Kuća u Puertu

01.02.04

U dosad rekordnoj, prošlogodišnjoj romanesknoj produkciji na srpskom jeziku, najnoviji roman beogradske književnice i prevodioca Gordane Ćirjanić “Kuća u Puertu”, u izdanju “Narodne knjige”, NIN-ov žiri je izabrao među sedam najboljih. Čim se pojavila, ova knjiga je izazvala veliku pažnju i u inostranstvu. U pripremi je nekoliko prevoda za špansko govorno područje.
Književna kritika poručuje da je spisateljica ostvarila roman epskih razmera, sagu o 20. veku, protkanu intimnim ljudskim pričama sa različitih geografskih širina: Portugalija, Španija, Hercegovina, Srbija. Sve te male sudbine isprepletane su s dramatičnim zbivanjima, počev od Španskog građanskog rata pa do bombardovanja Jugoslavije 1999.
Sem pomenutog, Ćirjanićeva je objavila i roman “Pretposlednje putovanje” (2000.), a u drugoj polovini devedesetih, zbirku pripovedaka “Velaskezovom ulicom do kraja” i dve knjige zapisa iz Španije. NJenom proznom stvaralaštvu prethodile su četiri zbirke pesama. Prevodi sa španskog i engleskog na srpski jezik.

Prevodi naših knjiga - srećna slučajnost

Vaš najnoviji roman “Kuća u Puertu”, pobudio je veliku pažnju inostranih izdavača, naročito na španskom govornom području. Kako to tumačite?
- Nažalost, to je slučajnost vezana za moje nedavno putovanje u Meksiko. Bilo bi dobro da postoji institucionalizovana briga o plasmanu naše knjige izvan zemlje, kao što se to drugde radi, naročito u zemljama koje su svesne da njihovi jezici pripadaju grupi takozvanih malih jezika. Svi naši pisci koji su prevođeni u inostranstvu mogu to dobrim delom da zahvale srećnom slučaju - kaže Gordana Ćirjanić.
Nisam lažno skromna i ne mislim da roman “Kuća u Puertu” ne zaslužuje pažnju inostranih izdavača, pogotovo španskih. Ali u ovom trenutku ja ne pridajem tome naročiti značaj jer imam izvesnog iskustva. Prevođenje je dug i ozbiljan posao, a evropski izdavači umeju katkad i da poreknu dogovoreno. Znate, u ovom romanu ima dosta kritičkih tonova na račun zapadnoevropskih zemalja. Mom beogradskom izdavaču se učinilo korisnim da obznani vest o prevođenju “Kuće u Puertu” na španski i na francuski, ali za mene će to biti radosna vest tek kad budem imala odštampane knjige u rukama. Dotle treba imati mnogo strpljenja.

Vreme je pravedan sudija

NIN-ova nagrada za roman, najprestižnije domaće književno priznanje, ovih dana obeležila je pola veka trajanja. Kakav je uticaj ona imala na domaću književno-kulturnu klimu, imajući u vidu i ko je bio laureat, ali i ko nije, pitali smo Gordanu Ćirjanić.
- Šta bih vam o tome rekla što već i sami ne znate, vaše pitanje sadrži gotovo ceo odgovor. NIN-ova nagrada je važno, može se reći najvažnije književno priznanje u našoj sredini. Ako išta sa strane može da pomogne piscu da mu se knjiga dobro čita i bude prevođenja na strane jezike, onda je to ta nagrada. Kao institucija, NIN je uložio veliki trud, tokom pola veka, da njegova nagrada za roman godine bude što pravednije dodeljivana. To je bio i jedini put da ona stekne ugled koji ima. Sa druge strane, nijedan žiri ne može biti do kraja objektivan. Svi znamo da su i NIN-ovi žiriji umeli da se ogreše o knjige koje su ostale deo naše književne baštine, a da nagrade knjige koje su se relativno brzo zaboravile. No i to je normalno. U stvarima umetnosti pravedan sud može da donese samo vreme.

