Piter Keri rođen je 1943. godine u varošici Bakus marš, u australijskoj saveznoj državi Viktorija. Studirao je prirodne nauke na univerzitetu Monaš. Zahvaljujući kontaktu s pisacima Barijem Oklijem i Morisom Lirijem počeo je da piše i da se bavi marketingom. S početka književne karijere izdržavao se, poput Salmana Rušdija, pisanjem reklamnih tekstova. Iz Melburna se preselio u London, pa u Sidnej, da bi se krajem osamdesetih trajno nastanio u Njujorku gde predaje kreativno pisanje na Njujorškom univerzitetu.
Iako su već njegova prva tri romana privukla pažnju javnosti i doživela uspeh, tek četvrti roman, Poreski inspektor, privukao je zasluženu pažnju kritičara. Roman Iliveker je 1985. bio u najužem izboru za Bukerovu nagradu, da bi je 1988. dobio za roman Oskar i Lusinda. Mnogi kritičari su mišljenja da je Bukerova nagrada nepravedno mimoišla roman Neobični život Tristana Smita.
Kerijevi romani su triput nagrađivani i u Australiji prestižnom nagradom Majls Frenklin, a tri romana su mu proglašena australijskom knjigom godine.
Godine 1988. dobio je Književnu nagradu Komonvelta kojom prilikom je odbio prijem kod britanske kraljice što je imalo veliki odjek u svetu. Književnu nagradu Komonvelta dobio je ponovo 2001. godine. Iste godine je po drugi put dobio i Bukerovu nagradu, čime se svrstao uz nobelovca Kucija budući da su njih dvojica jedini pisci koji su dvaput osvojili Bukera.
22.03.09 B92
Triler u svetu visokih umetničkih krugova
Krađa, ljubavna priča, Piter Keri
Ne možete jeftino da prođete s Piterom Kerijem. U osnovi, Krađa ima sve elemente trilera smeštenog u svet visokih umetničkih krugova. Ali, ako se prepustite ovom štivu, otkrićete najpre sumanutu lepotu njegovog jezika, zatim ćete biti navedeni na razmišljanje o vrednosti i autentičnosti u umetnosti, a možda i naslutite Kerijev stav prema nekim od priznatih vrednosti kulture njegove domovine.
Okej, ako iole pratite šta nam to iz domena pisane reči dolazi iz sveta, onda verovatno sve znate. I za ona dva Bukera, i za nagradu Komonvelta, i za njegove političke stavove (pitanje australijskog nacionalnog identiteta, odnos prema britanskoj kruni), a verovatno pamtite i pažnju koju je Istinita priča o Kelijevoj bandi izazvala pre neku godinu među našim čitaocima.
I evo, sada je u našu malu sredinu stigao i prevod pretposlednjeg romana čoveka koga smatraju jednim od najvećih živih pisaca. Pa, da bacimo pogled na šta to liči.
Sve vreme se vrtimo oko klasičnih trilerskih situacija. Imamo junaka koji je izgubio sve što je imao i našao se na životnoj nizbrdici, onda se pojavljuje femme fatale i uvlači ga u svoje mahinacije, slede krađa, prevara i ubistvo, koji se odvijaju paralelno sa razvojem romanse.
Junak u jednom trenutku otkriva pravo lice svoje izabranice i... Dobro, nema spoilera, želim samo da istaknem žanrovski obrazac čiju logiku roman sledi.
Pozadina na kojoj se ova zbivanja odvijaju – svet slikara, procenitelja, kustosa, i naročito tržište umetničkih dela – data je izvanredno ubedljivo, sa ogromnim poznavanjem materije, i to jeste jedan od velikih kvaliteta ove knjige.
Zanimljivo je uočiti ovu žanrovsku osnovu, mada je prilično besmisleno govoriti o Krađi kao o trileru. Jer trilerski nivo, i pored sve veštine i obuhvatnosti sa kojom je atmosfera dočarana, a koja već sama po sebi otkriva ruku sjajnog pisca, jeste samo jedan, i to manje bitan sloj u strukturi Krađe.
Ako oslušnemo glasove koji nam priču saopštavaju, stvari postaju daleko zanimljivije. Dva pripovedača smenjuju se u Krađi od poglavlja do poglavlja: glavni junak i njegov mentalno zaostali brat. Tu do izražaja dolazi ona poznata osobina Kerijevog pisanja, naime sposobnost da glasove svojih junaka učini osobenim i prepoznatljivim. Tako braća samom upotrebom jezika bivaju sjajno okarakterisana.
Svojim glasom glavni junak nas vodi kroz čitavu skalu osećanja koja se skokovito smenjuju. Rasprave o slikarstvu mešaju se u njegovom govoru sa upotrebom uličnog slenga, a sve je to natopljeno ciničnim, nipodaštavajućim humorom i začinjeno gomilom psovki.
Poglavlja njegovog brata su još luđa. Raznorazne igre reči zasnovane na nerazumevanju određenih pojmova sreću se sa lokalizmima iz australijskih zabiti, dok se razmišljanja o telesnim funkcijama mešaju sa reminiscencijama iz dečje literature.
Posle čitanja kao da vam u ušima ostaju glasovi ovog sumanutog tandema.
Glavna tema Krađe, međutim, jeste problem evaluacije i verodostojnosti u umetnosti. Predočavajući ironičnu i neverovatno zabavnu situaciju u kojoj figurira krivotvoreno platno čija je autentičnost potvrđena, Keri uvlači čitaoca u niz pitanja o istinitosti i laži, njihovoj prirodi i temeljima na kojima počivaju.
Šta uopšte čini jednu istinu? To što nam kažu da je to tako? Što, može biti, imaju papir koji to potvrđuje? Ma i’te, molim vas!
Keri, dabome, ne piše nikakav traktat kojim bi nas ubeđivao da smo prevareni i izmanipulisani. Naprotiv, celo ovo razmatranje dobija na težini zahvaljujući njegovom žargonsko-psovačkom rečniku u kojem se lokalizmi mešaju sa intelektualnim terminima, a biva zapečaćeno sjajnom završnom rečenicom romana: „Kako da znaš koliko nešto treba da platite kad ne znate koliko vredi?“.
Kako je Keri poznat po svojim australijskim temama, treba na kraju pomenuti i jedan sloj ovog romana koji naši čitaoci verovatno neće moći da uoče.
Krađa je, naime, pisana tako da predstavlja implicitni dijalog sa delom The Solid Mandala za sada jedinog australijskog dobitnika Nobelove nagrade za književnost, Patrika Vajta.
Obe knjige polaze od iste situacije: govore o dva brata od kojih je jedan umetnik a drugi mentalno zaostao. I u ovom romanu, dakle, Keri se dotiče nekih od ključnih elemenata koji sačinjavaju identitet njegove zemlje.
Rastko Simić
