Kuća sećanja i zaborava

29.12.14

Pisac Filip David, izdanak čuvene književne generacije u kojoj su bili Danilo Kiš, Borislav Pekić i Mirko Kovač, nedavno je objavio treći roman „Kuća sećanja i zaborava“ (Laguna).
„Prvenstveno sam hteo da na jedan književni, pripovedački način govorim o sudbinama jedne generacije koja je na izmaku. To je u suštini priča o deci koja su izgubila roditelje ili su roditelji morali da ih se odreknu po svaku cenu u najužasnijim situacijama. Mislim da do dana današnjeg ta priča nije do kraja ispričana. Tu sam našao prostor da umetnem svoje viđenje tog vremena i tih sudbina“, kaže David u intervjuu za RSE.

Autor zbirki priča „Bunar u tamnoj šumi“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“ i „Princ vatre“, govori, između ostalog, o fenomenu zla, zamkama identiteta i biografskim aspektima u novoj knjizi. Sa osnivačem Beogradskog kruga i jednim od najglasnijih intelektualaca u mračnim vremenima razgovarali smo i o tome zbog čega u Srbiji danas ima manje kritike vlasti nego u vreme Miloševićevog režima, zašto je „bratska ljubav“ prema Rusiji zasnovana na opsanoj ideologiji krvi i tla, te je li upokojen kulturni model iz devedesetih.

RSE: U Vašem novom romanu „Kuća sećanja i zaborava“ gotovo svi likovi zaokupljeni su pitanjem o prirodi i poreklu zla. To je pitanje kojim se na neki način bavite u celini svoje spisateljske karijere. Otkud ideja da se još jednom okrenete ovom pitanju?

David: Tačno ste to uočili. Čak sam u jednom trenutku imao ideju da podnaslov bude “Roman o zlu“, a onda mi se učinilo da je to suviše pretenciozno. Jer, ipak, ja se ne bavim filozofskim fenomenom zla, nego sam pripovedač i govorim kroz sudbine, a i nije tema samo zlo, ima tu i nekih drugih tema. Činjenica je da je tema zla prisutna ne samo u ova moja dva prethodna romana, nego i u pripovetkama. Mislim da je to jedna od glavnih tema naše epohe uopšte. Kad pogledam i moj život – rođen sam 1940, uoči Drugog svetskog rata – i šta se sve događalo do dana današnjeg, vidim da je to borba da se zlo, u ljudima ili oko ljudi, prevlada.

Moj poslednji roman jeste roman o zlu. On jeste i fikcija, ali veliki deo priča koje se tu provlače su autentične. Roman se stalno kreće ivicom dokumentarnog i nečega što prelazi u neku vrstu fantastike.

RSE: Kada govorimo o tim dokumentarnim momentima, jesu li to priče koje ste slušali iz Vašeg okruženja ili ste ih čitali u nekim dokumentima?

David: I jedno i drugo, ali isto tako je to nešto što sam i sam proživeo. Istina, ja se ne sećam svih tih stvari jasno, ali već kada sam imao negde dve, tri godine, postojala je neka velika nelagodnost, neka vrsta straha. To osećanje imam i danas. Moja porodica, majka i ja, smo se krili u jednom fruškogorskom selu pod lažnim identitetom. Sećam se da su mi roditelji rekli: nemoj nikad da kažeš svoje pravo ime, ti si od sada Fića Kalinić. To je bilo ime nekog svinjara kod koga smo se krili u kući, a moj otac je otišao u fruiškogorske partizane.

Tako da ja od početka imam to neko osećanje nejasne krivice. To je vrsta one krivice koju je osećao Jozef K. kod Kafke – ne zna zašto je kriv, ali vidi da je zbog nečega kriv. Čak u ovom romanu, jedna od meni važnih rečenica je da jedan junak umire s osećanjem da će ga stid nadživeti. To je zapravo jedna od završnih rečenica iz Kafkinog „Procesa“. To osećanje nejasnog straha, nejasne krivice čini neku vrstu zla kojem se ne možete odupreti. Da citiram još jednog lika iz romana, koji kaže: „Najgore kod zla je to što svemu oduzima smisao.“ Zbog toga zlo ne možete ni razložiti niti razjasniti na racionalan način.

RSE: Jedan od likova u knjizi kaže: „Ja sam, za razliku od gospođe Hane Arent čije teze o banalnosti zla ovde prihvataju, uveren da je zlo kosmičko, iracionalno, nezaustavljivo. Greh, kazna, opraštanje, uteha – sve rasprave o tome su besmislene i lažne.“ Drugi lik, Miša Volf, pak zastupa mišljenje da nema tu nikakve metafizike i da zla nema bez ljudi. Kojem mišljenju Vi naginjete?

David: Iako mislim da je najbolje da svako ko čita sam izvuče neki zaključak, moram da kažem da je jedna od inspiracija za pisanje ove knjige bilo upravo suprotstavljanje ideji Hane Arent o banalnosti zla, do koje je ona došla gledajući suđenje Ajhmanu u Jerusalimu. Ona sama priznaje da je užasnost tog zla, koje je sama i kroz Holokaust mogla da doživi, bila tako velika da ona noću više nije mogla da spava zbog užasa da se takvo zlo može ponoviti negde jednog dana. I onda je došla do, za nju spasonosnog zaključka, da je zlo banalno, da jedan birokrata Ajhman sprovodi takve naredbe i da se zlo takvih razmera više ne može ponoviti, jer zavisi od ljudi, a oni su dobili opomenu da se takva nesreća spreči na vreme.

Međutim, već su se njeni prijatelji suprotstavili toj ideji, jer su događaji posle procesa Ajhmanu pokazali da se zlo i te kako može ponoviti, da je bilo i genocida i ogromnoh zločina i da je teško u tom pogledu mirno spavati i biti zadovoljan što se ono više neće ponoviti. To je bila neka vrsta lične utehe za Hanu Arent, ali ne verujem da bi to mogao biti njen konačni zaključak. Inače je kao filozofa poštujem, ali mi se čeni da ovo odudara od svega onoga što je uradila i napisala.

RSE: Ne manje značajan aspekt knjige je pitanje identiteta. Kada se Urijel Koen, lik u romanu, zapita šta je „jevrejstvo“ i ko je Jevrejin, sled događaja će mu pokazati da je Jevrejin onaj koga drugi vide kao takvog. Je li to nešto što ste i Vi lično osetili kao pisac na ovom podneblju?

David: Da, apsolutno, ali ne samo Jevrejin, nego i musliman, hrišćanin, kako god hoćete. Možete menjati svoj identitet, ličnu kartu, lični opis, šta god hoćete, ali ako vas drugi vide na drugačiji način od onog kako vi želite sebe da vidite, vi ste zapravo to što vas drugi vide. Uoči Drugog svetskog rata, većina Jevreja u Nemačkoj su se osećali kao Nemci, ali kad su došli rasni zakoni i preispitivanje genealogije – pronašli su im ono što su oni sami pokušali da izbegnu. Potpuna asimilacija nije moguća ukoliko vas sredina u kojoj živite ne prihvati.