Poznato je da ste živeli u Španiji, da ste autorka brojnih putopisa. Do koje mere su te činjenice uticale na romanesknu strukturu “Kuće u Puertu”?
- Okvirna priča romana odigrava se u španskom gradiću Puerto de Santa Marija, a unutar nje se nižu, isprepletene s njom, različite priče u različitim ambijentima: na Kubi, u Bačkoj, Italiji, Francuskoj i raznim krajevima Iberijskog poluostrva. Moj život u Španiji je od presudnog značaja za uverljivost ovog romana, jer ja o toj zemlji i o Špancima čije sudbine rekonstruišem, ne pišem kao začuđeni stranac, nego iznutra, sa pouzdanim znanjem nekoga ko se tamo dugo osećao kao kod kuće. U tome sigurno počiva autentičnost pripovesti koja čitaocu ne može da promakne.

Neke druge žene

Postoji li u našoj literaturi takozvano žensko pismo, kakva je, danas i ovde, pozicija žene-pisca?
- O tome ja ne znam mnogo. Navala veoma tiražnih knjiga koje ne spadaju u umetničku književnost, a koje poslednjih godina pišu i objavljuju žene, prilično vuče na to da se sa njima poistoveti termin “žensko pismo”, i to u negativnom smislu. Neke druge žene, ozbiljni autori, više od dve decenije pokušavaju da istaknu specifično žensko pismo kao nešto nedovoljno primećeno pa samim tim i nedovoljno vrednovano.
Moje je mišljenje da “žensko pismo” nije književna kategorija i da ženski senzibilitet u prozi ili u poeziji nije vrednost po sebi. Važno je da li je neko “pismo” književno ili nije. A da li je pisac žena ili muškarac nema veću težinu od činjenica da li je ruralni ili urbani, južnjak ili severnjak, vernik ili nihilista, i tako dalje. Sve se to ogleda u tekstu, ali nije presudno. Isto tako pozicija žene pisca nije ni po čemu bitnom različita od pozicije pisca muškarca. Lično nisam imala nikakvo naročito iskustvo na tu temu - niti sam profitirala niti imam saznanje da sam ikad skrajnuta zato što sam žena.

Nedavno ste boravili u Meksiku, na Svetskom kongresu PEN-a, kao članica srpske delegacije. Kakve ste utiske poneli, kakav je uopšte položaj naše književnosti u svetu?
- Mi smo u Meksiko išli kao izuzetno jaka delegacija, pored mene nju su sačinjavali Vida Ognjenović, Mihajlo Pantić i Leon Kojen. Na svetskim kongresima PEN-a vlada veliki šareniš: poneke delegacije tvore književni poslenici bez književnog dela, ili sasvim osrednji pisci koji tek natucaju neki strani jezik. Mi zaista nismo imali čega da se postidimo. No na svetskim kongresima u principu se rešavaju administrativne i političke stvari, dok je književnost protagonista na drugoj vrsti skupova, pre svega na regionalnim konferencijama.
Inače, položaj naše književnosti u svetu je onakav kakvo nam je ministarstvo kulture - bez ikakvog sistema.

Radmila Lotina

14.12.03

U poplavi kratkih, brzo pisanih proznih dela, čitalac se uželi pravog, klasičnog lepog romana. Takvo zadovoljstvo, retko u našoj novijoj literaturi, priredila nam je Gordana Ćirjanić, poznati pisac i prevodilac, svojim izuzetnim romanom "Kuća u Puertu", objavljenim u ediciji "Delo" izdavačke kuće "Narodna knjiga/Alfa" iz Beograda. Gordana Ćirjanić je kroz intimnu priču koja izranja iz sećanja i senči se njima stvorila i paralelnu istorijsku fresku Španije i Srbije 20. veka, "roman epskih razmera", kako je ocenio urednik Vasa Pavković. I ne samo to. "Kuća u Puertu" u kojoj se mogu naslutiti i neki autobiografski elementi, ali u kojoj pre svega postoji priča, osnov svake dobre knjige, jeste delo koje nam vraća veru u književnost.

Čovek pretrajava na zemlji sve dok pretrajava sećanje na njega. Udahnuli ste tako živote mnogima u knjizi. Koliko još vredi sećanje?

