Nikolajevna Berberova (1901-1993), pesnik, pripovedač, romanopisac, dramaturg, memoarista, životna saputnica pesnika Vladislava Hodaseviča , istaknuti je predstavnik književnosti prvog talasa ruske emigracije. Rođena je u Sankt Peterburgu, i kao mlada pesnikinja pripadala je krugu tada slavnog Gumiljova. Udaje se za jednog od najznačajnijih pesnika toga vremena, Vladislava Hodaseviča (1886-1939) i sa njim emigrira iz Rusije 1922. Prve godine žive kao gosti kod Hodasevičevog prijatelja Maksima Gorkog u "Berlinu, Pragu, Marijenbadu, Veneciji, Rimu, Parizu, Londonu, Belfastu, Sorentu", da bi se definitivno nastanili u parizu 1925. godine. Nakon rastanka sa Hodasevičem 1932. godine, Berberova se ponovo udaje 1937. za N. V. Makejeva, bivšeg poslanika Državne dume, ali se i ovaj brak raspada posle desetak godina. Krajem 1950. sa svega 75 dolara u džepu, Berberova prelazi u SAD gde predaje rusku književnost najpre na Jejlu, a potom na Prinstonu.Sve vreme se bavila književnošću u svim žanrovima (pesme, priče, romani, novele, memoari), ali tek sredinom osamdesetih godina njeno delo na Zapadu počinje da postiže veliki zaslužen uspeh, a tek posle 1989. godine objavljuje ih i u domovini.Sabrana dela Nine Berberove u ovom obliku pojavljuju se prvi put na srpskom jeziku u sedam tomova: I Romani (Knjiga o sreći, Poslednji i Prvi, Gospodarica, Olujn rt), II Bijankurski praznici. Priče koje nisu o ljubavi. III Klavirska pratnja i druge novele (Klavirska pratnja,Trska koja misli, Crna bolest i druge), IV Kurziv je moj (memoari), V Čajkovski (biografija), VI Gvozdena žena (biografija baronice Budberg), VII Ljudi i lože (Ruski slobodni zidari u XX veku).
01.01.00
Glas-javnosti
25.01.2003.
Objavljena sabrana dela Nine Berberove
Privilegovani svedok veka
Slobodanki Draškoci, za prevod memoara "Kurziv je moj", nagrada "Jovan Maksimović"Zar nije dalekih tridesetih godina bilo umova dovoljno radoznalih - koji pri tom govore ruski, doduše - da čitaju loše novine ruske emigracije i otkriju predivne novele Berberove?... Još od dvadesetih godina niko nije želeo da sluša krike tih belih plemića koji nisu uživali naklonost pariske inteligencije.
Danas, kada je Lenjingrad ponovo postao Sankt Peterburg, grad njenog detinjstva, stara gospođa postala je svetski poznata" zapisao je 1993. godine Mišel Polak u časopisu "Nuvel observater", povodom zakasnelog otkrivanja dela jedne od najznačajnijih književnica ruske i svetske književnosti 20. veka, Nine Berberove.
Taj otkriveni opus načinio je od Berberove privilegovanog svedoka čitavog jednog veka. Njena sabrana dela na srpskom jeziku ("Čajkovski, biografija", "Klavirska pratnja i druge novele", "Bijankurske svetkovine", "Ljudi i lože, Ruski slobodni zidari u 20. veku", "Gvozdena žena, biografija baronice Budberg", "Romani" i memoari "Kurziv je moj") nedavno je objavila i "Paideja".
Predstavljajući opus Nine Berberove Petar Živadinović, direktor "Paideje", naglasio je da su sabrana dela "ove izuzetne žene čiji se književni talenat ogledao u mnogim žanrovima" sigurno najveći izdavački poduhvat te kuće od kada je ona 1994/95. osnovana i zahvalio se prevodiocima, bez kojih "ovako nešto ne bi moglo da bude realizovano".
Na poslu prevođenja dela Nine Berberove radilo je nekoliko prevodilaca. Između ostalih i Slobodanka Draškoci koja je za prevod memoara "Kurziv je moj" nedavno dobila nagradu udruženja prevodilaca "Jovan Maksimović".
I. S.
01.01.00
Politika
05.02.2003.