Kroz priču nekih likova u romanu spomenuo sam i jednu drugu tezu o takozvanoj jevrejskoj samomržnji. Ako vas asredina ne prihvti, a vi želite da budete njen deo, onda počinjete da mrzite sami sebe. To je jedan psihijatrijski sindrom. Ispitivan je na slučaju Jevreja, ali se odnosi i na sve druge manjine u društvu. Tako smo imali primere i u našoj nedavnoj prošlosti da veliki Hrvati postaju najveći srpski nacionalnisti, ugroženi Srbi postaju veliki hrvatski nacionalisti... Sve se to meša i pokazuje koliko je identitet jedna varljiva osobina, koliko gfa je nemoguće čvrsto postaviti.

Često citiram Amina Malufa, jednog vrlo zanimljivog pisca sa Istoka, koji kaže da, ako postoji jedan glavni identitet koji gura u stranu sve druge identitete, to je onda ubilački identitet i u njegovo ime se sve opravdava – ubistva, pljačke, sve. Međutim, čovek nema samo jedan identitet. Identitet je nešto što je rasuto. Pozivati se na jedan identitet je opasno, naročito u nekim turbulentnim vremenima.

RSE: Koliko je opresija nacionalnog identiteta, kakvog smo imali ovde devedesetih, izražena danas?

David: Meni se čini da su te stvari koje su devedesetih bile dominantne sada samo malo prikrivene. One još uvek postoje, ali zbog nekih političkih razloga one nisu toliko prisutne u javnom diskursu. Sećam sen da je sredinom devedesetih Brana Crnčević, dramski pisac i pisac za decu, rekao: ’Ako je u interesu domovine, onda je dozvoljeno i lagati.’ E sad, ako je dozvoljeno lagati, onda je dozvoljeno i pljačkati, možemo otići i malo dalje, onda je dozvoljeno i ubijati. To je opasnost takvog jednog izrazito nacionalnog identiteta.

Oni ljudi koji su nas doveli dotle gde smo bili krajem devedesetih su isti oni koji sad treba da nas spasavaju i vode u Evropu. Malo mi je sumnjivo koliko su oni iskreni. Ili nisu bili iskreni onda ili nisu iskreni danas. Čisto sumnjam da razni drecuni, vulini, vučelići mogfu da nas odvedu u Evropu.

RSE: Pisali ste i govorili o paralelama između današnje Srbije i Vajmarske Republike. Da li se nešto promenilo ili su te sličnosti postale još izraženije?

David: Mislim da je Miloševićeva Srbija zapravo bila najsličnija toj Vajmarskoj Republici koja znamo kako je završila – dolaskom jednog diktatora i opštim slomom na kraju. Danas mislim da nisu sličnosti tako direktne. Vreme u kojem danas živimo je previše konfuzno. Ne zna se na koju će stranu Srbija: da li prema Istoku ili prema Zapadu? Srce vuče prema Istoku, neki materijalni razlozi prema Zapadu. Tu nema jasnog opredeljenja.

RSE: Mislite da se vlast još uvek nije opredelila? Čini se da nas svakodnevno preko svojih medija uveravaju da stremimo ka EU.

David: Nisam uopšte uveren da je to iskreno mišljenje. Imamo taj sukob između premijera i predsednika. Da li je on fingiran? Ja mislim da nije. Toma vuče ka Istoku, on želi da se Srbija opredeli za Rusiju i takozvani Evroazijski savez. Predsednik Vlade Vučić, znajući našu ekonomsku situaciju, shvata da nema drugog izlaza osim da se okrenemo ka Evropi, ma koliko to bilo protiv njegovog političkog uverenja.

Ukazivao sam na to da je osnivanje Evroazijskog saveza ideja Aleksandra Dugina, geopolitičara i ruskog ultranacionaliste, koju je prihvatio Putin. To je ideja o jednoj imperijalnoj Rusiji. Ulaziti u takvu vrstu saveza je jako opasno i u budućnosti može doneti ogromne neprilike. Kada se govori o Rusiji, uvek se spominje neko bratstvo koje nas veže na pravoslavnoj i slovenskoj osnovi. To znači insistiranje na krvi i tlu, na nekim rasnim vezama.

Nismo mnogo naučili iz prošlosti. Ponovo rastu tenzije koje jako podsećaju na ono što je bila dominantna teorija Hitlerove Nemačke, a to je geopolitika. To je nauka čiji je zastupnik bio Karl Haushofer, kome je nakon Drugog svetskog rata trebalo da bude suđeno upravo zbog geopolitike – teorije rase, krvi i tla – ali se on ubio i nije dočekao suđenje.

Danas se ta vrsta teorije prihvata, doduše u nešto izmenjenom obliku. Shvatam da je s druge strane jedna birokratizovana Evropa, ali mi, mislim, nemamo drugog izbora osim Evrope takva kakva je. Ako nas Evropa hoće.

RSE: Do EU ima još, najblaže rečeno, nekoliko godina, pa ćemo se pozabaviti onim što imamo ovde u Srbiji, gde prisustvujemo svakodnevnom veličanju premijera Vučića, kako u medijima, tako i u parlamentu. Je li negovanje kulta vođe nešto što je u Srbiji neizbežno?

David: To je postalo čak i neka vrsta mentaliteta – da se bez vođe ne može. Pogledajte političke partije koje nemaju pravog lidera, one se raspadaju. To je problem i ove slabašne opozicije: ona nema lidera i nekako tavori. to nije dobro, ali je postalo neka vrsta političkog folklora.

Druga velika opasnost je to pto je jedna politička partija praktično vlada parlamentom i našim političkim životom. Nije dobro ako nema dobre opozicije koja mora kritikom da usmerava vlast. Vidimo i da je odnos prema nevladinim organizacijama takođe nedopustivo loš: Vulin je sredstva namenjena za nevladin sektor preusmerio na drugu stranu što tumačim kao neku vrstu osvete za kritike koje su nevladine organizacije upućivale njemu tokom devedesetih zbog stvari koje je tada radio.

RSE: Osim opozicije, kritika vlasti je i na medijima Bili ste dugogodišnji urednik dramskog programa na Televiziji Beograd, odakle ste početkom devedesetih izbačeni, zajedno sa kolegama, jer ste osnovali nezavisni sindikat i usprotivili se propagansi režima. Tada su, ipak, postojali medijski radnici koji su digli glas protiv jednoumlja. Zašto danas novinari ćute?