– Isto tako bismo mogli da se pitamo koliko još vredi ljudski život, ili znanje, ili moralno ponašanje, ili ljubav. Naravno da vrede, isto kao i pre. Svaka epoha je brža i gora od prethodne, čak i mitsko vreme ide od nekog zlatnog doba do gvozdenog i blatnog. Danas nam se sigurno čini da su sve vrednosti poremećene, da se život ubrzao do besmisla, ali ni to nije ništa novo. Zamislite kolikom broju ljudi se činilo da je došao kraj sveta nakon pada Rimskog carstva recimo, ili posle Oktobarske revolucije. U društvu koje ne počiva na tradicionalnim vrednostima i u svetu koji bezglavo hrli napred sećanje svakako nije probitačno, ali ljudsko biće lišeno sećanja bilo bi automat ili životinja. Vrednost sećanja nije nešto merljivo, no, ukoliko je reč o književnosti, mislim da će ona uvek crpsti građu iz uspomena.

Ratovi pospešuju zaborav

Veliki deo Vaše knjige posvećen je ratu. On je neizbežan u ljudskim sudbinama. Da li posle ratova postajemo bolji?

– Onakvi smo kakvi jesmo, ne mislim da nas ratovi čine drugačijima. Verovatno u graničnim situacijama ispoljavamo svoju prirodu jasnije nego u mirnim vodama, i to je sve. U ulozi žrtve, čovek se sigurno zaustavi i postavlja sebi pitanja koja inače ne bi postavljao, u izvesnom smislu je duhovniji nego kad je prepušten vitlu svakodnevice, ali ne verujem da ga ta uloga po definiciji oplemenjuje. U svakom slučaju, posle rata smo mnogo stariji od realnog vremena koje je proteklo. Čak i deca. Rat poremeti život svakog ko se u njemu nađe, ali ono što ističem u svom romanu u vezi s ratovima jeste da oni pospešuju zaborav.

Imate skeptičan odnos prema Evropi. Velika Evropa, kažete, izgorela je u plamenu u kojem je gorela mala Srbija. Retki su Srbiju u toj Evropi branili...

– Nije trebalo braniti Srbiju, nego Evropu. Ja se zalažem za to da Srbija jeste Evropa kakva god trenutno bila politička mapa kontinenta i da je rat NATO-a protiv Srbije zapravo bio rat protiv Evrope. U svom pogledu na svet ne pristajem da prenebregavam geografiju, istoriju i kulturu jednog jedinstvenog područja zarad makroekonomije. Roman "Kuća u Puertu" svakako govori i o velikoj, zajedničkoj kući koja je prodata. No, kuća koju smo voleli ostaje u sećanju, u onom unutrašnjem životu koji je naš dom. Šta da radim s tim što se i dalje, uprkos svemu, osećam Evropljankom? I nije tačno da su svi bili ravnodušni dok je Srbija bombardovana. Mnogi Evropljani su se tih meseci osećali bolesnima.

Ne ostavljate politiku po strani. Vek koji je iza nas jeste vek bez iluzija. Koje su nam ipak iluzije potrebne da bismo lakše savladali istoriju?

– Za razliku od političara, pisac ima pravo da na stvarnost gleda sa strane ili iz perspektive večnosti. Baveći se konkretnim i prolaznim, pisac se trudi da se bavi večnim. Ja nisam srećna zbog toga što sa svojih četrdeset šest godina gledam na upravo završeni vek jednim staračkim pogledom, melanholičnim i lišenim svake iluzije. Volela bih da je istorija DžDŽ veka bila milostivija, da nismo morali da gledamo kako se najviši ideali tog veka na naše oči i preko naših pleća survavaju u prah. Ali, kao što rekoh, pisac se trudi da posmatra stvari sa stanovišta večnosti, pa tako i iluzije, neminovno utkane u čin pisanja koji po sebi nije dizanje ruku od sveta, bivaju neprolazne iluzije svojstvene svim vekovima i svim kulturnim ljudima: vrednost znanja, opstanak dobrote, snaga ljubavi... Vi ste možda pitali o društvenim ili političkim iluzijama? Kad bih mogla da se založim makar za jednu takvu iluziju, sigurno bih se bavila nekim drugim poslom.

"Pokrivate" jedan celi vek istorije dve zemlje, Španije i Srbije. Imaju li one neke zajedničke tačke?