KNJIGA O KOJOJ SE GOVORI
Saga o jednom životu
Memoari Nine Berberove su istorija, beskrajno zanimljivo napisana, o jednom životu, ali i o tome kako se pisac može razotkriti do kraja, i pri tom sačuvati svoju tajnu samo za sebe
Retke su knjige memoarske, autobiografske, pisane srcem i dušom, ali i darom, opštom kulturom, kao što je to nedavno objavljena knjiga Nine Berberove (1901-1993). Izdavač je "Paideja", a knjigu je sa ruskog jezika (objavljenu u Parizu 1987. godine) prevela Slobodanka Draškoci, a urednik je Vesna Janjić.
Nina Berberova je čudesna žena - naši čitaoci je se sećaju po njenoj knjizi "Željezna žena", takođe nekoj vrsti memoarske književnosti, izuzetnog naboja. Kao da ju je sam život predodredio da svašta doživi, preživi i da sve to opiše. Rođena je u Petrogradu. Majka joj potiče iz ruske, veoma pravoslavne porodice, a otac joj je Jermenin...
Berberova piše:
"Brak moje majke sa mojim ocem bio je primljen kao udarac od koga se dugo nisu oporavili. Očeva jermenska vera činila im se tuđa, a sam on - gotovo stranac, čiji je južnjački temperament izazivao strah... A u porodici moga oca je to bilo daleko složenije: primiti u porodicu Ruskinju, koja će mu roditi rusku decu, smatralo se izdajom Jermenije..".
Ona piše da je obožavala oca koji je uglavnom "govorio očima" - volela je, veli, njegove oči, njegove ruke, njegov miris... njegovu elegantnu pojavu.
Odrastala je u srećnoj, imućnoj porodici, imala je guvernantu, učila jezike, odlazila na koncerte, družila se sa knjigom, najčešće, zanosila se knjigama Oskara Vajlda, Knuta Hamsuna, Ibzena, Bodlera, Ničea, Dostojevskog... U vreme studija upoznaće Ahmatovu, Bloka, sijaset najviđenijih pisaca Rusije, kao što su Bjeli, Hodasevič, Gumiljov... Ovaj će joj se otvoreno udvarati na jednoj večeri 1921. godine.
"Od vas može postati pesnik.."., rekao joj je, ali stavio joj je do znanja da mu se dopadaju njeno lice i noge. Berberova tim povodom piše:
"Noge sam gurnula pod divan, ruke sakrila pod sto, samo mi je lice bilo okrenuto prema njemu..".
Ruski književni Pariz
Ona je u tim burnim događanjima u Rusiji svoj život vezala za uglednog pesnika Vladislava Hodaseviča (1886-1939), znatno starijeg. U emigraciju u leto 1922. godine, sa progonom intelektualaca, početkom represije, odlaze Gorki, pa Bjeli, Remizov... Na odlazak se odlučuju i njih dvoje, Hodasevič i njegova lepa životna saputnica Nina... Ona napušta predavanja na fakultetu iz oblasti prevođenja i pesništva i upućuju se ka Nemačkoj. U Berlinu se već okupio cvet ruske savremene književnosti: Pasternak, Erenburg, Šklovski, Cvetajeva, Bjeli, Zajcev, Muratov... Njih dvoje će se naročito vezati za Maksima Gorkog - biće mu česti gosti i kasnije, u Italiji, gde je tražio leka svojoj boljci, ali će se prijateljstvo prekinuti njegovim povratkom u Moskvu.
Ruski intelektualci, koji se nisu slagali sa Lenjinovom i Staljinovom Rusijom, postali su apatridi širom Evrope, a pre svega u Nemačkoj, Francuskoj, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji... Tu će, kako Berberova veli, "naučiti da dele ,listić artičoke na dva dela?, da dele ,napola svaku zarađenu kopejku?, da dele uvrede i nesanice.".. Ovo je bolna knjiga o borbi za opstanak, po svaku cenu, ali uz dostojanstvo, prilagođavanje svetu i ljudima, i to je za pisca knjige predstavljalo i radost, radost sa malim, sa lepim danom, koricom hleba, starom dobrom knjigom pozajmljenom iz ruske biblioteke... To je i knjiga o prijateljstvu - zahvaljujući prijateljima nekako se preživljavalo, od Berlina, Praga, Marijenbada, Venecije, Rima, Pariza... U Parizu će se bračni par Berberova- Hodasevič najduže zadržati i doživeti bračni brodolom.