David: Mi smo izbačeni s posla zato što smo insistirali da se poštuje profesionalni kodeks koji je tada bio potpuno stavljen van snage. Mediji su danas, čini mi se, u goroj situaciji nego početkom devedesetih. Kritičkih medija skoro da i nema. Rekao bih da je razlog tome najpre kukavičluk. Drugo, gubi se neka alternativna ideja, šta želimo da napravimo od ovog društva. U vreme Miloševića izgledalo je da će, ako ode Milošević, Srbija da se promeni, da će sve krenuti nabolje. Posle Petog oktobra videli smo da nije baš tako, da tu postoje različiti interesi.

Kosovo je za vlast rezervni adut

RSE: Ove godine ste prvi put boravili na Kosovu. Je li patriotski narativ o Kosovu u javnom prostoru Srbije još uvek dominantan?

David: Za običnog čoveka pitanje više nije Kosovo, nego kako preživeti. Ekonomska situacija je katastrofalna. Ali, mislim da vlast drži to kao neku vrstu svog rezervnog aduta i da će, kada se desi neko veliko nezadovoljstvo životnim uslovima, ponovo izvući patriotizam i Kosovo da bi se ovo drugo malo gurnulo u stranu.

To je glavni problem – alternative nema. Nema je ni u Evropi. Šta može da zameni jedan sistem koji briše svaku solidarnost, gde je profit glavni, gde je izvršena pljčkaška privatizacija... Problem je što je i najveći broj mladih ljudi pao u apatiju. Devedesetih godina su izlazili i studenti na ulice, dolazili su iz Studenstkog grada, to je menjalo situaciju iz osnova. Danas ne verujem da bi studenti izašli da brane takve vrednosti. Pre bi izašli da brane Mladića u Hagu. U tom pogledu je situacija znatno gora nego početkom devedesetih.

RSE: Ne tako davno imali smo studentski protest na kojem se mogao čuti i “Marš na Drinu”. Ko je odgovoran za to što su stasale generacije kojima je bliži nacionalizam nego ideja jednakosti, solidarnosti, pravde?

David: Nije bilo suštinskog diskontinuiteta sa tom politikom. Govorilo se o tome, ali se zapravo nikad nije desio diskontinuitet. Ponavljam, danas našu politiku vode drecuni, vulini i ini koji su devedesetih bili zagovornici onih ideja koje su Srbiju dovele dotle da Srbija postane parija u Evropi. Mi se toga nismo oslobodili. Niti imamo alternativu, niti imamo druge političare. Čini se da se vrtimo u začaranom krugu, sa sve manje izgledada se iz njega nekako izvučemo.

RSE: Šta je sa intelektualcima? Osnivač ste Beogradskog kruga koji je tada predstavljao istinsku alternativu ratu. Pre toga, bili ste u Nezavisnom udruženju pisaca regiona, potom i u Forumu pisaca. Zašto su se intelektualci danas povukli u drugi plan?

David: Čini mi se da je važno i organizovanje na esnafskim osnovama. Nijedna od spomenutih organizacija nije imala čisto političku platformu, nego se bazirala i na nekim esnafskim interesima. Jer, braneći svoju profesiju vi se zapravo odupirete ludilu nekog političkog sistema. U ovom trenutku ne vidim neku vrstu organizovanja na tim osnovama.

Nije to samo naš problem. Razgovarao sam sa prijateljima i kolegama iz Hrvatske. Kod njih je bio pokušaj onog pokreta “Okupiraj”, po uzoru na onaj u Njujorku. Zašto se sve to raspalo? Zato što se takvim protestima odjedamput počinju pridruživati i desničari, i to ona ultradesnica. Odjedamput se na istoj strani nađu levičari i ultradesničari, to stvara konfuziju i onda se takve stvari po prirodi moraju raspasti.

Osnovna slika našeg društva, a to važi i za region, je velika konfuzija u mišljenju i političkim stavovima i nejasne pozicije za šta se zalažete.

RSE: Čini se da je najveći uspeh neoliberalnog sistema to što je uspeo da na istu stranu stavi levicu i ekstremnu desnicu i da na taj način stvori konfuziju iz koje ne možete da izvedete nešto produktivno?

David: Tu ste u pravu. Ja nisam pristalica tog neoliberalnog sistema, jer mi se čini da ne vodi dovoljno računa o ljudima. Jedan veliki deo stanovništva postaje suvišan. Ti ljudi više nemaju zaposlenja, ne znaju više kako da izdržavaju porodice, nemaju kome da se obrate, a država postaje krajnje indiferentna prema njima; kaže im: ako možeš, snađi se, ako ne – crkni.

S druge strane, ako me pitate da li sam optimista ili pesimista, to su me često pitali devedesetih godina, ja sam odgovarao da nisam ni jedno ni drugo. Ako bismo posmatrali ove sadašnje trendove, čovek bi morao reći da je pesimista. Ali, budućnost nije do te mere predvidljiva da sve baš ide u jednom smeru. Događaju se neke neočekivane stvari i onda istorija krene nekim drugim tokom. Uvek postoji nada da će se pojaviti neka nova ideja, da će se dogoditi nešto dobro i zato morate sačuvati neku vrstu prisebnosti.

Istoriju ne menjaju mase. Menjaju je pojedinci. Kada pogledate velike prevrate i promene u istoriji, to je zasluga pre svega pojedinaca koji su imali hrabrosti, ideja... Znači da uvek ima nade za čovečanstvo, iako to u ovom trenutku ne izgleda tako.

RSE: Da li nadu možemo tražiti u akcijama poput okupacije ili oslobađanja bioskopa “Zvezda”?

David: Pratim to i podržavam. Mislim da je to vrsta pobune koja je još uvek u lokalnim razmerama. Nije dovoljno osvojiti jedan bioskop, treba imati širi pogled na čitavu stvar. Ali od bioskopa treba krenuti, jer to je jedna vrsta institucije. Ali to važi i za pozorišta, izdavačke kuće... Sve je to na ivici opstanka. Samo se čeka trenutak da se to ugasi, kao što su prestali bioskopi da rade. Sve je to na ivici da stane. Prema tome, svaka pobuna protiv toga je dobrodošla. Ipak, jedna zemlja se zasniva na kulturi. Ne govori se bez razloga da je za jednu zemlju bitan kulturni model. To nije samo kultura, to je ukupan način mišljenja. Dok ne promenite kulturni model, ne možete očekivati da će se u zemlji nešto suštinski menjati.

RSE: Mislite li da nismo promenili kulturni model iz devedesetih? Od uspostavljanja novog režima 2012, imali smo dva ministra kulture: prvi je propovedao „patriotsku kulturu“, drugi se gotovo ni ne oglašava u javnosti.

David: Apsolutno sam uveren da nismo. Sve ovo o čemu smo do sada pričali o stanju u umetnosti, medijima, politici govori da je to jedan te isti kulturni model. To su isti ljudi, ite ideje, ali prilagođene nekim novim situacijama.

RSE: Šta je suština tog kulturnog modela?