– Roman je pisan tako da pažljivom čitaocu ne mogu promaći paralelizmi i razlike. Tokom bezmalo pola veka postoji sličnost suprotstavljenih jednopartijskih režima Španije i Jugoslavije. No, suštinska razlika tih dvaju režima nije u njihovoj ideološkoj oprečnosti, nego u činjenici da je španski režim uvažavao svog neprijatelja dok ga je jugoslovenski, tj. srpski, nipodaštavao – otud razlika u današnjem stanju stvari. Još zanimljivija paralela na koju skrećem pažnju jeste ona koja se odnosi na španski i na srpski rat protiv Sjedinjenih Američkih Država. Jedan je obeležio završetak DžIDŽ, a drugi završetak DžDŽ veka. Scenariji za objavljivanje ovih ratova bili su slični: Amerika je našla opravdanje u humanitarnim katastrofama koje je dobrim delom sama inscenirala. Ludačko uverenje španskih i srpskih generala da mogu da se suprotstave moćnom neprijatelju takođe je slično, a da i ne govorim o izolacionističkoj politici dveju zemalja čiji političari nisu u stanju da sagledaju vreme i svet u kojem žive. A stradanje običnih vojnika ili civila u jednom iznuđenom ratu to je opšta priča koja nema nikakav nacionalni predznak, niti je ekskluzivno vezana za prošli vek, pretprošli ili neki drugi.

Smisao pripovedanja

Pokušavate da rekonstruišete život ljudi, ne ogrešujući se o istinu. Koliko je to moguće?

– Verovala sam da je to moguće zato što sam imala pouzdana saznanja o njihovim strastima, radostima, patnjama, povišenim stanjima. Tu počiva istina, a ne u golim činjenicama koje su puki dekor. No, ja sam se ipak trudila, koliko je bilo moguće, da poduprem pripovedanje podacima iz dokumenata, iz štampe, iz pisanih ispovesti, sa fotografija... Na primer, ako pouzdano znam da je Bruno, jedan italijanski pripadnik Internacionalnih brigada, imao devojku u Madridu s kojom je silno vreme provodio u bioskopu Kapitol i ako pripovedam kako se mučio da je prvi put uhvati za ruku, ja moram da opišem kako je ona izgledala i koji su film gledali. Izmisliću boju i kroj njene haljine vodeći računa o tadašnjoj modi i godišnjem dobu, na platno ću staviti film iz one epohe po vlastitom izboru i time se neću ogrešiti o istinu, samo ću je podupreti.

Koliko je autobiografskog u Vašoj priči?

– Onoliko koliko u svakoj priči koja teži da deluje autentično. Ta autentičnost je u funkciji zavođenja, jer smisao pripovedanja je da zavede slušaoca čitaoca, da prikuje njegovu pažnju za tekst. Kao što sam rekla, činjenice su tu puki dekor, čak i one autobiografske. Podudaranje ili nepodudaranje stvarnih "činjenica" sa stvarnošću romana, manje je važno. Pripovedanje, baš kao i sećanje, podešava činjeničnu stvarnost prema potrebi teksta. Stara je istina da književnost crpi snagu iz uspomena, a uspomene su nešto unutrašnje, takoreći podešena stvarnost. Dakle, roman "Kuća u Puertu" nije sastavljen od izmišljenih priča, iako je tu uobrazilja imala mnogo posla. Na jednom mestu kažem da je život daleko maštovitiji od književnosti i da stoga životu prepuštam romaneskne mogućnosti, a da se sama bavim pretpostavkama koje se kreću u okvirima običnih ljudskih sudbina.

Vaš je roman venac priča u kojem su priče o ljubavi ravnopravne sa pričama o ratu. Lepota i bol ne idu jedno bez drugog?

– Na žalost nije tako. Bol je uvek samo bol, rugoban i obezoružavajući. Druga je stvar što u oskudici lakše uočavamo lepotu i vrednost malih stvari. Takođe je tačno da sećanje naknadno zaodeva bolna iskustva nekim jarkim bojama, udaljeni pogled posvećuje bol lepotom koju svest nije mogla da detektuje u datom trenutku. Književnost je pogled izdaleka ili sa strane, priča i nastaje tamo gde je moguće uočiti uzbuđujuće kontraste.

Anđelka Cvijić

02.10.03

Šta ti uopšte znaš o Beogradu, sem možda nekoliko ružnih razglednica koje su ti servirali na TV ekranu? Neko je ovde pomenuo predrasude. Zar ne možeš pretpostaviti da Beograd, kao i svaki grad, ima dušu, neponovljivu, da se stzvarni život ne odigrava pred kamerama ili na nekom planu visoke politike?
Gradove čine ljudi, a ne parkovi i zgrade ili ne daj bože partije na vlasti - napisala je Gordana Ćirjanić u svom novom romanu „Kuća u Puertu“ koju je objavila „Narodna knjiga“ iz Beograda, u kojoj se tanano prepliće (ispovedna) priča junakinje i njene porodice sa istorijatom Srbije i Španije u XX veku.