Ali, sve u očekivanju da će se nešto dogoditi, da će veliki evropski pisci dići glas, uzeti u zaštitu ruske intelektualce koje Staljin besomučno progoni i likvidira. Berberova, živeći u "intelektualnoj raskoši zapadnog načina života", od koga oni nisu imali ništa, piše:
"Starija generacija - Vels, Šo, Rolan, Man - u potpunosti je bila za ,novu Rusiju?, za ,zanimljiv eksperiment?, za Staljina. Starija generacija, sa Drajzerom, Sinklerom, Eptonom, Andreom Židom, Štefanom Cvajgom, podržavala je... Komunističku partiju... Postojali su i ,srednje? opredeljeni, na primer, ,blumberijska? grupa sa Virdžinijom Vulf, ili Valeri, ili Hemingvej, koji nisu ispoljavali entuzijazam prema Komunističkoj partiji, ali koji su bili ravnodušni prema onome što se tridesetih godina događalo u Rusiji..".
A za to vreme veliki ruski pisci emigranti jedva su preživljavali u Parizu - sa kakvom nijansom Berberova opisuje tugu, veliku a skrivenu, za Rusijom kod Bunjina, Remizova ili Mereškovskog, tog pesnika, kritičara, proznog pisca i mislioca koji je stigao i u Beograd i držao predavanje na Kolarcu, a Isidora Sekulić ga prevodila... U gradu svetlosti oni osećaju glad, stalno im nude tuđe haljine i stare cipele, a na šporetu jedna šerpa...
Sloboda u ljubavi i prijateljstvu
Knjiga Nine Berberove "Kurziv je moj" je istorija njenog života, života za današnji dan, ne za sutra, kako sama tvrdi. Imala je, kaže, mitove, ali nikada i mitologiju. Knjigu pisanu u Nju Hevnu, Koloradu, Taormini, Veneciji i Prinstonu (gde će dospeti krajem 1950. godine, i nakon potucanja predavaće rusku književnost na univerzitetima Jel i Prinston). U Prinstonu će napisati i znamenitu knjigu "Željezna žena" (1981) - o životu ljubavnice britanskog špijuna Lokarta, prijateljice Maksima Gorkog i žene Herberta Velsa.
U Parizu Nina Berberova 1932. godine konačno odlazi od Hodaseviča - skuvala mu je čorbu za tri dana, zakrpila mu sve čarape, i otišla... Piše: "On i ja smo pre svega bili dva druga, dva prijatelja, koji su zapali u istu bedu... Ponekad mi se čini da sam glavni hranilac upravo ja: jača sam, zdravija, mlađa, izdržljivija, mogu da radim mnogo toga što on ne može... Moja gvozdena priroda počela je da puca..".
Ali, priznaje, srela je novog čoveka svoga života, izvesnog N. V. M. koga je odavno znala, još iz eserskih novina "Dani", novinara i slikara, a ovako ga opisuje:
"Gostoljubiv, veseo, uvek plemenit i širok i ujedno ćutljiv, energičan i stabilan..".
I ta sreća neće dugo trajati - Drugi svetski rat, nemaština, pakao ljudi bez domovine... Da ne otkrivamo šta se sve nalazi u ovoj obimnoj knjizi, životopisu kakav nije napisala nijedna naša žena, a neke od njih imale su bogat ne samo intelektualni život već i onaj... A Nina Berberova tvrdi da sve što je u ovoj knjizi opisala je nastojanje da razotkrije samu sebe do kraja, i potom da sačuva svoju tajnu samo za sebe... I u tome je uspela. Jer, imala je emocionalnu izdržljivost, svoju profesiju pisca, slobodu u ljubavi i prijateljstvu. I još ističe:
"Ali sam se isto tako sa radošću potčinjavala muškarcu... I još ću reći da sam volela i volim muško telo, glatkost i čvrstinu ramena i kolena, miris muškog tela, kožu muškarca, njegov dah i sva najtajnovitija zbivanja unutar njega..".
Dodajmo još nešto što u knjizi nema: Nina Berberova je 5. septembra 1989. godine iz Pariza stigla u Moskvu, nakon šezdeset sedam godina...
Radovan Popović