David: To je prvo vera u teoriju zavere, i dalje su svi protiv nas; mi smo najbolji, najpametniji, ali nam rade o glavi. Onda, da su nezavisni novinari izdajnici, da radfe za neke „neprijateljske sile“, to je ono što se često pominje. Zatim, da su svi naši susedi prema nama neprijateljski raspoloženi. Niz tih stvari koje znamo iz devedesetih godina. One su negde ublažene, a negde još uvek prisutne u svom nepromenjenom obliku.

Taj kulturni model se nije promenio, a dok se to ne desi, nema nam spasa. Kad razmišljam o tome kako menjati taj model, setim se priče o baronu Minhauzenu kako je upao u neko živo blato i izvukao se tako što se uhvatio za sopstveni perčin. Oni koji su stvarali taj kulturni model treba sad da nas izvuku iz tog živog blata. A to bi bila neka vrsta čuda. Naravno, i čuda se ponekad događaju, ali da bi se dogodila, morate malo i pridoneti tome.

RSE: Kad ste pomenuli čudo, setio sam se jednog od tri citata koje navodite kao moto u novom romanu. Citirate Ajnštajna koji kaže: „Postoje samo dva načina da se proživi život. Jedan je kao da ništa nije čudo. Drugi je kao da je sve čudo.“ Čemu se vi priklanjate?

David: Moramo verovati u čuda, jer smo u situaciji koja se čini bezizlaznom. S druge strane, ponavljam, ne verujem da ima bezizlanih situacija.

RSE: Na koncu, još od kraja osamdesetih, kada je počelo da se valja nacionalističko ludilo, istupali ste protiv autoritarizma, ksenofobije, rata. To ste radili i nakon petooktobarskog prevrata Osetite li da ste se umorili od toga?

David: Nisam se umorio, jer je moje ogorčenje na neke stvari koje direktno štete samoj Srbiji bilo i onda isto kao što je i sada. Prosto ne mogu da se načudim licemerju nekih političara. Govoreći na sav glas da rade u interesu Srbije, zapravo nanose najveću štetu Srbiji. To se suštinski nije izmenilo.

S druge strane, pokušavam, sad možda i više nego ranije, da se bavim beletristikom. U jednom razgovoru sa Mirkom Kovačem, neposredno pre njegovog odlaska, došli smo do zaključka da ono što će ostati su knjige. Možda će jednog dana ljudi suditi o našem vremenu po onome što će pročitati u tim knjigama. Sve ovo što je dnevno, kada u trenutku želite da iskažete svoje trenutno nezadovoljstvo, to će biti možda zaboravljeno. Ali, u knjigama će ostati svedočanstvo o vremenu u kojem smo živeli.

01.02.15 Politika

Zajednički imenilac tri romana iz najužeg izbora za ovogodišnju „Ninovu nagradu” je ona konačnost čije bi ime radije ostalo neizgovoreno. I „Životinjsko carstvo” Davida Albaharija i „Sabo je stao” Ota Horvata i „Kuća sećanja i zaborava” Filipa Davida tematizuju smrt.
Kod Albaharija i Davida smrti su nasilne, uslovljene političkim, društvenim i istorijskim previranjima, a romani nastoje da preispitaju njihove uzroke. Kod Horvata smrt je prirodna neminovnost, ali su pitanja slična – o mogućnostima da se ona razumom prevlada i da se pronađu načini kako će se književno relevantno, makar u tekstu, izboriti sa ličnim bolom nakon smrti voljene osobe.

Ontološka priroda zla ( i tragičnog) kao i mogućnosti da se ono spreči ili prevaziđe, dva su suštinska pitanja kojima se bave sva tri romana.

„Sabo je stao” je roman sa motivom mrtve drage. Ne bi bilo dobro Horvatov roman ograničiti romantičarskom mitologijom i time mu oduzeti savremeni kontekst, ali i posebnost koju nosi činjenica da je pisac uspeo da svojim talentom i stilskim umećem učini ono najteže u književnosti: da ličnu, autobiografsku priču, transponuje u umetnost.

Horvat je kroz mozaičnu strukturu sastavljenu od niza pesničkih celina, sačinio poemu, sa darom pesnika, jezički pročišćenu i svešću savremenog obrazovanog autora, književno relevantnu celinu, bez proklizavanja u patetično ili sentimentalno štivo na čemu bi se, pritisnuti jačinom tuge, okliznuli mnogi, a da se ništa nije izgubilo od jačine bola, praznine, tišine i besmisla koji ostaju kada smrt nastupi.

Ako je smrt prvi zajednički imenilac sva tri romana, onda je sećanje svakako drugi. Filip David, kao i Horvat, ispisujući stranice o preranoj smrti svojih najbližih, u saglasju sa idejom da je pisac demijurg, stvaralac sa moćima, čiji je cilj da svoju moć iskoristi kako bi u tekstu, jedinoj pouzdanoj memoriji, sačuvao za budućnost one čiji bi se likovi u protivnom posredstvom htonskih sila zaborava i vremenskog protoka izgubili, kao što bi se izgubili i jačina užasa, kajanja i beznađa čije oštrice vreme neminovno tupi.

U strahu od zaborava, pisanje, ali ne kakvo bilo, već samo ono koje se pretače u vrhunsku prozu, garant je sećanja, a time i produženog života svega što se ne sme zaboraviti.

Sećanje sa demijurškim funkcijama, kao produženje života, sećanje kao oduživanje duga, kao mogućnost da se iz njega izvuku pouke i spasu neki budući životi okosnica je i druga dva romana. Albahari čiji je nepouzdani pripovedač najmanje sklon da nam svoja sećanja nametne kao jedinu istinu, ipak ispoveda priču o pamćenju što ne zamire.

„Životinjsko carstvo” nije samo obično sećanje na studentske demonstracije 1968, već osvrt na iskrivljeno kolektivno pamćenje da tragičnih posledica nije bilo. Ovo pogrešno uverenje je posledica ćutanja, te je jasno da sećanja, čak i nepouzdanih pripovedača podstiču razmišljanje, i da su bolja od prećutkivanja ili zaborava kroz prihvatanje samo zvanične istorije.

U jednom dahu, Bernhardovskom pasusu bez belina, ali ovoga puta oplemenjenom fusnotama kao integralnim delom knjige, Albahari posredno upućuje čitaoca na nemoć naratora da ispriča celovitu istinu bez pritoka, meandara i drugačijih uvida.

Sistem kao pokretač najgoreg u ljudima, slično kao i u Albaharijevom romanu, prepoznaje se i nagrađenom delu Filipa Davida, „Kuća sećanja i zaborava”. Tema je jedna od najvećih i najzahtevnijih u istoriji literature na kojoj su se mnogi ogledali, ali i ostali zapitani (od Adorna do Prima Levija) da li je posle tragedije holokausta moguće još uvek stvarati.

David se priklonio tezi da bez sećanja ostvarenom kroz pisanje pamćenje će izgubiti primat nad tišinom i zaboravom. Mogućnost da se prošlost cenzuriše i zagubi u huku vremena nad žrtvama se nadvija zlokobnije no kada su u pitanju prethodna dva romana.