Govoreći o tome koliko ima autobiografskog u ovom delu, pogotovo u onom domenu gde junakinja govori o sebi samoj Gordana Ćirjanić kaže:
„Onoliko koliko u svakoj vrednoj prozi, jer proza je zavođenje, čiji je cilj da prenese određeno raspoloženje. U tom procesu, činjenice su puki dekor. Podudaranje ili nepodudaranje stvarnih „činjenica“ sa stvarnošću romana, manje je važno. Pripovedanje, baš kao i sećanje, podešava činjeničnu stvarnost prema potrebi teksta, to jest, prema potrebi duše. Stara je istina da književnost crpi snagu iz uspomena a uspomene su nešto unutrašnje, takoreći, podešena stvarnost. U romanu „Kuća u Puertu“ prvo lice je izvestan sloj teksta, ali unutar njega se mnogo toga pripoveda u trećem licu.

Roman se, na izvestan način bavi i istorijatom Srbije i Španije. U čemu vi, ukratko, vidite sličnosti a u čemu razlike između istorije Španije i Srbije?
- To ćete pronaći u knjizi. Ipak, daću vam tri ključa. Dvadeseti vek je zarudeo na Kubi, u špansko-američkom ratu prxanju, ali na svoju sreću, nisam ga izgubila.

Napisali ste na jednom mestu „Toliko beskorisnih smrti, a Španija još nije shvatila da treba živeti u svom vremenu“. U čemu su prednosti, a u čemu mane tog življenja u svom vremenu?
- To je rečenica koju izgovara jedan lik tamo tridesetih godina XX veka, uoči Španskog građanskog rata, i ona je izgovorena kao jednostavna, ali suštinski razlog za izbijanje toga rata. Misaoni prostor koji cenim je onaj koji poseduje duboku svest o precima, o tradiciji i o svim vrednostima na kojima počivaju kultura i civilizacija Evrope. Pa ipak, postoji nešto više od toga - životna mudrost koja natkriljuje sve poštovanje prema prošlosti, čak biološka mudrost koja je zalog opstanka, kako individua tako i naroda, da nema druge nego prihvatiti i saobrazavati se novim, ma koliko nam se činilo da je ono u suprotnosti sa vrednostima za koje smo bili spremni „da ginemo“.

Koliko sticaj društveno-političkih okolnosti utiče na vaše junake?
- One su vazduh u kome žive, one su po pravilu razlog za ovakvu ili onakvu ličnu sudbinu. Ali neki likovi prema kojima izražavam naročitu naklonost, traže, po cenu zaborava, slobodu da budu ono što jesu, nezavisno od društveno-političkih okolnosti. Verujem da sam uspela da pokažem kako ih nadrastaju. Svedok i jemac tog napora istinski ostaju samo Nebesa.

U vašem romanu mladi ljudi u, da tako kažemo, predahu rata idu u bioskop, vode ljubav, provode se... Da li je to svedočanstvo snage žviota i ljubavi, ili...?
- Sami ste dali odgovor. To jeste snaga života koji je jači od svih plotuna i svih bombi. Držim do onih stranica u kojima se slave život, lepota, umetnost i ljubav u nepojamnim okolnostima, dok naokolo kulja dim i sve se ruši. Za mene kao ljudsko biće, i svakako kao pisca, nema nikakve sumnje da vrednosti opstaju. Roman „Kuća u Puertu“ imao je radni naslov koji nije mogao da opstane kao naslov, jer je bio odveć višeznačan pa time i rasplinut, ali otkriću vam ga: „Sve što se gradilo“. Otkrijte sami da li je to „sve“ srušeno ili ipak sačuvano.

