Kratki ljudi

18.12.11 e-novine.com

Zoran Ćirić, moćni autor Nišvila, Prisluškivanja, Vulvaša i Hoba, u knjizi Kratki ljudi deluje kao bokser superteške kategorije u trinaestoj rundi sa oba kapka spuštena i otečena, koji zamahuje i udara u prazno. Njegov nekadašnji udarac se naslućuje, impresivno kretanje je usporeno i teško, dah mu je sve kraći i sve plići. Problem je u tome što gong nema ko drugi da udari osim njega samog, a on uporno izbegava da to učini. Kao da je zaboravio da trinaesta nije poslednja runda. Ili da iskoristim gore dato poređenje – bila bi prava šteta da ovaj sjajni bluzer izgubi „b“ i ostane samo...
Čuvena je scena iz Maratonaca u kojoj Mirko uzima mere pokojniku i kaže „Bio dugačak čovek.“ Svaki čovek, prema Lakiju, jednom od vlasnika pogrebnog preduzeća „Dugo konačište“, ima tri mere: visinu, širinu i dužinu, samo što se ova poslednja iskazuje kad mereni više nije među živima. Kada Zoran Ćirić svoju poslednju proznu knjigu nazove Kratki ljudi, po ovoj bi logici trebalo da se radi o mrtvim ljudima, o onima koji nisu više u životu. Ipak, nije tako. Ćirićeva zbirka pripovedaka opisuje ljude, žene i muškarce, koji gotovo da nemaju ni jednu od pomenutih mera u dovoljnoj količini – njegovi likovi su plošni i prazni, gotovo adimenzionalni, nastanjeni praznom retorikom čiji bi jezik trebalo da podseća na lirski.
Zaista je teško na ovaj način govoriti o jednom od, dopustite mi da kažem, najvećih bluzera srbijanske proze – čoveka koji je u devedestim i početkom nultih bio pravo otkrovenje: žanrovski jasan, jezički zanimljiv i nijansiran, preciznog uvida u svet u i o kojem piše. Poslednjih godina, sa urušavanjem mastodonta izdavaštva Narodne knjige u kojoj su se pojavljivala njegova najbolja dela, Ćirić je počeo da luta od izdavača do izdavača, uporno pišući knjigu godišnje, neprekidno, gotovo opsesivno umnožavajući svoju produkciju. Prešao je u VBZ, pa je onda objavio roman za Alnari, potom prošle godine priče za Kulturni centar Novog Sada, a evo ga ove godine u Agori. Šetnjom kroz izdavačku produkciju Zorana Ćirića u poslednje četiri godine otrkiće se da ne postoji stalnost u njegovom radu, odnosno da je kvalitet njegovog pisanja očigledno u neprekidnom opadanju jer da nije, verovatno ne bi tako često menjao izdavače i urednike. Pri tome, ta neumerenost u pisanju, ta ubeđenost da je sve što se napiše zaslužilo da se objavi, shvatanje da će, ako jedne godine ne objavi knjigu, pisac umreti za čitaoce - to su simptomi pogrešnog shvatanja književnosti, njene estradizacije, kao da Ćirić piše knjige za publiku i tržište koja čita/troši trista, a ne 0,3 knjige godišnje po glavi stanovnika.
Negde treba stati na loptu, odustati od neprekidne reciklaže istih tema i manira, treba uzeti vazduh, a ne manično ganjati pisanje. Na koncu, opšte je poznato da niko u Srbiji ne živi od pisanja. Svaki pisac radi još ponešto. Sam Zoran Ćirić je urednik izdavače produkcije Niškog kulturnog centra i taj posao radi valjano. Ako, dakle, ne živi od pisanja, onda za pisca nema razloga da svake godine objavi knjigu. Štaviše, poželjno je da ga publika malo i zaboravi da bi ga se uželela, da bi njegove knjige delovale svežije.
U suprotnom se dobija rezultat nalik na Kratke ljude. Pre svega, ne radi se o pričama jer većina tekstova iz knjige ne poseduje gotovo nikakvu narativnost. Priča, kao što joj i ime kaže, zahteva da nešto bude ispričano, da ima početak i kraj, da nosi u sebi određeni zaplet, peripetiju. Kod Ćirića se radi o skupini heterogenih tekstova, nazovimo ih najobuhvatnije zapisima, što nose neke začetke narativnosti, neke klice pripovedanja koje bi trebalo ozbiljno razraditi, uzgojiti, da bi dosegle nivo pripovetke. Neki tekstovi su potpuno impresionistički eseji o muzici poput „priče“ „Stil ne priznaje mrtve“, a neki su opet samo pokušaji intertekstualnog dijaloga sa knjigama savremenika poput „Zrela žena plače u predvorju kuhinje“ koja korespondira, odnosno nagoveštava događaje što prethode romanu Srda pjeva u sumrak na duhove Miljenka Jergovića. Ovo je zanimljiv i legitiman narativni postupak, ali u Ćirićevom slučaju ostaje samo na nivou dosetke, odnosno igre naslovima.
Milje „priča“ Kratkih ljudi jeste svet marginalaca i pokušaj Zorana Ćirića da menja perspektive, da zahvati nešto što je za njega kao pisca i muškarca relativno nepoznato, da, drugim rečima, uđe u cipele žena, nasilnika, devojaka, narkomana je svakako interesantan i hvale vredan. Međutim, malo je toga učinjeno da bi se perspektiva istinski izmenila, odnosno da bi njegov pokušaj bio književno ubedljiv. Najpre, reč je o skučenom prostoru jer je prostor priče već svojom formom skraćen i ne dopušta priliku da se pisac razmahne. S druge strane, taj svet deluje prilično konstruisano, nedostaje mu autentičnosti. Ćirić istina pokušava da dopre do njega kroz ideosinkretičan jezički izraz, sleng, ali se takođe stiče utisak da je to izveštačeno, nemetnuto na silu. Čini se da je autor pročitao previše sličnih priča i pomislio da bi i on mogao da napiše jednu takvu.
Zoran Ćirić, moćni autor Nišvila, Prisluškivanja, Vulvaša i Hoba, u knjizi Kratki ljudi deluje kao bokser superteške kategorije u trinaestoj rundi sa oba kapka spuštena i otečena, koji zamahuje i udara u prazno. Njegov nekadašnji udarac se naslućuje, impresivno kretanje je usporeno i teško, dah mu je sve kraći i sve plići. Problem je u tome što gong nema ko drugi da udari osim njega samog, a on uporno izbegava da to učini. Kao da je zaboravio da trinaesta nije poslednja runda. Ili da iskoristim gore dato poređenje – bila bi prava šteta da ovaj sjajni bluzer izgubi „b“ i ostane samo...

Vladimir Arsenić