Jer je izbavljenje i preživljavanje ove kolektivne tragedije često bilo povezano sa zamenama identiteta, zanemelošću pred zločinom, nemogućnošću da se razmere zla obuhvate razumom.

Četiri različite sudbine preživele jevrejske dece u dramaturški skladnom prepletaju tvore vezivno tkivo ovog romana.

Dilema da li prihvatiti dati identitet i kako živeti s njim ili uprkos njemu otvara dalja složena preispitivanja, pitanja zaborava i sećanja bez koga nema opstanka, ličnih odluka koje se moraju doneti uprkos bolnom bremenu što ga nameću sećanja, svesti o postupcima i konsekvencama koje život znače, o ontološkim pitanjima prirode i uzroka postojanja zla.

Filip David koristeći dokumentarno i autobiografsko u sadejstvu sa realističkim i fantastičkim diskursom čini maestralni zaokret – povlastiti sećanje kao jednu od privilegija čoveka jer je ono sila što utire put napretka čovečanstva i njegovog opstanka.

U sudaru sa zlom, zaborav se čini spasonosnim sve dok se ne uoči njegova sličnost sa smrću i nestajanjem. Tada na scenu stupa pamćenje prikazano u verziji kabalističke fantastike kao prisustvo mrtvih u paralelnim svetovima iz čije tamnice ih samo sećanje može izbaviti.

U tradiciji Kiša, Albaharija, Aleksandra Tišme, odnosno Šulca, Prima Levija, Grosmana, a u senci adornovske sumnje o tome može li se i dalje stvarati posle tragedije holokausta, Filip David pokazuje kako je to ipak moguće, sa darom starozavetnih majstora ispisujući knjigu pročišćene naracije o nekim od suštinskih pitanja bitisanja.

