Kraljević i pesnik

25.11.07

Pero Zubac, veliki pesnik čije su "Mostarske kiše" obeležile generacije, koga danas kroz čitanke deca uče u većem delu bivše Jugoslavije, koji je ostavio velikog traga i u novinarstvu i u TV stvaralaštvu i u prevodilaštvu, u ispovesti za "Blic nedelje" otkriva da su ti stihovi njegov drugi identitet.

I da kažem da "Mostarske kiše" nisu moja druga lična karta, ništa time ne bih dokazao. Ne biramo mi svoju pesmu, nego drugi biraju našu pesmu. Ta je poema napisana i objavljena u mojoj dvadesetoj godini. "Jedinstven krik mladosti", kako jednom reče Milan Komnenić. Po njoj me znaju, ona je tako lukavo iskoristila premoć interneta, da i dalje gura u senku ostale moje pesme. Dakle, ona meni ipak otvara vrata. Samo u Rusiji, tada SSSR-u, njen tiraž u elitnom časopisu "Rabotnica", sada "Djevičnik", bio je l9.790.000 primeraka.

Prve pesme
Sasvim jasno se sećam tih gimnazijskih dana kada sam počeo da pišem pesme u sveske koje sam sam ilustrovao. Bio sam u drugom razredu klasične gimnazije "Ivan Goran Kovačić" u Lištici. Srpsko- hrvatski jezik su mi predavali profesori Zdravko Ostojić, pesnik, i mlada Ivica Bubalo. Literarna sekcija je okupila sve nas koji smo puno čitali. Koliko se sećam, najdarovitiji pesnici su bili moji drugovi iz Đačkog doma - Miroslav Konečni Kona, danas kompozitor u Parizu, Viktor Tica, danas atomski fizičar u Zagrebu, valjda, i Zvonko Marić, do pre rata profesor u Bolu na Braču. Oni su bili darovitiji i bolji od mene. Prva pesma je imala naslov "Tuga", pisana je pod uticajem Lorke i mostarskog pesnika Vladimira Nastića. To mi je i prva objavljena pesma.

Pečatni prsten
Stidljivo sam u tim gimnazijskim danima zapisivao stihove i neke prozne zapise, čitali smo ih samo jedni drugima, a kada sam posle prvog gimnazije otišao na ferije u Nevesinje, vezao sam sveske kanapom, pa napravio poštanski pečat i utisnuo na njega pečatni prsten koji sam dobio od oca po završetku osnovne škole, sa inicijalima P.Z. Mnogo godina kasnije u jednoj svesci, negde pri kraju, na praznim stranama slučajno sam video da je neko otvarao moje tajne kutije i prepoznao rukopis mog brata od strica Miloša, starijeg od mene pet godina, a tu je umešao prste i moj brat Slobodan. Napisano je bilo: "O pesniče s dugom kosom, obriši nam dupe nosom." Tako znam da su njih dvojica u pitanju. I sada čuvam tu svesku.

Detinjstvo
Nevesinje je u godinama moga detinjstva bilo čaroban grad. U velikoj kasarni JNA na kraju grada bilo je uvek više oficira i vojnika nego što je bilo meštana. Bile su to godine u kojima se pomalo rehabilitovala građanska kultura starog Nevesinja, ili Čaršije, kako su grad zvali građani, imali smo profesore koji su dolazili iz velikih gradova, svoje orkestre, slikare, svoje amatersko pozorište, svoj fudbalski tim, imali predivne nevesinjske zime, dva lekara i jednog zubara i apotekara, jednog gradskog električara, ali sve nam je bilo potaman.

