Kuća na osami

Ivo Andrić (autor)

Kuća na osami

rasprodato

Kuća na osami (1976) je Andrićeva posthumno objavljena zbirka sastavljena od jedanaest pripovedaka objedinjenih uvodnim tekstom. Za nju se može reći da je neka vrsta rekapitulacije Andrićevog pripovedčkog puta. Jedanaest lica sa različitih jezičkih i govornih područja, nejednakih staleških odlika, različitih artikulacionih sposobnosti, jedno za drugim a po izboru autora, priča o svojim životnim putevima kobnih strmina i finalnih ponora. Da bi pisac ostvario mogućnost javljanja svih spomenutih karaktera iz različitih istorijskih epoha i tipoloških odlika, morao je pažljivo odabrati pripovedačku formu.

To je postigao okvirnom pripovetkom u kojoj se opisuje starinska turska kuća na sarajevskom Alifakovcu u kojoj pisac prima svoje nestvarne posetioce, sluša njihove dramatične priče, beleži ih i kasnije, "redigovane", slaže u zbirku. Prvi piščev posetilac je Bonvalpaša, konvertit, pripadnik najvišeg francuskog plemstva, vojnik tri vojske sukobiljene na tlu Bosne,  živeo je u Sarajevu gde je tražio utočište pred austrijskim vlastima. Pitoreskno odeven, izražene verbalne ekspresije, on traži od pisca dosta vremena i pažnje. Drugi posetilac je mostarski vezir Alipaša Rizvanbegović Stočević, poznat po smislu za unapređenje Hercegovine ali i po titaniji kojom je pratio uređivanje zemlje. Pisac sluša njegovu intimnu ispovest iz vremena svrgnuća i dvonedeljnog izdržavanja kazne po naredbi Omerpaše Latasa i to od trenutka suprotstavljanja turskom seraskeru, zarobljavanja i kažnjavanja jahanjem na mazgi u sramnom položaju do trenutka kada stradalnik govori o svom viđenju sveta i ljudskih odnosa. Treći posetilac "piščeve radionice" je baron Dorn iz  Štajerske čija je životna drama prouzrokovana strašću za laganjem. "On laže nezainteresovano, naivno, bez svoje volje, i protiv nje, laže kao malo dete, bez mere i kraja, sa upornošću kockara, sa nepopravljivošću alkoholičara." Zbog svega toga pripadnik starog austrijskog plemstva završava karijeru kao sitni činovnik ili "referent za lovačke priče". Baron posećuje pisca jer ga jedino on strpljivo sluša. Sledeći posetilac nije tako plemenitog porekla kao prethodni. Geometar P. iz S. jedan od brojnih gotovo bezimenih i beznačajnih ličnosti sa piščevih putovanja, nosilac je velike ljubavne drame. On pričom o ženidbi i životu sa ženom koja je uvek pokazivala naklonost prema oficirima i prezirala svog muža, pretvara piščevu gostinsku sobu u kupe voza gde je pisac mogao možda čuti. Dramatičnost priče petog posetoca, direktora cirkusa, takođe počiva  na sprezi nesrećnog muža i neverne žene. Lik bezimenog upravnika ostvaren je u ambijentu cirkuske šatre u kojoj on gospodari i ljudima, i životinjama, i svojom ženom, igračicom na žici, a koji posle svršetka predstave "odlazi na skrovito mesto...gde se izbacuje đubre" i tu razmišlja o svojoj nesrećnoj ženidbi. Sledeći pripovedač je piščev drug iz detinjstva, Jakov, koji je predstavljen naturalističkim opisom čovekove podrivenosti pićem. Nasledno opterećen sklonosti ka alkoholu njegov "duh je živ i budan, zapaža sve ali boluje od neizlečive bolesti da se sa svim što sretne i ugleda lako i nezdravo meša". Naredna priča o životu Sarajlije iz ugledne kuće koji rano ostaje bez roditelja, Ibrahim-efendiji Škaru, i njegovoj darovitosti da pripoveda živo i duhovito, piscu je najzanimljivija. Tek kada isprati svog gosta, pisac u tišini svoje sobe sluša o tome kako je pripovedao Ibrahim-efendiji kome je život i prošao kao u priči. Pod prozor alifakovačke kuće šum mora donosi priču o seoskoj devojci raskošne lepote koju kao robinju u kavezu prodaju na pijaci. Zbog poniženosti o kojoj razmišlja dok je pokazuju trgovcima, robinja oduzima sebi život lomeći vrat u rešetkama kaveza. I na narednu priču, o profesoru pasatisti u ambijentu osmljenog primorskog gradića okruženog zbirkama starina, podseća talasanje mora, ali je ona i svojim naslovom - "Životi" - i svojom porukom - "A živeti je uvek dobro. Živeti, to je glavno"- data je u kontrastu sa prethodnom. Poslednje dve priče povezane su motivom zlostavljane žene i ujedno suprotstavljene karakterima žrtava. U "Ljubavima" reč je o francuskoj prostitutki nerazumno odanoj čoveku koji svaku priliku koristi da je batinanama ponizi. U priči "Zuja" reč je o ženi iz Bosne  koja je, još devojčica, bila žrtva seksualnog nasilja i koja je posle toga zauvek ostala u jednoj imućnijoj kući kao dadilja i sluškinja. Pisac je kao dečak uvek sa pažnjom slušao Zujino "mrmljanje" i sada ga prvi put "dešifruje", slušajući priču o Zujinom životu kao poslednju u kući na Alifakovcu.


Ostali naslovi iz oblasti: Pripovetke

Izdavač: Prosveta - Beograd; 1996; Broširani povez; ćirilica; 14x21 cm; 390 str.;