Jasmina Vrbavac

01.02.15 Polja

„Veliki istorijski događaji“, oni koji su nedvojbeno značajni za čovečanstvo i koji su prethodno obilato tematizovani u umetnosti, iziskuju, više nego mnoge druge teme, odgovoran i uverljiv autorski pristup. Ako je taj pristup zasnovan na kreativnom dijalogu sa prethodnicima i ako je u delo inkorporirana i svest o tome da su „veliki narativi“ danas samo anahronizmi koje je poželjno izbegavati, tada se susrećemo sa zaista uspelim književnim tekstovima. I kao po nekakvom pravilu: što je događaj značajniji i što su njegove posledice sveobuhvatnije i dalekosežnije, veći je i rizik da umetnost koja ga tematizuje ponudi klišee, patetizaciju i banalizaciju, ili sa druge strane: tendencioznost i grandomaniju. Holokaust, taj poraz humanosti gotovo bez pandana u istoriji, tematska je pozadina novog romana Filipa Davida koji je ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman godine napisan na srpskom jeziku. Nažalost, David romanom Kuća sećanja i zaborava gotovo na paradigmatičan način pokazuje kako izgleda literatura koja ne uspeva da na adekvatan način „odgovori“ velikoj temi kakva je Holokaust. Kuća sećanja i zaborava je roman kolažne forme i bavi se sudbinama četvorice Jevreja koji su kao deca preživeli nacističku okupaciju Srbije: Alberta Vajsa, Miše Volfa, Urijela Koena i Solomona Levija/Rubenoviča. Svi junaci su takozvana „izgubljena deca“, ljudi koji su kao sasvim mladi ostali bez roditelja i koji su rat proveli u skrivanju svog jevrejskog identiteta. Okvirno polovina romana, zaključno sa osmim poglavljem, ispričana je dominantno iz prvog lica jednine, gde je autor koristio formu dnevnika Alberta Vajsa. Dnevnik je u ovom slučaju kao tehnika praktično „nametnut“ u podnaslovu poglavlja, iako sam tekst ne nudi karakteristike dnevnika: rutinu periodičnog beleženja stvarnosti, datiranje teksta i druge specifičnosti ove forme. U drugom delu romana priču saopštava objektivni pripovedač, iz trećeg lica jednine, a ovakvo pripovedanje „remeti“ se kratkom epistolarnom formom u kojoj su tekstu priključena pisma koja razmenjuju Urijel Koen i Emil Najfeld. Najfeld ne pripada pomenutoj četvorici centralnih likova, ali je prisutan na više mesta u romanu, igrajući važnu rolu svojevrsnog „gurua“, koji je stariji od glavnih junaka i koji je uspeo da preživi boravak u Aušvicu. U jednom kratkom poglavlju pripovedni glas prepušten je i samom Najfeldu, a kroz ceo roman, utičući dodatno na pomenutu kolažnu formu i fragmentisanje tekstualnih celina, data su sasvim kratka, kvazidokumentarna poglavlja-vesti, slična isečcima iz novina, koja se bave različitim aspektima jedne od centralnih tema Davidovog romana, a to je priroda zla.
Strategije postmodernizma: pomenuti odustanak od toga da se „velike teme“ ispričaju što obuhvatnije, i težnja da se umesto toga potencira subjektivnost, problematizacija pripovedačke pozicije, formalna dominacija fragmenta i detalja, u romanu Kuća sećanja i zaborava neadekvatno i neumešno su iskorišćene i pokazuju svoje naličje. Poglavlja kao pripovedne celine veoma su svedena i kratka, i to do mere u kojoj ne omogućavaju pričama da ispune minimume svojih potencijala. Usled toga, većina poglavlja u čitalačkom doživljaju deluju nedorečena, ona svedoče tek o potencijalno relevantnim temama kojima se pisac nažalost nije bavio na način koji bi bio makar malo „vertikalniji“ od krajnje površine. U takvom tekstualnom miljeu, junaci Davidovog romana su lišeni subjektivnosti jer svoja bolna lična iskustva samo prepričavaju, i to svedeno, linearno i bukvalno, ne ostavljajući lični pečat i prepoznatljivost traumatizovanog glasa u jeziku, kao mediju romana. Tome doprinosi i stil kojim je delo ostvareno. U pitanju je, kolokvijalno rečeno, „stil bez stila“, odnosno jednostavan i univerzalan, gotovo novinarski jezik posvećen sižejnom iznošenju činjenica. Takav stil u ovom slučaju nije omogućio stvaranje psiholoških profila junaka, oni ostaju tek skicirani i neuverljivi, kao da su njihovi stavovi i razmišljanja unapred zadate tekstualne celine koje ne izražavaju njih same, već stavove autora romana. Potrebno je istaći i da promena pripovednih tehnika, gde se smenjuju dnevnik, izlaganja na konferenciji, objektivno pripovedanje, epistolarna forma i kvazidokumentarnost, ne utiče na promenu stila, koji ostaje ujednačen u celom romanu, što se javlja kao bitan formalni nedostatak teksta. Sa druge strane, strukturno se naročito ističe nefunkcionalnost kratkih poglavlja-vesti, dokumentarnih upliva koji se bave parapsihološkim pojavama sa aspekta novinskih senzacija i kvazinaučnih objašnjenja. Ova poglavlja ne doprinose radnji romana, a sa druge strane svoju digresivnost ne pravdaju estetskim razlozima. Opravdano je zato postaviti pitanje da li bi se veoma značajne i književno potentne teme koje je David u svom romanu odabrao, bolje realizovale upravo manjom fragmentarnošću, većom koncentracijom na subjektivnost doživljaja likova, produbljivanjem i proširivanjem pojedinačnih pripovednih tokova i nešto „bogatijim“ stilom. Dve osnovne teme romana Kuća sećanja i zaborava jesu ispitivanje prirode zla i problematizacija kolektivnog jevrejskog, ali i ličnog identiteta. Ove teme ostvaruju se kroz istorijsku konkretizaciju iskustva Holokausta. Filip David u svom romanu, kroz glasove junaka konstantno insistira na neobjašnjivoj, iracionalnoj i metafizičkoj prirodi zla. Međutim, ovakav stav gotovo da se ne argumentuje dalje od pozivanja na misticizam koji se u uprošćenom vidu pozajmljuje iz jevrejske tradicije, a koji mnogim epizodama u Davidovom romanu daje elemente fantastičnog. Među likovima ne postoji dublja suprotstavljenost u stavovima i iole argumentovanija debata o filozofskoj temi prirode zla u čoveku. Čak i kada se, kroz kratko saopštene stavove Miše Volfa i podsećanje na ideju o „banalnosti zla“ Hane Arent, postavi protivteza iracionalnoj prirodi zla, gotovo da ne usleđuje nikakva rasprava, pa se razrada teme završava ekspresno i bez ikakvog zaključka. Inače, binarna opozicija u shvatanju nacističkih zločina nije novina i danas je poznata u domenu „logoraške literature“, gde se na jednom polu nalaze autori kao što je Imre Kertes koji zastupaju ideju o društvenoj podlozi ovih zločina, njihovoj sociološkoj, totalitarnoj i političkoj uslovljenosti, dok su na drugoj strani autori kao što je Eli Vizel, koji pokušavaju da Holokaust predstave kao presedan u ljudskoj istoriji, kao iracionalni događaj, izvan domena ljudskog iskustva. Međutim, David, odnosno likovi njegovog romana ovoj višedecenijskoj dilemi ne doprinose, ni u stavovima, ni u njihovoj argumentaciji. Tako se tragičan događaj kao Holokaust pomalo olako izjednačava sa neobjašnjivim i iracionalnim zlom, i kad god je potrebno razložiti i analizirati to zlo, David poseže za uglavnom naivno strukturiranom fantastikom. Kao primer te fantastike neinventivnog opšteg mesta, može poslužiti i motiv ptice koja se javlja jednom od junaka, kao duša nesrećno stradalog mlađeg brata. Zbog svega toga nije neopravdano postaviti pitanje da li je ovakav pristup, naravno izvan svake namere pisca, svojevrsna relativizacija političke i psihološke dimenzije zločina koji se pripisuju neobjašnjivom i koji, samim tim, ne zavise od čoveka i njegove odluke i slobodne volje. Nažalost, konsekvence svog stava o metafizičkom zlu David ne izvodi do kraja, pa se ne susreće sa ovom etičkom dilemom. Koliko autor malo mari za razradu tema koje je odabrao možda se najeklatantnije vidi na primeru pomenute problematizacije identiteta i patnje koja se za taj identitet vezuje, u onom poglavlju koje bi trebalo da bude ključno i centralno i koje nosi podnaslov identičan naslovu romana. Dilema je: da li se odreći sopstvenog identiteta i bolne prošlosti zarad anestetičkog blaženstva zaborava? Albert Vajs se u tom poglavlju koje bi ritmom, stilom i uverljivošću trebalo da bude svojevrsni krešendo čitavog romana, odlučuje u svega 2-3 rečenice teksta, ostavljajući čitaoca u neverici kako je moguće u toj meri olako preći preko tako sudbinskih i suštinskih pitanja. Centralno mesto romana ostaje tako samo još jedan od manje uspelih fragmenata i da je roman drugačije naslovljen „centralnost“ ovog mesta bi po svoj prilici bila neuočljiva. Problem krivice zbog specifičnosti identiteta je nešto uspelije realizovan u priči o Urijelu Koenu, gde se srazmerno uverljivije dočarava rascep individue. Zanimljivo, upravo u ovoj, u romanu najuspelijoj epizodi, potencira se društvenost, a ne iracionalnost zla: epizoda tematizuje ksenofobiju, zločine nad ženama kao kritiku maskuliniteta, socijalnu neprilagođenost i psihološke komplekse niže vrednosti. Uz ovu epizodu, dvosmisleni kraj romana koji omogućava različita tumačenja javlja se kao još jedan od retkih uspelih momenata u romanu. Kao što je već rečeno, na mnogim mestima autor koristi fantastične detalje u ostvarivanju pripovednih tokova. Međutim, utisak je da se fantastika u romanu javlja isključivo kao pridodati stilski instrument koji bi trebalo da istakne i „odbrani“ ideju o metafizici zla. Po svojim elementima roman Kuća sećanja i zaborava nije ostvaren kao delo magijskog realizma, pa dodatno čudi odnos junaka prema neobjašnjivim događajima kojima svedoče. Albert Vajs se tako ne čudi kada se gomila neoštećenih papira u izgorelom stanu Solomona Levija na njegov dodir pretvori u prah, dok Vajs i Volf samo usputno pomenu epizodu u kojoj ih u stanu „demonskog dečaka“ napadnu rojevi insekata i mnoštvo pacova, guštera i zmija, koji se odjednom pojavljuju iz susedne prostorije. Davidovi junaci, u jednom ipak realističnom miljeu savremenog grada, gotovo ćutke prihvataju ovakve neobjašnjive događaje, potcrtavajući dodatno sopstvenu neuverljivost i artificijelnost. Ta izveštačenost se na nekim drugim mestima u romanu pretvara u patetiku, kao u priči o muzičaru Volfu, koja je, između ostalog siže na kojem počiva jedan deo radnje filma Gorana Paskaljevića, Kad svane dan, za koji je David napisao scenario.1 Jedna od početnih scena te priče u kojoj Volf na violini svira kompoziciju svog oca, lijući suze, dok čitava sala ispunjena učesnicima jednog simpozijuma u Njujorku sluša ovu muziku bez daha i uz jezu, nažalost neodoljivo podseća na patetični tretman ljudske patnje iz neuspelih holivudskih melodrama. Pored svih navedenih strukturnih i sadržinskih poteškoća sa kojima novi roman Filipa Davida nije uspeo da se „iznese“, javljaju se u tekstu i pojedinačni neprimereni i neadekvatni detalji. Možda je, posle svega, uputno skrenuti pažnju samo na onaj u kojem autor oseća potrebu da sa čitaocima podeli notorne činjenice, kao što je objašnjavanje ko su Sefardi, ili kao što je višestruko ponavljanje da su Jevreji tokom okupacije oko ruku nosili žute trake. Ovakvim isticanjima opštepoznatih činjenica nije mesto u romanu i one stvaraju utisak da je na tim mestima tekst romana tek edukativna brošura za neupućene. S obzirom na epohalnost, univerzalnost i značaj tema za čiju se obradu u svom novom romanu Filip David opredelio, javlja se još veći čitalački žal što ovo delo nije uspelo da, na nivou stila, kompozicije i organizacije književnog teksta, vođenja radnje i motivacije likova, temu Holokausta „otisne“ u književnom tekstu kao zaista značajnu i bolnu kakva ona jeste. Da je u tome uspeo, David bi se upisao u onu liniju velike svetske literature koja se bavi Šoom, a kojoj pripadaju Imre Kertes, Primo Levi, ili pak D. M. Tomas sa romanom Beli hotel, V. G. Zebald sa Austerlicom i David Grosman sa potresnom knjigom Vidi pod: ljubav. Kada je reč o domaćoj književnosti ta slavna linija obuhvata značajne delove opusa Danila Kiša i Aleksandra Tišme, ali ništa manje i romane Sudbine Miroslava Popovića i Gec i Majer Davida Albaharija. Žiri za dodelu NIN-ove nagrade je u svom obrazloženju naveo i da je „roman Filipa Davida umetnički dosledan, precizno osmišljen i superiorno napisan roman egzistencijalne jeze“. Ukoliko je Davidovo ostvarenje zaista najbolje prozno delo napisano na srpskom jeziku u 2014. godini, onda je opravdano osećati zebnju za savremenu srpsku prozu. Međutim, imajući u vidu nivo ostvarenosti i umetničke relevantnosti romana Kuća sećanja i zaborava, osnovano je i posumnjati da je žiri odluku doneo na osnovu kriterijuma koji nisu isključivo književni, što ne bi bio prvi put. Ali to su neke druge teme koje ne govore o romanu Kuća sećanja i zaborava, već o sistemu nagrađivanja u Srbiji i koje će, nadam se, uskoro biti otvorene.

