Kula i posetioci

05.10.03

Za poslednje “Prosvetino” izdanje, roman “Kula i posetioci” Mila Gligorijevića direktor “Prosvete” dr Milisav Savić je kazao da će se ove jeseni o tom romanu dosta govoriti. Ovo je 12. knjiga pisca i nekadašnjeg novinara čije su izvesne publicističke tvorevine “Rat i mir Vladimira Dedijera”, “Odgovor Miće Popovića”, “Slučajna istorija” bile bestseleri u staroj Jugoslaviji.
Radnja vašeg novog romana zbiva se godine 1999. za vreme NATO bombardovanja Srbije. Recite šta je kula, ko su posetioci?
- Kula je oljuštena zgradurina u jednom prigradskom naselju, ali i metafora. Posetioci su ljudi sa istražiteljskom ulogom.
Na konferenciji za štampu, rekli ste da čitaoci u vašem romanu neće naći premnogo opisa onog užasa koji je 1999. godine zadesio Srbiju. “Ja sam se bavio odnosima među ljudima”, tako ste kazali.
- Veća je ona pustoš koja je te godine napravljena u dušama ljudi od pustoši koja je stvorena razaranjem gradova, rafinerija, škola, bolnica i mostova. I kao što vidite graditelji obnavljaju rafinerije i mostove, sklanjaju ruševine, ali niko i ništa ne može skloniti ono što se srušilo u ljudima, u njihovim odnosima. I niko mrtve ljude, niko ubijenu decu ne može oživeti.
I ovde i u vašim ranijim knjigama raspravlja se, pored ostalog, o srpskom nacionalnom karakteru. Kažete da Srbi boluju “od pogibeljomanije, endemske bolesti, čiji se uzročnik ne zna”?
- Pisac je dobar samo onda ako je i tužilac i branilac svojih junaka. Pogibeljomanija postoji, postojala je, i ne može se ništa ubedljivo napisati o godinama građanskog rata ako se ona previdi. Imali smo period vladavine vrištećeg patriotizma, vikanja o srpskim moćima i srpskom tajnom oružju, vitlanja praznom puškom. A onda je došao poraz, tajac, došlo je otrežnjenje. I osećanje stida. Ali, time se ne može opravdati surovost bombardovanja. Ona se, u stvari, ničim ne može opravdati.
Da bi kaznio jednog lošeg predsednika, i povorku njegovih korumpiranih pristalica i udvorica, Zapad je, u stvari, ubijao zemlju i narod!Naravno, nije posao pisca da raspravlja o odgovornosti nego da čitaoca navede na unutrašnji monolog, da ga “nagovori” da sam razmišlja o uzrocima, posledicama i odgovornostima.
Hoće li ova knjiga, kao i prethodni roman “Kovčeg Vizantije”, nekoga i utešiti?
- Nadam se da hoće. Jovan Dučić je tvrdio da sve knjige treba da budu knjige utehe. Toliko je, kazao je on, zla i nesreće na svetu.
Kako će na vašu knjigu reagovati zapadni čitalac, ako bude prevedena?
- Nadam se da će se slatko smejati. I da će na kraju biti zabrinut.
Da li novinar u vama smeta romansijeru?
- Neutemeljena je priča da novinarsko iskustvo škodi literaturi, jer su i neki od najvećih pisaca prošli kroz novinske redakcije i pisali za novine: Crnjanski, Markes, Dragoslav Mihailović... Verujem da novinar u meni više ne postoji, jer poslednji novinski tekst objavio sam davno, u NIN-u, u proleće 1999. Sticajem okolnosti bila je to ona godina u kojoj sam gledao kako gori Beograd i gori unesrećeni ostatak takozvane velike Jugoslavije.

D. STANKOVIĆ