Kuda me je odvelo ubistvo bele ptičurine

12.12.12 Popboks

Nedavno se u prodaji pojavio jedan zanimljiv debitantski roman dugog naslova. Nije krimić, a nije ni komedija, već, da se pozovem na Srđana Karanovića, nešto između

Đorđe Bajić

 Prvi roman Dragana Jovanova počinje u prepoznatljivom čendlerovskom ključu, u prvom licu i iz vizure glavne junakinje, privatne detektivke Save. Doduše, već posle par stranica postaje očigledno da je Jovanovu škola tvrdog krimića samo polazište.
Ozbiljan ton Čenlera i Hemeta, zamenjen je humorom koji neretko poprima obrise parodije. Komični krimići nisu česti u srpskoj književnosti, ali ih ipak ima. Mirjana Đurđević je najbolji primer za to: do sada je napisala i objavila već sedam romana o Prljavoj inspektorki Harijeti (poslednji iz serije, Leš u fundusu, nedavno se pojavio u izdanju Lagune). Jovanov delimično ide istom trasom kao i Đurđevićeva, insistrajući na komičnim dijalozima i neprilagođenoj glavnoj junakinji sklonoj porocima, ali relativno brzo odustaje od parodiranja prepoznatljivog detektivskog šablona.
Umesto da bude angažovana da reši neki zanimljiv slučaj, Savu ubistvo bele ptičurine, retke albino vrane pod zaštitom države, odvodi iza brave. Okruženje ženskog zatvora je retko korišćeno u domaćoj popularnoj kulturi (treba, doduše, napomenuti da je Gordana Boškov 1985. godine režirala Žene u zatvoru, ali o ovom filmu nekom drugom prilikom – možda u okviru teksta koji će se baviti najzanimljivijim trash momentima u srpskoj kinematografiji), što Belu ptičurinu svakako izdvaja iz mase. Na sreću, Dragan Jovanov ne pokušava da napiše novu Prokletu avliju, odsustvo pretencioznosti je jedan od glavnih aduta njegovog debija. Humor je karikaturalan, alanfordovski: dok Sava i cure planiraju bekstvo, izdogađaće se sve i svašta, dosta toga na samoj granici apsurda i groteske.
Zanimljivo je napomenuti i da roman u završnici, pomalo neočekivano, prerasta u svojevrsnu osudu političke situacije u zemlji. Bez obzira na neujednačenosti i lutanja karakteristična za prve romane, Kuda me je odvelo ubistvo bele ptičurine je specifičan i intrigantan debi.