Sestre
Rano sam ostao bez majke Joke, u svojoj šestoj godini, a imao sam pet sestara starijih od mene: Zoru, Milicu, Danicu, Janju i Bojanu. Samo su Janju pozvali anđeli pre vremena. Jedno osetljivo i vrlo paženo dete rano je naučilo da čita i piše. Nedavno sam razgovarao s majkom slikara Milivoja Unkovića koja pamti moju majku i mene maloga, pa me ona u Bijeljini podsetila na dane detinjstva. Sem porodice, stričeve familije i ujčevine i tetaka, mnogo su mi značili u detinjstvu gradski bibliotekar Vinko Milas, gradski fotograf Senad Dugalić, moj učitelj Ibrahim Karadža, moj dobri drug Rajko Nogo, drugarica Amila Peco i mnogo drugarica i drugova čija imena pamtim i lica razaznajem u sećanju.

Prve ljubavi
Moja prva ljubav, ako se to tako može nazvati, išla je sa mnom u razred, zvala se Mirjana. Sada je u Zagrebu. A u Zrenjaninu, mlađa od mene tri godine, Smiljana koju su svi zvali Anja, i sada je u Zrenjaninu.
Mi to sada u sećanju imenujemo prvim ljubavima, a u njima je bilo toliko prelepe naivnosti i nevinosti, pa ti rastanci ferijalni, pa pisma i fotografije, pa detinje radosti kad ugledaš gradskog poštara da dolazi od hotela ka parku a ti čekaš pismo. To su bila sretna vremena.

Rasute fotografije
Ovaj razgovor s vama, draga Tanja, vraća me u godine spokojstva. Mesecima već pronalazim rasute moje fotografije nevesinjske, lištičke, zrenjaninske, koje su potrebne mom prijatelju akademiku Neđu Šipovcu kao prilozi za njegovu obimnu i izuzetno slojevitu i analitičku studiju o mom pesništvu, pa onda prebiram i po rukopisima moje neobjavljene knjige pesama "Nevesinjski prizori", a tamo ima i jedna pesma o požuteloj fotografiji mojoj, načinjenoj kada sam imao valjda šest godina, u Zupčevom sokaku, koja ima na kraju i stihove u kojima ja kažem da vidim da sam to ja, ali ne mogu da se setim spokojstva koje dečak zagledan negde ima na detinjem licu.

Žene
Rekao sam da sam imao pet brižnih i divnih sestara i uz njih Slavu, koju smo zvali Mila, i Branku, nedavno sam ih obe video u Čačku, kćeri mog strica Vasa i strine Ljubice, a svi smo živeli kao jedna porodica u velikoj Zupčevoj kući, koju Obren i Vaso nikada nisu zvanično ni delili, ali svi smo znali šta je njihovo a šta je naše, a njih dve nisam ni odvajao od mojih pet sestrica, dakle, odrastao sam uz sedam sestara, braću Aca, Miću i Slobodana, koga je pomajka moja Božana dovela u našu brojnu i sretnu porodicu, docnije uglednog lekara koji je tragično u dvadeset i sedmoj godini okončao svoj život. Stoga je sasvim razumljivo što mislim da su žene bolji deo sveta, osetljivije, nežnije, plemenitije, čvršće, pouzdanije, vernije, lepše, dabome.

Porodica
Oženio sam kolegicu sa studija na Filozofskom fakultetu novosadskom Draganu, devojačkim prezimenom Vajdić. Imamo dva sina Vladimira i Miloša. Vladimir je oženjen Natašom, a Miloš takođe jednom Draganom. Očevi mojih snajki su moji prijatelji iz mladih dana. Vladimir se bavi fotografijom, imao je nekoliko samostalnih i puno kolektivnih izložbi, to mu je interesovanje iz detinjstva, kao dečak je snimio nekoliko sjajnih fotografija tate u društvu mladog Antića i mladog Trifunovića. Miloš je magistar književnosti, komponuje, svira i peva u bendu Prkos drumski. Ima tri knjige pesama, piše eseje i katkad o slikarstvu. Dragana je profesor književnosti, piše eseje ponajčešće religijske i povremeno ih objavljuje u našim časopisima, ovde i u BiH.

