Krivična estetika

07.06.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Da naša novija istorija umetnosti ima i onu drugu, tamniju stranu, na nedvosmislen način pokazuje, uistinu provokativna, knjiga Marinka Arsića Ivkova (Stapar,1950) objavljena ovih dana pod naslovom «„Krivična estetika”». Tvorac te neobične sintagme, koja liči na nonsens, je sam autor, a pod njom se podrazumeva sistem mera za progon umetnosti i umetnika, odnosno za stvaranje režimske umetnosti.
Poznat kao stvaralac koji jeretičkim okom čita našu književnost, Arsić je već ostavio traga i dao niz priloga o zloupotrebi umetnosti, njenoj udvoričkoj i karijerističkoj komponenti. Čitav niz vanumetničkih pobuda i procena dela vanumetničkim parametrima,najčešće ideološkim, poseban razmah je dobio u vreme ustoličenja i vladavine komunizma.
Na scenu je brzo stupila krivična estetika, spoj politike, prava i estetike, odnosno, sile, pravosuđa i umetničke teorije i prakse.
Arsićeva nova knjiga je ne samo vruć šamar nego i ozbiljan povod za niz podsećanja i preispitivanja naše bliske prošlosti. Sva je od dokumenata,jer mašta tako nešto ne bi bila u stanju da smisli. Dokumenti nisu samo partijski materijali, zakonski akti, sudski spisi, nego i celokupna štampa, književna kritika, izdavački planovi, pozorišni repertoar, enciklopedije, biografije.
Šta se sve činilo u ime nove civilizacije Arsić pokazuje na ubedljiv način, a mnoga tamna mesta u biografijama poznatih izvučena su na svetlo dana kao reperi dešavanja u mračnim vremenima. Negde je to bio splet okolnosti, drugde su to bili «mračni ljudi». Dobija se utisak da bi cela istorija naše posleratne umetnosti imala i drugi tok i drugačiju skalu vrednosti da se u sve nije mešala čelična presnica i ideološka metla.
Zato je “«Krivična estetika”» izradila i rečnik za lakše snalaženje i popis građe za sam rečnik. O komunističkom kentauru posejane su tvrdoglave činjenice kao izvanredan materijal i neophodan priručnik za tužioce, advokate, naučnike, umetnike, kritičare, kulturne i javne radnike. Ko će u njih, i kako zaviriti, ostaje da se vidi. Za neke će biti dovoljan i uvid u Indeks imena.