03.11.12 e-novine.com

Amaterizam "Ptičurine" ogleda se u lošem vođenju priče, potpuno lišenom motivacije, u krajnje proizvoljnoj dramaturškoj organizaciji narativa koji bi mogao da ima smisla da je za trećinu kraći i da je kraj bolje pripremljen, u neujednačenom stilu koji se kreće od banalno budalastog do ponekad ingenioznih rešenja. Sve ovo ukazuje da se radi o amateru ne potpuno bez talenta koji povremeno, poput poslovične ćorave koke, ubode zrno smisla
Bauk amaterizma kruži ovdašnjom književnošću i to je njeno hronično stanje, tačnije bolest. Nema u Srbiji tri do četiri čestite izdavačke kuće koje se bave domaćom prozom odnosno poezijom, a urednika je i manje. Međutim, romana je sve više i to stvara taj paradoks kvantiteta iz kojeg nikako da se porodi neki kvalitet uprkos zakonitostima velikih brojeva. Čak i kada neki amater uspe da napiše nešto što bi moglo da ima vrednost posle naporne uredničko-lektorske obrade, to nema ko da učini. Nema nikoga ko bi prepoznao tekst koji nosi određeni potencijal. Za to postoje veoma jasni tržišni razlozi.
Većina izdavačkih kuća, čast izuzecima, posluje po principu dognaj-prodaj, kako je to lepo rekao vlasnik čačanske firme koja se bavi uvozom automobila i ima ekskluzivan ugovor sa velikim brojem javnih preduzeća. U izdavaštvu to funkcioniše na sličan način. Naime, urednik dobije rukopis i naređenje da ga objavi, najčešće stoga što je gazda dogovorio ediciju "samplatio", a kad će knjiga već da ide u štampu, čemu onda rad na tekstu... Potom, veoma je mali broj romana koji pređu tiraž od dve hiljade primeraka, a tek nakon toga se može govoriti o nekom ozbiljnom novcu koji će knjiga da donese. Ovako, na zadovoljstvo gazde, urednika i pisca/spisateljice knjiga je pred čitaocima, pare su u džepu, a produkcija je odlična barem kvantitativno. Zato na tržištu koje bi zadovoljilo dvadesetak romana, imamo pet puta veći broj. Na žalost, većina tih romana naposletku završi u staroj hartiji i makar tako ispuni neku svrhu u privredi. Valja reći da postoji i drugačiji model koji bi podrazumevao kreiranje kulturne politike, odnosno ulogu koju bi država trebalo na sebe da preuzme i da postavi određene parametre u regulaciji književne produkcije kroz stipendiranje rukopisa, ali u kakvom je stanju država, a posebno kako se ponaša Ministarstvo kulture, bolje bi bilo da se sa tim ni ne počinje...
Evo jednog dobrog primera za ono o čemu sam govorio. Radi se o knjizi čiji naslov već upućuje na dozu amaterizma. Knjiga se zove "Kuda me je odvelo ubistvo bele ptičurine" a autor je izvesni Dragan Jovanov, kako stoji u biografiji, bogoslov iz Kikinde. Izdavač je Čarobna knjiga, izdavačka kuća koja je objavila i nekoliko poslednjih Pinčonovih romana. Kako pomiriti Jovanova i Pinčona? Imaju li ova dva autora nešto zajedničko? Naravno da bi ova retorička pitanja trebalo da skrenu pažnju upravo na sistem rada ovog, a i velike većine izdavača u Srbiji, koji svaštare, lutaju, i jedino što traže je način da što brže dođu do novca. Što je sasvim opravdano i legitimno, ali istovremeno i smešno.
Amaterizam "Ptičurine" ogleda se u lošem vođenju priče, potpuno lišenom motivacije, u krajnje proizvoljnoj dramaturškoj organizaciji narativa koji bi mogao da ima smisla da je za trećinu kraći i da je kraj bolje pripremljen, u neujednačenom stilu koji se kreće od banalno budalastog do ponekad ingenioznih rešenja. Sve ovo ukazuje da se radi o amateru ne potpuno bez talenta koji povremeno, poput poslovične ćorave koke, ubode zrno smisla. Fabula je ambiciozno zamišljena kao neka vrsta političkog trilera čija se priroda otkriva tek na kraju. Protagonistkinja i naratorka Sava je zamišljena kao neka vrsta ženskog Kluzoa. Posle jednog slučaja dospeva u zatvor za koji se ispostavlja da je politička, a ne kaznenopopravna institucija... Čitalac se neprekidno nalazi u stanju u kojem ne zna o čemu se zapravo radi i samo to što donekle uspeva da održi nivo radoznalosti čini ovu knjigu čitljivom. Kad se fabula u potpunosti otkrije, odnosno kad se saznaju motivi hapšenja i sprovođenja u zatvor, tek tada postaje jasno koliko je prilika propušteno da se poentira, koliko je roman mogao biti sasvim pristojno štivo da je imao urednika ili da je autor književno iskusniji.
Vidi se, na primer, da je pisac "Ptičurine" ponešto pročitao. Da su mu, u najmanju ruku, poznati neki Basarini tekstovi i/ili romani Mirjane Đurdević. Ne znam kako bih inače objasnio lucidnosti poput naziva ulica u prestonici ili potpuno motivacijski nejasan, a opet u nekom višem smislu konzistentan model ponašanja protagonistkinje ili pak njene homoseksualne sklonosti (prilično hrabro za jednog bogoslova). Ipak, ono što definitivno nedostaje jeste mogućnost iščitavanja nekog višeg smisla iz narativa. Drugim rečima, "Ptičurina" niti potvrđuje niti opovrgava poredak stvari, odnosno sistem vrednosti u kojem nastaje. Ona je roman bez koga je ovdašnja književnost sasvim izvesno mogla da nastavi sporo da truli. On ne predstavlja događaj koji bi na ikoji način uznemirio površinu baruštine koja sebe naziva "srpska književnost" i koja samozadovoljno krekeće čekajući bolja vremena.

Vladimir Arsenić