Dragana
Po venčanju, Dragana i ja smo otputovali, revolucionarne l968. godine u Dubrovnik, gde sam ja kao studentski rukovodilac bio angažovan na Dubrovačkom studentskom internacionalnom seminaru, i bračno putovanje je bilo to kampovanje na Lapadu, pod šatorima. Lepa stara vremena, kad je sve bilo vidljivo unapred.

Karijera
Možda bi se markantnim moglo imenovati moje skoro dvanaestogodišnje vođenje Kulturno-umetničkog programa TV Novi Sad, plus tri godine koje mi je dao Marko Keković, tadašnji direktor, rekavši: "Perke, ti znaš da se ne možeš potpisivati niti te mogu imenovati, ali ti si glavni dok sam ja ovde." To su bile moje dobre godine u domenu novinarskog i uredničkog rada. A književne su skoro sve iste. Tera se, pa dokle se dotera. U nekim godinama političke tzv. nemilosti pomagali su mi da to ne primetim, sem Marka, Vojkan Milenković, Jovan Ristić, Dragan Jerković, Zoran Hristić i mnogi drugi moji prijatelji.

Knjiga na mahove
Najviše na mene liči moja nova knjiga, moj jedini roman ili roman-esej, knjiga za adolescente "Kraljević i pesnik". Knjiga je izašla prošlog meseca ("Booklend") sa čudesnim koricama Moša Odalovića. Tu sam knjigu pisao više od trideset godina, na mahove, a nema ni stotinu strana. Oni retki koji su je pročitali misle da ona najviše govori o meni. Kad sve saberem, i ja mislim da je tako.

Crni pojas
Nisam se nikada potukao u životu i nadam se da neću nikada, sem na ringu, u retkim trenucima, dok me je učio boksu moj profesor u gimnaziji Goranovoj Petko Radović, prvak države u bantam kategoriji. Kasnije sam izučio i džudo, ali nikada nisam imao prilike da ga primenim. I pilo se u mladosti, ali nisam se opijao rad devojaka.

Prevodilac
Prevodio sam retko i malo, sa ruskog, slovenačkog, makedonskog, francuskog - možda je najbolje što sam uradio moj prepev tridesetak ruskih pesnika za decu u knjizi LIB-ovoj "Lepo vaspitanje" i pesme Zahara Garadijskog, mladog ruskog pesnika koji je pao pred Berlinom u koloni vojnika maršala Rokosovskog: "Kad mi časi smrti postanu bliski". Evo te pesme:
Kad mi časi smrti
postanu bliski
i odvedu me pod zemlju
da snujem,
reći ćeš drugovima
da Zahar Garadijski
za odstupanje nije hteo
ni da čuje,
već da je, nagutavši se smrtonosnog vetra,
pao unapred, a ne unazad,
i da je slobode
172 santimetra
uračunato u njegov pad.
(Napominjem, Zahar je imao devetnaest godina, u džepu vojničkih pantalona imao je još tri pesme, i njih sam preveo.)

Najteži trenuci
Smrti bliskih ljudi, odlazak na drugu obalu oca Obrena, brata Slobodana, sestre Janje, pomajke Božane.

Planovi
"Imam viška staža, a manjak godina. Ali mislim da nastavim da radim svoju emisiju "Spomenar" petkom u 20 sati i što zatreba još. Radim na drugom tomu antologije srpskog pesništva za decu. Završavam rukom pisanu knjigu o Lenki Dunđerskoj i još "svašta nešto".

Za kraj
Konačno, kada bih počinjao ponovo, ne bih menjao ništa, ne bih se menjao. Biografija
Pero Zubac je rođen u Nevesinju, Hercegovina, 30. maja 1945. godine. Objavio je 30 knjiga poezije, 17 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja, knjigu parodija na jugoslovensko pesništvo, 12 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Na strane jezike prevedeno mu je šest knjiga, a njegove pesme se nalaze u desetak stranih i pedesetak domaćih antologija. Bio je glavni urednik mnogih listova, saradnik i kolumnista brojnih novina. Pisao je libreta za balet i operu. Za književni rad nagrađen je najznačajnijim priznanjima, zastupljen je u čitankamai lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.