Vladimir Stojnić

09.01.15 Danas

A zlo upravo svemu čega se dotakne oduzima smisao Iz dnevničkih beležaka Alberta Vajsa, glavnog junaka novog romana Filipa Davida Kuća sećanja i zaborava, saznajemo da on traga za saznanjem zašto je bilo toliko nesreće u ljudskoj sudbini, kako se iz mirnog života ulazi u nemirna, poremećena vremena kad život gubi svaku vrednost i gde se skriva zlo koje sve okrene naopako, a onda se povlači ostavljajući iza sebe pustoš u ljudima i oko njih.
Iako je tema zla bila tema i prethodna dva njegova romana, u ovom najnovijem koji prati upravo sudbinu četvorice ljudi koji su preživeli Holokaust, David na fascinirajući način donosi priču, koja je, pored toga što obrađuje jednu od najdubljih i najtežih tema iz istorije čovečanstva, puna nade. Tako još jednom dobijamo potvrdu onoga što je Jovica Aćin zabeležio u knjizi Gatanja po pepelu, da bi „upravo naša ranjivost na istinu logorskog pisanja mogla biti mera nade“.
Autor u romanu, baveći se temom Holokausta na balkanskim prostorima, razmatra zlo kao metafizičku stvar, obračunava se sa mističnim, upravo sa fantastikom, žanrom čiji je, znamo, upravo on bio jedan od vodećih zastupnika u ovdašnjoj književnosti. Dakle, nekoliko priča koje povezuju prošla vremena i sadašnjost, fikcija povezana sa stvarnim događajima, kroz koje čitalac spoznaje da je zlo iracionalno zato što je neobjašnjivo. Jer, ono što se može objasniti, može se i razumeti. Za razliku od Hane Arent, koja je u knjizi Ajhman u Jerusalimu pisala o „banalnosti zla“, David smatra da i ta njena formulacija spada u „objašnjenja“ koja vode ka razumevanju, a zlo se ne može razumeti. No, zlo u glavnim junacima prouzrokuje grižu savesti i ogromnu bol, bol gotovo neopisivu. Tako će glavnog junaka Alberta Vajsa celog života pratiti griža savesti zbog nepronalaženja mlađeg brata u nepreglednom snegu kad ih otac ispušta iz voza koji vodi direktno u smrt. No, kad se Vajsu „ponudi“ u kući sećanja i zaborava, upravo zaborav, mogućnost da više ne oseća tu bol i ne čuje „tutanj točkova voza u pokretu“, buke koja ga je pratila celog života i u snu i na javi, on shvata da ljudski život upravo čini ta bol i patnja, da je to suština i da bez nje i sećanja, čovek i nije živ.
Maestralno napisane epizode, na primer, da je dalji rod oca Alberta Vajsa bio u srodstvu sa Hudinijem, velikim iluzionistom, majstorom nestajanja, oslobađanja od lanaca i dobro zakovanih sanduka, samo je jedna od epizoda koja čitaocima pruža nekoliko asocijacija, taman dovoljno da vam se učini da ste, pročitavši ovu knjigu, pročitali mnogo knjiga. Ima li nečega boljeg za čitaoca? Upravo na tako dobro zakovan sanduk, ličiće drveni vagon kroz koji svetlost prodire samo kroz slučajne rupice, vagon čije dno reže otac kako bi spusti svoja dva sina i oslobodio ih sigurne smrti u Aušvicu. Otac koji je ranije, u šali, sećajući se Hudinija, govorio kako svi Vajsovi dele to nasleđe „nestajanja“. Otac, koji će nepogrešivo znati da dolazi zlo. I baš u liku oca, David ukazuje na ključnu stvar kad je zlo u pitanju: kako ga prepoznati, kako se to „iz mirnog i sređenog života ulazi u nemirna, poremećena vremena“.
„U složenoj životnoj situaciji kada je pre mnogih drugih shvatio da se pojavila jedna pukotina koja se širi i pretvara u provaliju iz koje kulja mrak apokaliptičnih razmera, otac se postavio kao naš zaštitnik, što je nesumnjivo i bila njegova dužnost, pokušavajući da pronađe ono bezbedno mesto, daleko i zaštićeno od svake pretnje. To što će mnogima za koju godinu izgledati kao sunovrat svega ljudskog, on je video tada, sasvim jasno, a to, svakako, nije bio običan nemir, obična briga, nego unutrašnji užas, unutrašnja panika, koje nije uspevao da suzbije i zaustavi“. I tada je otac našao način da mu sinovi iščeznu i nestanu iz vidokruga opasnosti: postati nevidljiv, „majušan do neprimetnosti“. Tako se glavni junak Albert Vajs našao u snegu, u preobražaju, kao Kafka kad legne u travu kako bi bio manje ranjiv nego kad stoji.
Na kraju, ova se knjiga svakako ne može odvojiti od činjenice da ju je napisao Filip David, koji je kao i Albertov otac uvek verovao u „moć uma i snagu reči“ i koji je, kroz ceo svoj život, znao da prepozna i beskompromisno reaguje na svaku pukotinu koja se pojavljivala u našem društvu, znajući dobro da svaka pukotina koja se pojavi vrlo brzo postaje „mrak apokaliptičnih razmera“.
Čovek može da spozna da u sebi samom ima svet čist od svakog zla. Može da zatvori oči, kao što je otac savetovao malog Alberta Vajsa, jer je to način da se izbavi, jer postoji „još mnogo svetova u kojima nas naši progonitelji, ljudi ili zlodusi, ne mogu pronaći“. E, upravo to je dokaz prave, istinske literature, to „zatvaranje očiju“ i to još kad dođe iz pera pisca koji nije zatvarao oči ni pred kojom pukotinom naših narednih ratova i zla koje je vrtoglavo nadolazilo devedesetih, onda ne preostaje ništa drugo nego da konstatujemo da na knjigu Kuća sećanja i zaborava nikako ne sme da napada prašina na policama ovdašnjeg društva. Jer knjige o zlu su retke, suviše retke.