Tatjana Nježić

13.02.05 Danas

Otkako sam pročitao prva slova i reči Čuvarke uspomena - "Najzad! I to se dogodilo, trebalo je da prođu četiri godine...!" do "... čađavog šlepa koji klizi niz reku, a Gordana Ćirjanić sećaće se i čuvati u sebi sve slike iz malog raja na zemlji koji se zove Puerto de Santa Marija, i to sa osmehom, grešnim osmehom nekoga ko se uz teške muke izbavio iz raja, obuzet sam onim retkim i toliko dragocenim uzbuđenjem, koje uz pojačano lupanje srca, govori da u rukama držite knjigu za koju ima samo jedno, jedino ime - velika i očaravajuće snažna, melanholična, dirljiva, snažna literarna rukotvorina.

Vešto prikriveni ožiljci na duši autorke govore, ako bi tako smelo da se kaže i tako razdele ovi toliko dragoceni listovi knjige, o jednoj mediteranskoj zemlji - Španiji, gde nekim čudnim slučajem (da li je to bio slučaj?) autorka sreće, odnosno, doživljava svoj srećni trenutak upoznajući Huana, sa kojim će biti kratkih osam godina, dečakom iz Ulice časovnika, koji je ostao takvim za čitavog svog boravka ovde, i koji su sred te svoje neizrecive ljubavi, pre dobrog poznavanja i apsolutnog poštovanja, dva bića u jednom telu, dobili i dar sa neba, svoju devojčicu, koja, uzgred, živi sada već kao devojka u neposrednoj blizini zapisivača ovih redova divljenja.

Čitava nepregledna galerija likova, prekobrojna porodica i sva ta neizmerna lepota i dobrota koja se plete oko njihovih imena, a što obično ide uz razveseljeni, neopterećeni i sasvim pojednostavljeni Mediteran, Huanova majka Maria de la Trinidad znana uglavnom i samo kao Hulita, portugalski otac Huanov, zanesenjak, mislilac i borac za istinorečivost od svog pariskog kraja, Hoakin, brižna i nežna baka Valentina i deda Hoseov, Eusebio, jednoruki kubanski heroj, iz čijeg srca stalno naviru priče obožavanom unuku, tako lepe priče i dragocene, koje još jedino umeju da pričaju naše tetke, one naše dragocenosti koje traju, dok smo i mi ovde. Posle Huanovog bolovanja i kraja, treba spremiti tu daleku i svetlošću naizmerno kupanu kuću za neke druge ljude, mlad par, koji će ovde tek da se venča i nastavi jedan novi život, posle čitave te nepregledne povorke likova, koji su negde nad nama, možda nastavili da traju.

Pisac prebire po knjigama, starim tkanicama, fotografijama iz studija "Geledonio", iz madridske ulice Kugla 11, a koje ne mogu više da očekuju bilo čiju pomoć, sem nežnih ruku spisateljice koja brižno, svaki detalj o njima slaže u svoju kutiju sećanja. Priča deke Eusebia o duši onoga koji nije umro prirodnomsmrću, nego iznenada, ne može odmah da razume šta se desilo, dok čeka anđele čuvare da joj pokažu put ka nebu, pomoći će i nama koje jako boli nečiji odlazak, da budemo manje sami, manje teskobni, barem za čas. Jedna rečenica objašnjava stvarnu prirodu autorke, iako to ona nije zapisala iz razmetljivosti, nego iz svoje neizrecive plemenitosti. Ona smatra da gotovo sve treba pokloniti prijateljima koji to umeju da cene. Neskromni zapisivač ovih redova divljenja ovakvoj kao dar sa neba literaturi, rekao bi u svoju opasku, da u bolu tada mislimo kako će neko ko je netom zauvek otišao, nastaviti tako da traje kroz one koje je voleo i koje mi volimo. To je to - ne možeš nikada da izmeniš svoj put.Drugi deo je priča o selu Stepanovićevu, gde se hercegovački deo autorkine porodice doselio 1934. godine. Deda Risto, zanesenjak, radije će gotovo omađijan kupiti knjigu, nego hleb, četiri kćeri, mukotrpan dan za danom i na kraju, rađa se i autorkin ujak, mali raspričanko, mali fantasta, koji deli sudbinu porodice i sa njom od upada Nemaca i ostalih u selo, sedamnaest dana beži prema hercegovačkom kršu u zavičaju. Risto često poboljeva. Moja je misao da je njegova najveća muka bila što je ostao bez ogromnog broja svojih knjiga prema kojima je imao idolopoklonični odnos.