M. Živanović

29.05.03 NIN

Pod okriljem režima Slobodana Miloševica jedna grupa ne baš narocito znacajnih pisaca i lingvista proklamovala je rat za zasnivanje srbistike i u žaru borbe najznacajnije srpske jezikoslovce, od Aleksandra Belica do Pavla Ivica, proglasila nekompetentnom bratijom koja je, služeci komunizmu, u teoriji i praksi sprovodila hrvatski filološki program. Oni su, navodno, srpski jezik doveli u katastrofalno stanje i ucinili ga žrtvom srbokroatistike. Interesi nacije i države zahtevaju obracun s takvim nasledem a militantni “srbisti” spremni su da ga izvedu i otvore novu stranicu srpske lingvistike.
Jedna slicna dijagnoza, i preporuka slicnog leka, pojavila se ovih dana i kada je rec o srpskoj književnosti, onoj koja je nastajala od završetka Drugog svetskog rata do danas. Izneta je u knjizi Marinka Arsica Ivkova ciji je naslov “Krivicna estetika” a podnaslov “Progon intelektualaca u komunistickoj Srbiji”.
Na 110. strani ovog “naucnog dela”, gde se analiziraju “Posledice” (to je i ime poglavlja), piše doslovce:
“Krivicna estetika je za sobom ostavila pustoš.
Pometnja na polju umetnosti traje i danas, iako vreme komunisticke diktature vec odavno lici na ružan san. Vrednosti koje je krivicna estetika tako radikalno istumbala još uvek nisu na svom mestu. Ponovno vrednovanje, narocito dela nastalih pod komunistickom vlašcu, ne samo što nije izvršeno nego nije ni otpocelo. U književnosti je narocito potrebno temeljno, kvalifikovano i odgovorno, ponovno citanje... Dovoljno je da prelistamo književne kritike u dnevnim listovima za poslednjih pedesetak godina, pozorišne repertoare, citanke i udžbenike književnosti, spiskove školske lektire, nagradenih i slavljenih književnika, pa da nas spopadne jeza. Što je još gore, to nesrecno vreme udvorištva i nemorala nije samo istumbalo vrednosti, nego je uništilo i osecaj za vredno. Surogat, epigonstvo, plagijat, kic više se ne razlikuju od originala i prave umetnosti. Pored toga, jedna toliko bolesna epoha stvorila je interesne grupe, klanove, koterije, kamarederiju, koji kao gubave kraste guše i ono malo preostalog zdravog tela i brane svoje mesto osvojeno pod komunistickom stegom. Mracni ljudi iz mracne prošlosti mislili su i na buducnost! Blagovremeno su klonirali svoje naslednike, po svemu nalik njima, osim po obrazovanju. Razmestili su ih po redakcijama, fakultetima i svim drugim institucijama preko kojih se nadgleda umetnicko stvaralaštvo.”
U pokušaju odredenja svog univerzalnog diskvalifikativa, Arsic istice: “Nonsens krivicna estetika naš je termin. Mislimo da on najbolje odreduje onaj cudovišni sistem uništavanja nezavisne umetnosti i slobodnog mišljenja koji je u Srbiji i Jugoslaviji funkcionisao pola veka... Krivicna estetika je komunisticki kentaur nastao, najuprošcenije receno, spajanjem politike, prava i estetike, odnosno sile, pravosuda i umetnicke teorije i kritike. To je skup mera i ponašanja cija je svrha potcinjavanje umetnosti i umetnika vladajucoj oligarhiji, odnosno njihovo odstranjivanje iz javnosti primenom svih mogucih nacina i sredstava represije.”
Tvorci krivicne estetike su, prema Arsicu, pored politicara, naši najznacajniji kriticari, pisci, publicisti, novinari (ukljucujuci i moju malenkost, potpisnika ovog teksta). Tako se na stranicama ove od tudih citata sklopljene knjige - autorskog teksta je tek jedna petina - kao progonitelji srpskih pisaca i grobari srpske književnosti navode Milan Bogdanovic, Eli Finci, Zoran Mišic, Dobrica Cosic, Antonije Isakovic, Isidora Sekulic, Veljko Petrovic, Petar Džadžic, Borislav Mihajlovic Mihiz i niz drugih ljudi od imena i dela. Svima njima se, upotrebom istrgnutih citata, zapostavljanjem vremenskog i svakog drugog konteksta, tendencioznim interpretacijama i funkcionalizacijama pridaje negativna i ponekad cudovišna uloga u istoriji posleratne srpske književnosti i u kulturnom i društvenom životu. I “doprinos Ive Andrica ucvršcivanju krivicne estetike nije zanemariv”, reci ce na jednom mestu vrhovni arbitar srpske literature Marinko Arsic Ivkov.
Razmatrajuci razlicite aspekte krivicne estetike, autor poseban znacaj pridaje formi esteticke diskvalifikacije koja je, prema njemu, polako preuzimala primat nad politickom i sudskom iako, kaže, i one nijednog trenutka nisu usahnule ili oslabile. Ali, ni on nije u stanju da ustanovi broj žrtava esteticke diskvalifikacije (“verovatno se nikad nece saznati”), pa samo postavlja pitanja: “Može li iko da utvrdi koliko je darovitih umetnika prestalo da stvara pošto su ih režimski kriticari i urednici odstranili iz umetnosti i javnog života, i to estetickim, a ne politickim argumentima?”
Cesto napuštajuci polje faktografije a prepuštajuci se svojim smelim impresijama i problematicnim interpretacijama, Arsic sugeriše citaocu da je od pocetka na delu neka vrsta srpske književne laži u kojoj su moralni svetionici bili malobrojni intelektualci, u koje, ne pateci od skromnosti, ubraja i sebe. Jer, na poslednjoj strani korice knjige napisace, ni manje ni više, nego da je “kao nezavisni intelektualac i književnik, bio u opoziciji totalitarnim režimima Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševica”. I još ce dodati da se “dosledno zalagao za slobodu mišljenja i nezavisnost umetnickog stvaranja, tako da je njegovo delo precutkivala i režimska i klanovska kritika”?!
Kad se vec deklariše kao veliki antimiloševicevac, autora knjige trebalo bi upitati iz kojih je razloga u njoj precutana zabrana pokušaja izdavanja Izabranih i Sabranih dela Slobodana Jovanovica ciji je inspirator upravo Miloševic. Bila je to jedna od poslednjih i najvecih zabrana u srpskoj kulturi ali se u knjizi “Krivicna estetika” ona zaobilazi i pominju neke minorne.
Arsicu se jedino mora odati priznanje da je svojoj knjizi našao prikladnog izdavaca. Rec je o privatnoj izdavackoj kuci iz Novog Sada pod imenom “Aurora”. Njen vlasnik je Milorad Grujic, do pre nekoliko godina direktor i glavni urednik Izdavackog preduzeca “Matica srpska”. Posle njegovog odlaska ova izdavacka kuca ostala je devastirana a donatorska sredstva dobijena za izdavanje nekih znacajnih knjiga misteriozno su nestala, kao što je i jedna Maticina knjižara otudena i dospela u privatne ruke po metodima u koje su upuceni teoreticari “krivicne estetike”.
Da paradoks bude veci, suizdavac ove knjige je i Centar za unapredenje pravnih studija u Beogradu koji novopokrenutom bibliotekom Hereticus, u kojoj je “Krivicna estetika” prva knjiga, “nastoji da doprinese objektivnijem prosudivanju (podvukao S.D.) tragicnih dogadaja iz naše istorije, iz vremena zla, laži i prevara, u kojem su dominirali ratnicki pohodi na institucije kulture i ostrakizam autonomnih kritickih intelektualaca”.
Možda se, umesto iz duboke istorije, moglo krenuti iz sadašnjosti - odbranom institucije kulture kakva je Izdavacko preduzece “Matica srpska”.

SAVA DAUTOVIC