GORDANA DRAGANIĆ NONIN

20.12.14 Politika

Ima knjiga, većina ih je takva, čiji su dometi bitno ograničeni. Nešto se dogodilo te su autori takvih knjiga pomislili kako je pred njima nekakva isprazna misija, najčešće neknjiževne prirode, ili su ostali zatočeni zabludom autobiografije. Nekada su to knjige lokalnog domašaja, etnocentrične, njihov se jezik slomio u tekstu. Ništa te knjige ne znače ni svojim nastankom, ponekad se glasno laže o njima, budu čak i nagrađene lažnim nagradama, a onda ih više nema. I to je dobro, koliko smrt stvari može da bude dobra. Ima, opet, knjiga koje ostaju zauvek. Jezik tih knjiga je otkriće, njime se može uspostaviti nova simbolika, pa i nova metafizika. One pronađu sebi mesto u onom nepovredivom estetskom redu, ostanu tu i čekaju svoje prave čitaoce da im presude. To su knjige bez kojih je teško sagledati literaturu, ne nacionalnu ili regionalnu, već literaturu uopšte. Takav je novi roman Filipa Davida, Kuća sećanja i zaborava.

Centralni junak Davidovog romana, Albert Vajs, pati od nedaća identiteta. Kao dečak čudom sačuvan od izvesne smrti u nacističkom logoru, nalazi se u svetu prema čijem novom, ubilačkom identitetu, mora da saobrazi sopstveni. Da postane Nemac ako to od njega traže Nemci, čak da uskrsne kao jedan od nemačkih mrtvih. Da se saglasi sa situacijom koja je po svemu nemačka, te da se samoukine kao Jevrejin. Ili da potraži utočište izvan objektivne stvarnosti, čemu ga, neposredno pre nailaska dželata poučava otac – da postane ptičica, poput njegovog rođenog brata Elijaha. Odrasli Albert Vajs dileme pred pitanjima predestinacije i prirode zla deli s još trojicom „pravednika“, Solomonom Levijem, Mišom Volfom i Urijelom Koenom, takođe preživelima uz pomoć raznih vrsta identitetskih transformacija kojih mahom nisu bili svesni. A broj četiri, piše u Davidovom romanu, „drži svet“, to je „važan broj“. Onako kako su brojevi oduvek bili važni u prozi ovog autora, kao i fantastika, jevrejstvo, ali i jezik u funkciji oruđa etičkog iskazivanja.

Prilikom jedne posete Njujorku, nalik Kišovoj junakinji koja u Švedskoj, naizgled nehotično, otkriva Enciklopediju mrtvih, Vajs nenadano dospeva u začudnu Kuću sećanja i zaborava. Tamo mu se nudi da zaboravi, da se liši saznanja o sopstvenosti, da odbaci sve što je otkrio o onome što je bilo. Da zaboravom likvidira tinitus, „stanje“ koje kod njega sugeriše neprekidni zvuk voza u pokretu. Voza koji ljudska bića odvodi u smrt i koji je i sam smrt, onoga voza iz kog je majka izbacila njega i njegovog malog brata, kao da će tako smrt biti nasamarena.

Književnost je velika onoliko koliko se o njoj može razmišljati, govoriti i pisati. U slučaju Kuće sećanja i zaborava takve mogućnosti su višestruke. Strukturalno i s aspekta narativne kombinatorike, ovo je gotovo besprekorno napisana knjiga. Dramaturška znanja Filipa Davida poznata su svakome ko je pročitao makar jednu njegovu priču, ili neki od dva prethodna romana. Otud dolazi intenzitet, osećanje čitalačke napetosti uzrokovano hitrinom smene kadrova, pouzdanošću izbora raznorodnih perspektiva poduprtih starom istinom o istini koja je jedna, ali i mnoštvo. Dok je dokumentarno zapisano u svedočanstvima, ispovednim iskazima, dnevničkim zapisima, bizarno ne dolazi isključivo od snova, već je intenzitet nepojmljivog najizrazitiji u ubačenim novinskim vestima, kratkim i strahovito efektnim epizodama kakva je priča o dečaku-đavolu, paranaučnom otkriću doktora Gerharda Rota, ili slučaju Karla Mihaela fon Hausvolfa, koji je slikao koristeći pepeo ubijenih logoraša.

Nova knjiga Filipa Davida jeste knjiga mraka i užasa, na tragu romana Aleksandra Tišme, ili Albaharijevog romana Gec i Majer, ili Obojene ptice Jiržija Kosinskog, upravo zbog pojave fon Hausvolfa, integralnog dela našeg sveta, sve smo to miuradili, kako je navodno Pikaso odbrusio nacisti impresioniranom Gernikom. Strašno, foknerovsko mi odgovorno je za muk pred Starim Sajmištem, zato što Ništa obeležava to, najtužnije od svih mesta u Beogradu, i protiv tog mi stoji Filip David, čovek i građanin, pisac maskiran nekolicinom fikcionalnih karaktera. Obračun sa zaboravom koji bira većina, udarac u lice malograđanskom konformizmu, zasigurno su jedno od ishodišta Davidove umetnosti, u Kući sećanja i zaborava dato eksplicitnije nego ikada ranije. Spasenje će doći od čoveka koji pamti, ne od Mesije, za kog nam je još Kafka rekao da će stići onda kada više nikome ne bude potreban. Čoveku su potrebne sjajne knjige, zbog toga ostaje žaljenje što broj onih koje je Filip David do sada napisao nije znatno veći.

Srđan Srdić