I ovde, u delu romana posvećenog Bačkoj, Gordanina misao vodilja je da su Huan i ona, jedno uz drugo uza se, imali ceo svet. Lepota reči koju apsolutno niko ne bi mogao imitirati. Huan, po svojoj prirodi plemenitog roda, vitez gorostasan poput onog iz La Manče, imun na posredovanja i titule, pisao je divne priče i opet, gle, čudne li veze sa Ristom, bio je zavisnik knjiga. Risto je snevao da ide u Španiju, da ponosit kakav je bio, i on svojim žuljevitim rukama pokuša da odbrani Španiju od fašizma. Odigraće tu svoju ulogu i legendarni brod "Split", tik pred mojim prozorima, koji je morao da ustupi svoje malecko usidrište, nekoj gomili ružnih, preglomaznih, sa svakodnevno istim hordama razularenih gostiju i bukača na novosklepanim splavovima.

Ćinćan je selašce u La Manči, gde u mesnoj crkvici postoji Gojin mural. Pominjem to zbog toga, što sve ima svoje zašto, maločas smo pomenuli isto tako La Manču.Slučajno će Huan i njegova žena sresti "Garibaldince" na madridskoj proslavi i među njima je i partizan Bruno, imenom Đovani Paseri, koji im ostavlja kao svoj mali dar velike odanosti i zahvalnosti zapis o svojoj madridskoj ljubavi i ratnim mukama koje je doživeo u Španiji. Budističke duše, autorka će dobar deo tog teksta ukomponovati u svoj roman. Tu se našao i Lazar Latinović, jedan od mnogobrojnih jugoslovenskih dobrovoljaca. No, treba završiti priču sa Brunom. Posle svih evropskih destinacija, vraća se u rodni Kasalmađore. Gle, opet li čudne slučajnosti da je i autor ovih kasnih zapisa boravio jednog, samo italijanski tako lepog leta, u istom malom mestašcetu, putujući preko Gvastalje do Verdijevog rodnog grada Ronkole-Verdi, i malo dalje, imanja "San Agata".

Hose, jednom je bio u Beogradu, na pomenutom brodu "Split’’ 1956. godine a u to vreme je rođena autorka romana "Kuća u Puertu". Nekad je ova stara andaluzijska kuća bila moj dom... zapisuje, pakujući stvari iz već prodate kuće u Puertu. Vraća se u Beograd na koji padaju neštedimice bombe, odasvud, najčešće iz nekad bratskih zemalja i onima, za koje, hvala nebu, ne pišemo više da ih volimo, kao što su oni nas voleli.

"Kuća u Puertu" nije imala halabuke i kobajagi veličanja oko svoja dva izadanja. Ona je izabrala da ide sama svoj put među iznimnosti, među neka mesta, ni na nebu, ni na zemlji, gde je samo tišina, gde su samo visovi i ćutanja.

Ima svoju sjajnu ritmiku, ima snagu, jaku, a diskretnu, toliko diskretnu kao da je pisac opet prisetio se nauka istočnjačke mudrosti, da će mnogo više dobra dobiti na dar (mislim na ovu iznimnu literaturu!) ako bude govorila više i uglavnom samo o drugima, ne o sebi. Ona nema neke neobične zakone u kompoziciji, preduge rečenice i složenu strukturu koja često zna da bude, budimo iskreni, dosadno razmetljiva. Autorka se sa svakom ličnošću, sa svakim predmetom, sa svakim časom svog trajanja, sretala srcem. Vraća se sa devojčicom sred srede ratnog Beograda. I tu, poput još nekog, ne ide u podrum, gde su se ljudi, koji znaju da tepaju jedni drugima davno otpevane reči o komšiluku, ponašali baš kao svi putnici stešnjeni na "Brodu ludaka!"

Kaže: "Već jedva čekam da krenem na put. Uželela sam se Beograda. Vozim bicikl. Stajem kod "Stenke" da popijem čašu vode. (Biciklistička staza sumnjivih vrednosti). I dok čađavi šlep klizi niz reku u svoje veliko ništa, autorka će se sećati svega, dok bude i nje.

