trejsi Čepmena, Mejsi Grej, ili Sare Von. Mogla je da se istopi od sreće. Savršenstvo u svakom pogledu.
Met je činio da se ona oseća spokojnom, upotpunjavao je njen životni krug, stvarao osećaj nečeg dobrog, pravog. Ni sa kim nije bila tako potpuno, blaženo zadovoljna kao u njegovom prisustvu.
Šta bi moglo da uzdrma njenu ljubav prema Metu?
Ništa čega je bila svesna.
