Kritički kolaži

23.03.07 NIN

Zamislite da nekako baš danas, u subotu u devet sati izjutra, nestane književne kritike. Da li bi taj nestanak neko primetio i eventualno ga prijavio nadležnim organima? Pa, možda bi poneki pesnik, utvrdivši da je kritika odjednom iščilela iz sveta, osetio izvesno, malo nezadovoljstvo što ama baš više niko neće pomenuti njegovu novu zbirku pesama, i možda bi se poneki preostali čitalac, navikao da u subotnjim novinama ili magazinu pročita šta i taj kritičar misli o toj i toj knjizi, dosetio da je ostao uskraćen za svoje malo jutarnje zadovoljstvo, ali se ništa spektakularno ne bi dogodilo. Svet bi nastavio bez kritike isto kao što i sa njom živi, indiferentno i haotično. Nestanak ne bi zaslužio ni najmanju novinsku vest, a nekmoli prijavu nadležnim organima, jer se u pitanjima toga posla nadležni niti zna, niti ga je moguće utvrditi.
Osim ako pomenuta nadležnost nije (uvek) u individualnoj volji.
Pa opet, mada se ne zna čemu kritika u vrtoglava vremena, ta “duhovna aktivnost osobite vrste”, kako ju je definisao jedan moj stari profesor, ipak ne nestaje. Naprotiv, reklo bi se da još prilično dobro ide, uprkos lavini najrazličitijih prigovora koji se svakodnevno sručuju na nju, počev od onih koji imaju formu bajatih stereotipa (“kritičari su korumpirani!”), preko ljupkih budalaština (“ja sam veliki pisac, ali me kritičarski klanovi zaobilaze!”) do neizbežnih, suštinskih dilema o iscrpljenosti njenog jezika ili nesporne promene njenih nekadašnjih funkcija. O svemu tome, i još o mnogo čemu, povodom fascinantnog broja pročitanih, opisanih i vrednovanih knjiga eseja i pesama, pita se i Bogdan A. Popović u kolekciji recenzija “Kritički kolaži”, u kojoj su pribrani rezultati njegove dnevnokritičke aktivnosti minulih godina na stranicama NIN-a. Uz prethodno objavljene knjige slične prirode, Popovićevi “Kritički kolaži” vode njegovog nastavljača na istom mestu zaključku da savremena srpska književna kritika upravo u Bogdanu A. Popoviću ima najistrajnijeg i najodgovornijeg predstavnika lakoatletskog recenzentskog žanra.
Želim da se zadržim na tom i takvom zaključku, i da naglasim njegov značaj. U okolnostima aktuelnog srpskog književnog života, u kojem su mrzovolja i ravnodušnost na svim stranama sveta dva dominantna stanja, a kada nisu, onda ih lako i brzo menjaju zluradost i nipodaštavanje, postojanje kritičara kakav je Bogdan A. Popović znak je da nije baš sve otišlo dovraga, uprkos tako veselom ambijentu. Pisati kritike za Popovića ne znači svakih pet sekundi oglašavati uzaludnost toga posla, već stalno iskazivati veru da čitanje i prosuđivanje tekstova iz tekuće produkcije unapređuje i produbljuje naš uvid u svet i, ma koliko zvučalo patetično, u naš život, jedini koji imamo. Pri tom, svakog razložnog posmatrača, saputnika ili saučesnika mora makar dotaknuti zračak dobre volje koju je Bogdan A. Popović neodustajno demonstrirao, godinama i decenijama prateći šta su pisali i šta pišu srpski pisci različitih generacija, poetika, polova, žanrovskih ili ideologemskih orijentacija. Za svakog od njih Popović je umeo da pronađe umesnu reč, i da ukaže na ono što je u njihovom pisanju vredno, što i jeste osnovni smisao pravog kritičkog razbora. A šta je cilj, to je otvoreno pitanje. Možda odziv onoga koji usamljenički čita na ono što je neki drugi usamljenik napisao. “Svrsishodnost kritičarskog zanata je, ionako, pod permanentnom sumnjom.” – reći će, negde na sredini knjige “Kritički kolaži” Bogdan A. Popović, ali ga ta sumnja neće sprečiti, nego će ga, suprotno tome, podsticati da ne odustane od namere da potencijalnom čitaocu od subotnjeg jutra do subotnjeg jutra javlja šta i zašto vredi čitati.
I nije sada reč o tome kolika je mera saglasja sa Popovićevim kritičkim sudovima. Sa njim se i možete i ne morate saglašavati (kao što se upravo meni dešava, više cenim neke pesnike od Popovića, i obratno, bože moj, to je neizbežna razlika ukusa i karaktera), ali u njemu uvek imate pouzdanog sagovornika, onog koji će vam, najboljim svojim tekstovima, donekle nadomestiti nečitanje neke referentne knjige, probuditi želju da to učinite ili, pak, ako ste to obavili pre njega, obnoviti temperaturu nekog minulog čitanja. Niko to nije precizno prebrojao, ali proporcija je otprilike ovakva: na hiljadu beletrističkih knjiga, koliko godišnje objave srpski pisci, volju da se okrenu licem prema tom cunamiju nema više od dvadesetak redovnih čitalaca. Umesto stalnog optuživanja, koje ih, zapravo, čini bolje raspoloženim, jer im signalizuje da se njihova reč i dalje broji i uvažava, književni kritičari poput Bogdana A. Popovića zaslužuju svaki respekt. U knjizi “Kritički kolaži” taj kritičar je u interpretativni i aksiološki ram svog viđenja srpske esejistike i poezije uvrstio mnoga njena lica, od tradicionalnih do postmodernističkih, i doveo ih do nivoa uzajamnog preplitanja i odslikavanja. Pa će zato svako ko se bavi istom oblašću, ubuduće kao i do sada, neizostavno zavirivati u Popovićeve kompendijume kao u književnokritičke vodiče po magistralama i marginama naše književne savremenosti. I još ovo: Bogdan A. Popović je, nedvosmisleno, poslednji kritičar njegove generacije koji je ostao na poprištu, koji nije digao ruke od novih knjiga, niti je u sebi zatomio znatiželju za čitanjem pisaca koji bi mu mogli biti unuci. Mislite li da je to malo?
Ne. To je najviše što se u književnokritičkim poslovima može, i dostojno je svakog poštovanja. U kulturi u kojoj je nagon za vršenjem književnog lapota osobina svake nove spisateljske generacije, a gerijatrijska samoživost drugo lice tog nagona u poodmaklom dobu, figure poput Bogdana A. Popovića istinska su retkost, ujedno i signal dobro odnegovanog ukusa, nepotkupljivosti, intelektualne konstruktivnosti i korektnosti.
U jednom sjajnom eseju Josip Brodski piše o kritičarima: “Sa recenzentima postoje najmanje tri vrste problema: a) on može biti zanatlija ili isti ignorant kao što smo i mi; b) može biti izuzetno pristrasan prema određenoj vrsti pisanja ili može prosto raditi za određene izdavače; c) ako je darovit, pretvoriće svoju recenziju u posebnu umetničku formu.
Sami izaberite kojoj grupi pripada Bogdan A. Popović. Ukoliko je, naravno, subota ujutru, i ukoliko ste odlučili da ipak pročitate još jedan kritički tekst. Da vidite šta zapravo hoće ti kritičari.

Mihajlo Pantić