Evocirao bih samo nekoliko velikih imena, poput Margarit Jursenar, Milke Lučić, Virdžinije Vulf, Isidore Sekulić i sjajnih literarnih zapisa, hroničara mnogobrojnih velikih literarnih imena i dela, Anđelke Cvijić, jer takvih srećnih trenutaka kao što je knjiga "Kuća u Puertu" Gordane Ćirjanić, nema recimo neovenčane kobajagi nagradama, poput ovih, ili onih, imena nisu važna, jer su podosta odrtavela, gde Gordana Ćirjanić ide svojim stopama najbolje, elitne literarne tradicije, takvog pisca koji sa toliko mnogo mudrih reči ispisuje brige, teskobu i tako malo sreće, svakog od nas.

Na samo svoj način. Briljantno!

Straja Šuljagić

27.09.03 Glas javnosti

Nova knjiga Gordane Ćirjanić "Kuća u Puertu" objavljena je nedavno u "Narodnoj knjizi". Nakon zbirki pesama, pripovedaka i inspirativnih "Pisama iz Španije", Gordana Ćirjanić iznenadila nas je romanom epskih razmera.

Na više od četiri stotine strana ispisana je istorija Španije i Srbije kroz rekonstrukciju intimne porodične priče junakinje. Urednik "Narodne knjige" Vasa Pavković, govoreći o knjizi i temama kojih se Ćirjanićeva dotakla, rekao da ga je knjiga po svojoj širini asocirala na Bertolučijev "Dvadeseti vek". Junakinja, nakon smrti supruga, provodi dva meseca u porodičnoj kući, svodeći račune, "razgovarajući" sa živima i mrtvima.

Ispisujući sudbine rođaka iz Španije i Srbije, bliskih i dalekih, glavna junakinja stiže do špansko-američkog rata, pa preko događaja u Drugom svetskom ratu dolazi i do bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Prema rečima Vase Pavkovića, roman je uspela kombinacija dokumentarističke proze i najboljih tradicija modernog romana, pisan bez teze, ali sa jasno zauzetim humanističkim stavom prema ne baš humanom 20. veku.

T. Č.

26.09.03 Politika

U biblioteci "Delo" izdavačke kuće "Narodna knjiga/Alfa" upravo je objavljen obimni roman "Kuća u Puertu" Gordane Ćirjanić, koji čitaoce vraća u vreme kada su bili spremni da se od svakodnevice povuku u samoću, i radost čitanja dobre, dugačke knjige.

Gordana Ćirjanić je poznata po zbirkama poezije, romanu "Pretposlednje putovanje" (za koji je dobila i Bazarovu nagradu "Žensko pero"), po esejima i sjajnim prevodima sa španskog i engleskog (za prevod eseja Oskara Vajlda "Propast laganja" dobila je nagradu za najbolji prevod esejistike).

Književni kritičar i urednik u "Narodnoj knjizi" Vasa Pavković smatra da je roman Gordane Ćirjanić "Kuća u Puertu" roman epskih razmera, iako je u njemu (okvirno) reč o intimnoj porodičnoj priči koja je vešto i vrhunski ispričana iz pozicije glavnog, ženskog lika. Delo rekonstruiše nekoliko porodičnih priča, a preko njih, zapravo, celi jedan – dvadeseti – vek, i na dramatičan i dokumentarno-dokumentovani način čitaocu predstavlja istoriju Španije i Jugoslavije, odnosno Srbije.

Roman vremenski obuhvata velike događaje, Španski građanski rat, Drugi svetski rat, pa čak i bombardovanje Jugoslavije od NATO 1999. godine, kada se formalno i završava "Kuća u Puertu" Gordane Ćirjanić.

"žKuća u Puertuž je delo koje uspostavlja korespondenciju sa evropskom i svetskom književnošću, potvrđujući da je Gordana Ćirjanić ne samo dobar pesnik, pripovedač i esejista nego i romansijer najvišeg ranga," zaključak je urednika knjige koji i napominje čitaocima da će se, uživajući u delu, naći pred svetom kakav, recimo, dočarava Bertoluči filmom "XX vek".

Gordana Ćirjanić kaže da je, dok je pisala roman "kao da je jedini, i prvi", imala u vidu Bodlerovu misao da se svaka dobra knjiga sastoji iz uspomena. Podsetivši na Andrićevu pripovetku "Aska i vuk", književnica dodaje da je vodila računa i o tome da pisanje proze jeste svojevrsno zavođenje, pa je, budući svesna te metafore kada god bi se našla pred novim poglavljem, znala da poput Šeherezade, "treba iznova pričati priču..".

A. C.